E - stav » Tadić

Jer ti si ptica a ja sam žaba, žaba…

Mirjana Mimica — Sun, 25 Apr 2010 18:21:40 +0000

Konačno nikao toranj na Avali, onaj što je do bombardovanja bio simbol Beograda a koji je sad, na putu ka Europskoj Uniji simbol cele Srbije. Ko je rešio da ga promakne, što bi rekli braća Hrvati, od simbola Beograda u simbol nebeske Srbije nije poznato. Valjda neko od ovih iz vladajuće stranke koje zadnijh dana fata panika zbog izbora koji im se smeše.

Radost nema cenu (e-novine)

Od danas, kad vas neko pita šta je simbol vaše zemlje vi lepo da odgovorite – toranj na Avali. Šta predstavlja? Pobedu nad fažizmom, socijalizmom, racionalizmom, opozicijom, Koštunicom, pobednika NATO alijanse, divlje gradnje, i gluposti nad pameću. Definitivno. Čemu služi? Da se, kako je rekao gradonačelnik Beograda, popnete na vr’ njega i sagledate celu Srbiju sa svim problemima. Ako vam se čini da su vam problemi ove zemlje već poznati grdno se varate, to je samo zbog toga što ste vi dole i što prizemno mislite pa vam je to što nemate posao, što su vam fabrike zatvorene, što vam je plata kao džeparac a vi i pored toga morate da se snadjete da državi date harač, što ćete da izginete na neobezbedjenim pružnim prelazima i izlokanim putevima, mnogo važnije od nekog tamo tornja sa gradjevniskom dozvolom. Naravno, da biste sagledali probleme Srbije iz ptičije perspektive, isto morate i da platite. I za sebe i za sitnu dečicu. Što da mučite dete i pentrate ga na vr’ tornja odakle ćete mu objašnjavati – gledaj, dokle god ti dopire pogled, sve je to Srbija a problemi se šire i dalje, Djilas nije objasnio. To valjda da dete pripremite na vreme da u ovoj zemlji Sunce neće još dugo da sine iako izlazi uredno svakog jutra. Posle možete da gvirnete ko je zakupio restoran na tornju tek da znate ko je bio najbolji ponudjač i nemojte da se iznenadite ako vam prezime bude poznato, to je u ovoj zemlji čista slučajnost.

Nisam verovala da će taj toranj nići iako je nicao, hoću reći, imam iskustva sa onim da izvezu bagere na neki koridor, preseku neku tračicu i kažu kako svečano, sa radošću u srcu i ponosom u ministarskim grudima proglašavaju otvaranje radova pa radovi prestanu čim se isključe kamere. Izgradnja Srbije uglavnom liči na zidanje Smedereva samo što ni za koga ne smete da kažete da je Prokleta Jerina, kosi se sa ekspresno pečatiranim Zakonom o javnom informisanju. U ovoj zemlji se javnost informiše onako kako treba vlasti a ne kako jeste.

Kad bih sad počela da nabrajam šta je sve obećano u predizborno histeričnim vremenima i obrazlagala da ništa od toga nije uradjeno a da je i ono što je postojalo razgradjeno, rastavljeno na proste činioce, trajalo bi letnji dan do podne. Kako god, toranj je nikao i njegova balkanska grandioznost ostvarena isključivo sposobnošću ove vlasti ima da vam bude dosta. Nema ničeg važnijeg od tornja.

Fabrike su i dalje zatvorene, plate su i dalje premija, putevi puni rupčaga, oni putevi kojima treba da domilite do Avale da biste sagledali soptvene probleme, autobusi prokišnjavaju, kriminalci na slobodi, u foteljama moj do mojega, mostovi pucaju, reke plave, ljude prebijaju po ulicama, državni službenici se medjusobno ubijaju, korumpirani su svi, od čistačice do direktora, kamate su najviše u okruženju, putarina takodje, benzin najskuplji, struja će poskupeti zbog onih koji je ne plaćaju, neko mora pa ajd’ ovi što već plaćaju, nacionalna blaga poput Telekoma će biti prodata… ovi iz vlasti bi nešto i uradili, nije da ne bi, no ih sprečavaju neizglasani zakoni a oni, daleko bilo, ništa ne rade mimo zakona.

Ja, meke duše, šta ću nego da pomislim da predsednik i ministri ovo ne mogu to da vide, glavu ne dižu od posla, nije im zameriti. Al’ baksuz u meni očekivao da će predsednik, kad se popne na toranj da baci jedan od svojih zavodničkih pogleda po Srbiji, da se lupi po čelu i ukapira kakvi problemi more Srbiju. Računala sam da će Djilas da ga povuče za rukav i kaže mu – Je li, bre, si ti došo ovde da vidiš probleme il’ da se slikaš, batali to, ima vremena za slikanje.

Mućak! Predsednik se popeo al’ prosvetljenje nije doživeo. Siš’o sa tornja još zamlaćeniji nego što je bio. Da l’ ga gore udario svež vazduh u glavu, da l’ ga slava udarila u glavu, šta mu se desilo ne znam, ali od kako je sišao deluje ponovo predizborno histerično, jerbo od kako je sišao sa tornja nije sišao sa malih ekrana.

Dakle, toranj je svečano otvoren što je siguran znak da je Srbija na dobrom putu ka Evropskoj uniji i njemu nije jasno šta se se sad tu komeša u Srbiji, on zna da je narodu teško al’ zar baš mora da se zvoni o tome na sva usta, te je iz istog razloga rekao da on apsolutno, ni u ludilu, dok ga ova pamet služi, neće dozvoliti da novinari, sram ih bilo, stvaraju atmosferu beznadja u zemlji gde je sve mrtvo al‘ nada ima da diše na škrge. Kad može on da se nada možemo i mi. Ako njemu nije teško što bi bilo nama, mi samo sedimo i čekamo a on ne zna na koju će stranu i sa kim da razvija već razvijene bilateralne odnose sa osvrtom na viševekovno neraskidivo prijateljstvo. Ne može čovek da se načudi kako svi mediji nisu kao b92 na kojoj kompletna opozicija za mesec dana ne dobije prostora koliko on u jednim vestima. Doduše, rekao je – možete vi da kritikujete vladu al’ samo ako ima razloga, kol’ko sam ja video razloga nema, ako baš neki i pronadjete ja preuzimam svu odgovornost, što je zvučalo kao: Ja apsolutno neću da dozvolim… ja sam apsolutno svestan… ja apsolutno preuzimam svu odgovornost, ja apsolutno preuzimam sav rizik… i finiširao sa – apsolutno nije tačno da su u vlasti svi isti od devedesetih do danas. Gledaš ga i pošto nemaš sposobnost da uletiš u televizor a i da uletiš on bi se pitao ko si, samo misliš kako je apsolutno u pravu – nije isti kao oni devedesetih, gori je od njih. Gori je jer mu je dužnost bila da bude bolji. Gori je jer smo devedesetih još imali nadu a danas je nemamo iako on kaže da moramo da je imamo. Ostalo mu je samo još da donese dekret pa da moramo da verujemo.

I taman kad počnete sažaljivo da ga posmatrate kao davljenika koji se hvata za slamku, šta će mučenik, on izadje sa novom izjavom i vi onda vidite da on ne da ne živi u skladu sa svojoim narodom nego ni sa svojom svitom. Svako igra svoju igru a predsednikova je sledeća –
Dva dana pošto je iskazao apsolutnu ljutnju i kad ga je popustila ošamućenost od čistog avalskog vazduha koja ga je držala očigledno duže nego onaj šampanjac koji je pio al’ ga nije pio, a priznaćete da je lakše nekome oprostiti ošamućenost od alkohola nego od vazduha, predsednik je izjavio da ‘’imamo potpuno jasan plan za izlazak iz krize. To je plan do 2020. godine koji će biti završen u narednim mesecima. Mi ćemo pred građane izaći s tim planom i tražićemo podršku za njegovu realizaciju” .
Prevod – imaju plan koji još nije gotov, biće tokom leta, kad u’vate put kud koji, plan je da do 2020. izadjemo iz krize iz koje smo kako tvrdi Dinkić, već izašli, a poenta plana je da on nema nameru da bude išta drugo do predsednik Srbije bar do 2020. To vam je još deset godina apsolutnog sranja.
Za sve to će tražiti podršku gradjana. Posle svega, pošto je prokockao svako poverenje koje mu je dato da pohapsi, otpusti, filtrira, pokrene, očisti, povede, izgradi, ispita, odgovara, objasni, sredi i uredi.
Stvarno treba da budeš dovoljno drzak da kažeš ovako nešto i dovoljno ošamućen, svejedno od čega, pa da se nadaš da će isto proći još neki put.
On ima decenijski plan, nešto slično poratnim petogodišnjim planovima koji su trajali od deset do petnaest godina a računa da ima i blesav narod pa je danas rekao da on, kao da smo svi ušli u njegov šljivar i kao da nas niko ništa ne pita, neće dozvoliti izbore. Ne vidi im svrhu jerbo može da se desi da izgubi. Ima da bude na vlasti sve do 2012. a i posle toga, sve do poslednjeg čoveka!
I normalno, danas se oglasio Krkobabić, glasom starca Foče od stotinu ljeta, da budućnost imamo samo sa njim. Svi mi čak iako nismo penzioneri i čak iako nema nikakav plan sem neki za penzionere oko koga se stalno tera sa MMF-om.
Za njim je arlauknuo Palma, srpski domaćin, da on obećava da izbora neće biti i da uvek održava obećanje, da u Belgiji vlada pada svakih osamnaest meseci pa da on ne vidi da im je nešto bolje i da nije lud da dozvoli izbore u ovom trenutku kad je Srbija najpopularnija od Nemanjića do danas.
Za to vreme, gos’n predsednik je u poseti poplavljenim područjima gde kako videh, duboko zamišljen gleda u neku baru i preti da će odgovorni za poplave biti kažnjeni i procesuirani kako nije niko u ovoj zemlji zbog onog nezavisnog sudstva.
Šta čovek sad da misli i čemu da se nada sem da će kol’ko sutra doneti dekret kojim je zabranjeno beznadje i kojim naredjuje rekama da promene tok.
Ovde nikada ničija odgovornost nije utvrdjena, sve je viša sila, elementarna nepogoda, greška komisija za utvrdjivanje odgovornosti, što bi poplave bile izuzetak. Ima da promeni tok rekama ne zvao se on Boris Tadić. Apsolutno ima da bude tako.
Al’ kad sve to može, kad je tako sposoban i uspešan, nije mi jasno što je ovoliko neurozan. Koliko god pričao da nema razloga da se raspišu vanredni izbori, kad progovori pokazuje da ih ima koliko hoćete.
Sad… što se to njemu ne svidja… šta ću mu ja…
Vi sad možete apsolutno da mu verujete, apsolutno da mu ne verujete, da vam apsolutno bude svejedno što će on Srbiju kol’ko sutra da proglasi kraljivinom i sebe kraljem svih Srba i da vam kraljevski kaže da jedete kolače ako nemate ‘leba, vidi da ‘leba nema, nije ćorav, samo ne da na sebe.
Vid’o s tornja ono što ja vidim iz sopstvene sobe.
Al’ ptičija i žablja perspektiva su se uvek razlikovale.

Borisomobil

Mirjana Mimica — Tue, 13 Apr 2010 20:33:01 +0000

Svi ste vi, gospodo, ista…ono, rekla bih ja bilo kom političaru kad bi mi se pružila prilika, isto kao što je Dejan Stojadinović rekao gos’n bivšem kapitalnom ministru samo što ne bih kao on bila toliko blesava da na bilo koga krenem rukom.
Iako smo svi videli na snimku da je Stojadinović samo jednom uspeo da potkači Very Important Person i to posred face tokom izveštavanja smo dobili obaveštenje da ga je udario nekoliko puta, u potiljačni deo glave precizno centrirajući klemovanu venu. Stojadinović je izjavljivao da to nije uradio što je još jedan dokaz da je blesav a sud i stručnjaci su utvrdili da je u trenutku izvršenja bio svestan svog dela kao što je bio svestan da je to što radi zabranjeno. Proglašen uračunljivim i osudjen na dve godine. Sudije imale u vidu da je Very Important predsednik parlamentarne stranke što ekstra daje delu na težini, da je mene opandrčio prošao bi sa ukorom jerbo ja nisam VIP, jelte, nego obična blogerka.
Gosn Very Important Velja razočaran, on tipovao na najmanje tri godine jer je to bio klasičan pokušaj ubistva a isto bi odrapio i onima koji su krali a ne kraduckali, novinarima koji su mu seksualno zlostavljali ovce i svakome ko mu je stao na senku. Podsetiše ga novinari da njemu nasilje nije slaba strana, da i on ume i nogama i rukama al‘ im on lepo objasni da je šutiranje novinara sasvim normalno naročito ako ti je prethodno umrla majka. Ja ovo baš i ne razumem al’ ako on kaže – tako je.
E, od kako je Velja preživeo pokušaj ubistva u Srbiji se digla prašina koliko su poslanici, ministri, premijer & predsednik, oni bez kojih niti bismo umeli da živimo niti bi nam život bio lep sigurni u tranzicinoj zemlji Srbiji.
Što se mene tiče ne bi im falila ni dlaka sa glave ali bih da ih nema. Na političkoj, javnoj, bilo kojoj sceni odakle nam stavljaju ono na oči i govore nam – samo veselo, nadajte se, evo, sa’će bolji život, samo mi prvo da rasprodamo se što je ostalo a za vas i buduće naraštaje, pošto predsednik sve radi iz moralnih obaveza prema generacijama koje dolaze, uzimamo kredite.
Šta čovek, to jest, žena kao ja da pomisli nego – ma tornjajte se da vas moje oči više ne vide i bili zdravi, čitavi i svijetlog obraza, precima i potomcima, samo da vas ne gledam.

Prototip iz Kragujevca

U jednom intervjuu, predsednik Srbije, tolerantno biće da ga nema, na pitanje kako njegovi vozači reaguju kad ulete saobraćajnu gužvu a on na primer žuri da prisustvuje snimanju neke serije ili da izjavu kako nećemo da skrenemo sa europskih puteva, izjavio je da su vrlo parlamentarni, jelte, ulete u kolonu i čekaju, svesni da svi negde žure, nije smrt zavrat, što bi rekle babe. Da imate nesreću da često, kao, ja prolazite putem koji vodi ka radnom mestu predsednika, videli biste koja frka nastane kad on ili neko od njegovih žuri, to sirene, arlaukanje, frka, tačno imam utisak da svaki autobus automatski treba da se pretvori u avion što može samo u crtanim filmovima. Ni hitna pomoć onoliko ne zavija kao oni. Gde da uspore, mož’ biti da neko primeti da je unutra predsednik ili neko od ovih Veri Important pa da mu svašta padne na pamet.
I tako, u svoj toj sekiraciji, kako da nam predsednik i ostali stignu na odredište a da ih ni muva ne uznemiri, desi se ova nesreća u kojoj je nastradao predsednik Poljske sa sve državnom vrhuškom.
Odmah smo obavešteni da nama takva tragedija ne može da se desi jerbo su naši obezbedjivači dostojnog života vrlo savesni i poštuju stroga bezbedonosna pravila pa nigde ne putuju istim avionom kad baš svi moraju da se pojave negde a ti ostaneš da crkavaš od sramote ko te predstavlja u svetu, premijer i ministri putuju jednim avionom a predsednik drugim. Znači premijer i ministri vrede kao predsednik. Ovo važi za bilo koje prevozno sredstvo od aviona, preko automobila, do broda. Procena bezbednosnih rizika za predsednike i premijere u svetu a i Srbija je svet, jelte, je procena “nulte tolerancije”, ‘oće reći, nema tolerancije, svaki šraf ima da radi kao švajcarski sat, automobili, avioni, kamioni a boga mi i brodovi ima da budu ispravni taman onoliko koliko ova zemlja nije.
I tako tudja nesreća postane opravdanje, nažalost, pa smo obavešteni da je blindirano vozilo u kome se vozi predsednk staro jedanaest godina što nije sigurno, u Tadićevom slučaju nije ni lepo pa će predsednik, brzinski kako se ništa u ovoj zemlji ne završava, do kraja nedelje dobiti novo blindirano vozilo koje po onim istim standardima ni pod razno ne sme biti starije od četiri godine i pošto je u pitanju Tadić, kako rekoh, garantovano će biti ispod čekića. Ne daj bože da ispadne da ni to nije baš bezbedno izradiće za njega neki Papomobil, kad može Papa može i car vaskolike Srbije.
Sinoć su nas takodje obavestili da postoje operativna saznanja, indicije i tako te stvari da je narko kartel Darka Šarića naručivao neka ubistva predsednika i još nekih ljudi, što ih ne ubiše nije poznato, imali su vremena. Meni indikativno kako to objaviše baš sad kad treba da se kupi novo vozilo.
Kako je izjavio Slobodan Homen – ‘’Posebno je indikativno da se pretnje upućuju predsedniku Srbije Borisu Tadiću, koji je po shvatanjima pripadnika ovih kriminalnih grupa glavni nosilac borbe protiv organizovanog kriminala’’. Ja kako slušam i shvatam, doduše nisam član narko kartela pa možda ne shvatam kako treba, Tadić je nosilac zacrtanog puta u europu a Dačić je nosilac borbe protiv kriminala al’ ‘ajd mora nečim u opštoj besparici i sa ispražnjenim budžetom da se opravda kupovina Borisomobila.
Istovremeno, zbog pretnji predsedniku, onog slučaja sa Dejanom Stojadinovičem koji je svašta pisao po Facebook-u, širenja interneta i povečanja korisnika istog, u okviru odeljenja za visokotehnološki kriminal pri MUP-u, formiraće se posebna jedinica za praćenje distribucije nedozvoljenog materijala ali i toga kakve se sve ideje šire po ‘’sajtovima, forumima, blogovima i Facebooku’’, ko u Srbiji na život gleda kako oni kažu a ko kako inače jeste. Pratiće sadržaje u vezi sa dečijom pornografijom ali i sadržaje u vezi sa terorizmom, pretnjama, mržnjom, pozivima na ubistvo i slično.
Ako primete da na primer neko meni preti da će da mi polomi obe noge kao ona onom piscu u filmu ‘’Mizeri’’ ‘ladno će da predju preko toga, da ne mrsim okolo ne bi mi niko ni pretio, sama ću da budem kriva ako me neko zaskoči al’ ako primete da neko nešto kaže za predsednika, ministre & poslanike e to je već državna stvar! Funkcionisanje države ne sme da se dovede u pitanje, ne daj bože da se nekome nešto desi. Bez mene država ima da funkcioniše kao po loju.
Pa u vezi svega toga da iznesem svoju ideju pa šta mi bog da.
Kao što rekoh na početku – svi ste vi, gospodo ista govna. Ovo nije pretnja nego zaključak.
Ako me budete propratili iz tog specijalnog odljenje i ako vam se zaključak ne bude svideo možete samo da mi pljunete ispod Windowsa.
A ideja mi je da vas nema na političkoj sceni. Širim gde stignem i kako stignem i na inernetu a i van njega.
I to uopšte nije pretnja nego pusta želja.
Vi sad kako hoćete.

Ima li Srbija prvu damu

Mirjana Mimica — Tue, 23 Mar 2010 15:44:01 +0000

Ko o čemu ja o gos’n predsedniku. Šta ću, jadna, više ga vidjam nego rodjenog muža a, boga mi, i više sam počela da se sekiram gde je i odakle će da me zaskoči sa nekom genijalnom izjavom posle koje ću da se osećam sažvakano i ispljunuto.
Predsednik je ovih dana prisustvovao snimanju filma ’’Montevideo, bog te video’’ što znači da će pomenuti film postati hit pre nego što udje u bioskopske dvorane a da će na plakatima garant’ pisati – Boris je bio i ovde, kad se pojavi kadar čijem je snimanju prisustvovao u levom uglu će se pojaviti ’’idiot’’ koji će vam dati znak da zapljeskate.
Tokom druženja sa glumcima predsednik je izjavio da je najteže napraviti tim, vid’o onomad kad su pravili vladu, a da je najvažnije zabiti gol, to driblanje po terenu, trčanje tamo – ’vamo, ne vode nikuda. Da ne živiš u ovoj zemlji pa da mu i poveruješ al’ pošto živiš i vidiš da ministri sa sve premijerom i njim na čelu trčkaju k’o muve bez glave i da pojma nemaju više ni šta pričaju, ni šta im je cilj, ni šta su juče rekli, ne možeš da veruješ. Ja, iskreno da vam kažem, nikako da poverujem da niko od onih što mu daju instrukcije šta da kaže, na koje oko da namigne i koji rukav da zavrne, nije uspeo da mu kaže – Ček’ bre, Borise, juče si rek’o suprotno, preterasmo.
Sve u svemu, timski rad vam je pun pogodak ako umete da napravite tim. Ako ga sklepate ovako kako je sklepan ovaj državni možete samo da vičete – Uuaaa sudija!
Nego, sledeće mesto gde će se pojaviti predsednik je garant’ onaj serijal u kome vole da se poradjaju ispred kamera, ono ’’Vreme je za bebe’’, nema šanse da omaši, ja počela redovno da pratim da mi slučajno ne promakne kad predsednik bude prisustvovao nekom porodjaju i porodilji objašnjavao da je pravljenje dece timski posao, da je zdrava porodica osnov društva i da joj zahvali što je rodila još jedno Srpče bez budućnosti. Ova će valjda, iz zahvalnosti što joj je otvorio oči i ublažio porodjajne muke, sina da nazove Boris.
I dok mi je, ovako zloj, sve to padalo na pamet, pade mi i to da odavno nisam videla gospodju predsednikovicu, odnosno prvu damu pa se debelo zamislih ima li Srbija prvu damu.

Those were the days

Tamo po Amerikama se polomiše ko će da kreira za gospodju Obama, Francuska se ubi polemišući vara li Karla Sarkozija i ako ga vara šta da rade, mi našu predsednikovicu ne vidjamo kao da ne postoji.
Valjda vam je poznato da supruga predsednika ima protokolarne obaveze, ne samo ova naša, mislim, koja se uhvatila u kolo da bude supruga predsednika mora i da igra, na diplomatskim prijemima i ostalim mestima gde protokol predvidja i obavezuje da se državnici pojave u društvu svojih supruga. Pošto smo mi mimo sveta, bili i ostali, naš predsednik može da se pojavljuje bez supruge i da priča kako je porodica osnov zdravog društva. Ima da mu se veruje.
Pokušah malo da guglam, da vidim šta gospodja predsednikovica radi i ne nadjoh ništa sem da joj je karijera na stend baju dok ima ulogu prve dame. Zakon o predsedniku Srbije predvidja da supružnik predsednika (nemojte da vas buni ovo ’’supružnik’’ zakon predvidja i da muško bude supružnik a žensko predsednik, što neće da se desi) može svoju karijeru, jelte, da stavi na čekanje zbog ’’protokolarnih i drugih društvenih obaveza’’, ne može sve odjednom a da za izvršavanje tih protokolarnih i drugih društvenih obaveza ima pravo na nadoknadu u visini svoje plate, da radi. Dakle, predsednica ima radno pravni status, sve po zakonu, s tim što u ovoj zemlji sve može da ostane na statusu i da taj status ne podrazumeva nikakve obaveze. Tako je to kad za predsednika imate Borisa Veličanstvenog.
Tokom otvaranja poslednje letnje Olimpijade u Pekingu za koju je predsednik dobio pozivincu da prisustvuje zajedno sa suprugom, gos’n – Neću ja da dodjem sa kim vi hoćete nego sa kim ja hoću – je u loži sedeo sa Vukom Jeremićem. Glasine kažu da je sedeo u blizini Buša i njegove supruge i Putina sa suprugom. Možda njegova supruga ne ume da zviždi, ko zna a možda se uplašio da bi neko napisao da je prva dama Srbije svojom lepotom i elegancijom bacila u senku predsednika što Boris već ne bi mogao da preživi pa je poveo Vuka, lepši je od njega.
I sve to nekako i da shvatim ali nikako da shvatim da nije poveo suprugu onda kad je vodio decu da upoznaju san svih sprskih žena, glavom i bradom, Džonija Depa. Doduše, setih se da je Dep onda izjavio da je Tadić lepši od Klunija, znači nije imalo šanse da Boris povede suprugu i da ona, eventualno, dobije neki kompliment kad su svi namenjeni njemu.
Sve u svemu da ne poveruješ da ovako tabloidna Srbija nema ni jednu šansu da ogovara predsednikovicu, kako se obukla, kakva joj je frizura, ko joj je modni uzor, ništa. Kao da je nemamo.
Ako neko ima koga da pita šta je sa našom prvom damom, neka pita pa neka me obavesti.
Nešto se šuška o prevremenim izborima. I ako ih ne bude ono vreme do redovnih će očas proleteti. Gospodin aktuelni predsednik sa ambicijama – ’Oću i ja ko Tito, što je on mogao a ja da ne mogu – će ponovo morati da zavrće rukave i ostavlja utisak, da priča o pravim vrednostima, putu u Evropu, okretanju pedala, porodici, budućnosti, kol’ko košta da košta, a u sve to spada i utisak o njegovoj porodici.
U celom svetu supruge kandidata za predsednika ne smeju ni da trepnu dok se kampanja ne završi, a ni posle toga, samo Srbija može da ima prvu damu a kao da je nema i da prvu damu glumi neko od ministara. Nije normalno.
Ako prva dama ne radi svoj redovan posao zbog protokolarnih i drugih društvenih obaveza red je i da je vidjamo na protokolarnim dešavanjima.
A ne ovako, svi državnici sa suprugama samo Tadić sa nekim od ministara. Evenutalno sa Ružicom Djindjić.
Nije red a negde se smatra i uvredom.

Nauka

Mirjana Mimica — Thu, 04 Mar 2010 19:41:02 +0000

Kad predsednik Srbije progovori sve ga razumem i ništa ga ne razumem, ako to možete da razumete.

Danas je je tužnim glasom u kome se osećao ponos objavio da je Srbija potpisala sporazum sa Evropskom investicionom bankom o kreditu od 200 miliona eura namenjenih za srpsku nauku.

Ponosan je jer Srbija u ovim uslovima svetske ekonomske krize odlučila da povuče hrabar potez i tolike pare, pazite sad – investira u budućnost, a tužan jer je svestan toga da to narod neće razumeti. Kako da razume kad nema ‘leba da jede. To se ja nadam da on zna, inače kad bi ga neko pitao sigurno bi se šeretski nasmešio i rekao – Ajde, nemate, budite iskreni, kako nemate – kao što je rekao onoj novinarki kad mu je rekla – Jeb’o vizu, s čim da putujem!

nače, ovo je još jedno investiranje u budućnost, ne reče predsednik i da je duboko moralan čin al’ reče da će nam buduće generacije biti zahvalne, odavde pa do Europske unije. Srbija, ko šta radi ulaže u budućnost pošto nju ovi sadašnji ljudi neće dočekati. Da uloži u sadašnjost, nema šta. A i ne isplati se. U ove sadašnje ljude ne bi ni ja uložila. Mozga nemaju, zašto da ulaže.

Izuzetno je ophrvan ponosom što je ova vlada na čelu sa njim uspela da donese tu hrabru odluku i investira u nauku u koju ništa nije investirano poslednjih trideset godina. Normalno, uvek se imaju preča posla. To što nije investirano je dovelo do toga da devedesetih dodje do enormnog odliva mozgova. Reče i osta živ. Ne čita čovek, da čita znao bi da su se studenti u skorašnjoj anketi masovno izjasnili – bežim čim diplomiram! Što? Pa nisu ludi da žive u ovoj zemlji i da im zakržlja ono malo mozga što im je ostalo posle svih prevara, laži i obećanja. Treba da budeš kompletno lud pa da poveruješ da u ovoj zemlji možeš dobiti posao i koliko toliko normalnu platu. Odlivaće se mozgovi i te kako pod Borisovim režimom za šta se on, naravno, neće sekirati. Njemu bitno da on bude predsednik – šačici – šačici, kao da je to važno. I princ Renije nije imao baš neku kneževinu, par kvadratnih kilometara al’ je bio princ! Nkako me štrecnuo što pomenu devedesete u negativnom kontekstu, mislim on to stvarno ne bi smeo, ušio je i devedesete, i Miloševića, i propagandu, i obećanja, ma sve. Jedino je lepši od Miloševića. I žena mu se ne meša u posao.

E, ako ste pomislili da će ovaj novac stvarno odlaziti u nauku, prevarili ste se. Ovim novcem će se graditi zgradurine. Ulagaće se u naučnu infrastrukturu, kaže predsednik. Tom naučnom infrastrukturom planirana je gradnja regionalnog centra za biomedicinu u okviru beogradskog kliničkog centra, istraživačkog centra za matične ćelije u Kragujevcu, deo će otići za razvoj informacionih tehnologija i elektronike u Nišu i izgradiće se 1.000 stanova za naučne radnike. Od svega ovoga neće biti ništa, ovo je samo još jedna bajka, preusmeriće vlada te pare u nešto važnije, bar im ideje ne nedostaju. Eventualno će napraviti tih hiljadu stanova za naučnike i onda ima da popadamo kad vidimo ko su naučnici u ovoj zemlji. Ako Šaper u medjuvremenu ne bude dobio neku titulu, secite me.

Svako ulaganje u infrastrukturu korisno je za generacije koje dolaze (op. predsednika) jerbo zgrade ne može niko da spakuje u koferče i odnese na Kipar ili u Švajcarsku banku. To ima da stoji, da truli, eventualno će da izbije neki požar pa će biti prodato. Ako uopšte bude izgradjeno.

Kad sam kod požara, sećate se onog prednovogodišnjeg požara kad je goreo nov, neotvoren i još neupotrebljen sprat bolnice’’ Dragiša Mišović’’ u Beogradu. Normalan čovek kao što sam ja, jelte, mora da se zapita kako se upališe instalacije tamo gde ništa nije uključeno i gde nema nikakvog opterećenja. Odgovor ne dobiješ sem neki zakukuljen i zamumuljen da je to normalno, ako nigde ono u Srbiji. Al’ kako me djavo dao da pitam koga stignem i dok ne dobijem odgovor saznadoh da je tog dana, uoči požara, osoblje bolnice prijavjivalo da se oseća dim na šta su dobijali odgovor da im nije dobro i da i ako ima dima on ide iz podruma gde se u to vreme radio neki pod kao da je najnormalnija stvar na svetu da u nekoj bolnici ima dima i da to udišu pacijenti i osoblje. Onda je planulo i bi šta bi. Sad se prodaje. Bolnica. Cela. Toliko o požaru. Ako uzmete u obzir da je bolnica na Dedinju i na kolikoj zemlji leži uopšte nije čudno. Nići će tu neki šoping mol, neki siti, samo dok vide kako to da obrazlože.

Nego da se vratim nauci. Para za nauku nema, odavno, ko hoće da se bavi naukom mora da ode iz ove zemlje, prvo ovde mu niko ne veruje da nešto zna, drugo, priznat naučnik u zemlji Srbiji možeš da budeš tek kad te priznaju u svetu, treće košta. Četvrto i glavno, nije lako baviti se naukom ako si naučnik. Mnogo je lakše da budeš poslanik pa da praviš bolnicu pa zaposliš malog od svastike, kumine kume deverskog pastorka i svu rodbinu po babinoj lliniji, kasnije oni dobiju crno na belo da nešto znaju i mogu.

Važno je da ćemo imati naučnu infrastrukturu. Za nekol’ko godina ako ne i pre. Šta će nam zgrade kad u njima neće imati ko da radi ni čime da radi, to jest da se bavi naukom meni nikako nije jasno. Ako ćemo pošteno, za bavljenje naučnim radom su najpotrebnije pare. Gotovo.

Kako god, ako neko poživi pričaće, ovo su danas preneli svi mediji, oni što odmah prenose najvažnije vesti. Sutra će se pojaviti u svim štampanim izdanjima – Srbija budući lider regiona u naučnim dostignućima; Srbija lider regiona u proizvodnji matičnih ćelija; Srbija prednjači u informacionoj tehnologiji, tako nešto.

Ono što nisu preneli svi mediji, nije atraktivno i nije rekao predsednik, je da postoji velika mogućnost da Srbija postane uvoznik žita zato što je ove godine zasejano mnogo manje zemljišta nego ranijih godina i zato što ratari nemaju novca za nabavku djubriva. Kao da to nekoga briga i kao da je normalno da Srbija uvozi žito. Al’ nema para za investiranje u sadašnjost. Šta ćeš! Da gledamo mi od čega se živi a ne samo da mislimo na ‘leba.

‘’Najveće ulaganje u nauku Srbije u poslednjih trideset godina svojim prisustvom u svečanoj sali SANU podržali su brojni ministri, ambasadori, predstavnik SPC, i akademici.’’ Sve oni sa velikim mozgom, naročito akademici. Oni kad rode ideju to ima da se kristš.. Samo mi nije jasno šta je tu tražio predstavnik SPC. Njegova nauka stagnira još od Hrista.

Sem ako ne radi neki naučni rad na temu – Zaludjivanje već dovoljno sludjenog naroda – pa došao da vidi koliki će biti njegov deo.

Ili da blagoslovi.

I da ne zaboravim. Kosovski hakeri su pre tri dana oborili sajt Borisa Tadića. Tri dana mi odande umesto Tadića maše Sejdiju.

Nemamo stručnjake.

Valjda.

Čak ni za to.

Neću da budem Švabo u dotiranom filmu

Mirjana Mimica — Thu, 18 Feb 2010 07:31:03 +0000

Love mi tender – prebirao je po klaviru Ivo Josipović pre nego što će sinoć dati intervju i pre nego danas položi prisegu i postane predsednik Hrvatske. Izmedju pevanja, davanja intervjua i proba za današnju inauguraciju stigao je u ime Hrvatske da pruži Srbiji i nama Srbima ruku prijateljstva.

I ostade ruka da mu visi u vazduhu pošto onaj ko u ime Srba i Srbije treba tu ruku da prihvati – neće.

Šefe, ništa ne gubiš ako ne odeš. Sarme su im blagi užas.

Današnjoj inauguraciji neće prisustvovati niko iz Srbije a lideru regiona nije ni na kraj pameti, on je još pre mesec dana poručio Josipoviću, Hrvatskoj i Hrvatima da neće da dodje ako dodju oni što su se nepravedno i ničim izazvani, protivustavno i rušeći teritorijalni integritet i celovitost Srbije od nje otcepili. To se kod njega zove – mirni i diplomatski odnosi sa zemljama regiona. Neće čovek, i dok mene sve to podseća na prepucavanje ko će gde sedeti na svadbi – nemoj me kume pored njega, s njim ne govorim, uš’o mi metar u njivu, sve kočeve mi povadio i pobacao, lider regiona to objašnjava time da bi odlazak na inauguraciju Hrvatskog predsednika gde bi morao da sučeljava poglede preko čaše sa albanskoms stranom iako ne pije, objašnjava time da bi tako neposredno, slučajno i iz nehata priznao Kosovo. ‘Ladno je mogao da zapeva – Neću da budem Švabo u dotiranom filmu – na isto mu dodje.

Hrvati su stvarno našli u nezgodno vreme da biraju novog predsednika, mogli su da sačekaju jedno trista godina da ova vlast onim istim mirnim i diplomatskim putevima vrati Kosovo a ako ga i ne vrate dotle bi se valjda i zaboravilo. Ovako ne znam šta ćemo.

Gos’n lider je propustio priliku da još jednom hrvatskim novinama i stranim izveštačima, da su ga pitali šta misli o novom Hrvatskom predsedniku odgovori ono što inače odgovara šta god da ga pitaju – da je Kosovo srce Srbije, da Srbija nikada neće priznati nezavisnost Kosova, da čvrstim korakom i ustrojeno gazimo ka Europi al’ da u nju nećemo bez Kosova, da nas Egipat podržava u diplomatskoj borbi za Kosovo, da su nam ukinute vize, da srpska privreda cveta, sve u svemu i kad se sve uzme u obzir da je Srbija lider u regionu. Sa njim na čelu.

Lider očigledno zaboravlja da su Kosovo priznale sve bivše republike ondašnje zemlje sem BiH. Ako nije zaboravio to znači da neće ni sa kim da govori, ničemu da prisustvuje, nikakve odnose da održava i ni pod razno neće da se vozi njihovim putevima, ma ni njihovim nebom neće da preleće kad krene u neku od onih prijateljskih poseta. Leteće preko Pekinga, kad je beg bio cicija.

Ako malo obratite pažnju odnosi Srbije i bivših republika su uglavnom zategnuti i nikakvi. Ko šta radi mi tražimo neka izručenja, pravdu, priznavanje, opravdanje ubismo se tražeči da nam se vrate naše krpice koje vlasti služe samo za to da krpe mnogo velike rupe nadajući se da od Kosova, raznoraznih Šarića, predsedničke uvredjenosti i te Europe do koje ćemo stići u troskoku i na kvarno, nećemo te rupe ni primetiti.

U korak sa Tadićem ide i Vuk Jeremić, diplomata u usponu, onaj mali što isto priča samo se malo drugačije smeška, pa je izjavio da smo mi, koji mi, to je pitanje – mi kao mi ili mi kao oni što brljaju u naše ime – ne idemo na inauguraciju jer su Hrvati odlučili šta su odlučili i jer ne mogu da sede na dve stolice. Normalno! Mi smo im našu odma’ izmakli. Inače, budući odnosi Hrvatske i Srbije po njemu zavise isključivo od Hrvata. O’š sa nama, nema brajko da govoriš sa onima sa kojima mi ne govorimo. Gde si to vid’o u medjunardnim i diplomatskim odnosima. Lepo čovek da mu poveruje jer je on izmislio diplomatiju. Do njega niko nije imao pojma šta je to.

Ako niste znali – diplomatija u srpskom jeziku znači imati stav. Zadrt, nepromenljiv i nezamenljiv. I ucenjivački, naravno. Kome se svidja – svidja, kome se ne svidja mi mu očas posla okrenemo ledja. To što okrećemo ledja i nije tako strašno koliko je strašno da istovremeno ne zatvorimo oči i uši. Može da priča ko šta hoće, mi smo svoje rekli. Tol’ko. Iskamčićemo još neku podršku od onih sa kojima nas razdvajaju planine i okeani, koji još malo pa pojme nemaju gde smo, to nam je mnogo važnije nego da sa prvim komšijama, dojučerašnjom braćom, budemo u normalnim odosima.

I dok, kako rekoh, Josipović svira – Love mi tender a Tadić peva – Ne može nam niko ništa, jači smo od sudbine – ja nešto razmišljam šta bi bilo kad bi nam vratili Kosovo.

Ostao bi Tadić otvorenih usta, ne bi znao šta da kaže.

Jeste li čuli da je o ičemu govorio sem o Kosovu, teritorijalnoj celvitosti, integritetu, identitetu koji navodno treba da imaju sve zemlje u regionu al’ ako ikako mogu da se ugledaju na nas jer mi imamo identitet i o mirnim jeremićevskim diplomatskim odnosima – ne možete vi da sedite na dve stolice al’ Srbija može na dva’es’ dve a i malo više. Kako vetar dune.

Ostala bi mu samo ta priča o maratonskom trčanju u Evropu gde ćemo stići jednog lepog dana kao stari Grci, goli i bosi.

Zaboravlja drug lider da nas je zadrtost i dovela ovde gde jesmo. I da smo zbog te zadrtosti ovako polugoli i polubosi omraženi, nepoželjni i anatemisani. Malo nam bilo?

Dobro je dok ima za šta da se kači i opravdava svoju zadrtost i uvredjenost.

I dobro je dok ima iza sebe medije koji prenose njegove mesijanske izjave, od kojih dobije na tacni baš ono što poruči.

Prvo od b92 – Izvol’te druže predsedniče, šta vam je danas po volji… Kafanski – koju biste vest izvoleli?

Zna se ko plaća ceh.

Tim koji dobija

Mirjana Mimica — Sun, 07 Feb 2010 20:48:09 +0000

Demos i kratos, odnosno narod i vladavina trebalo bi da čine demokratiju pa da živimo u demokratskom društvu može da veruje samo neko ko veze nema šta je demokratija. Doduše, za utehu je što to ne postoji nigde pa ni kod nas. Postoje varijacije na temu pa je demokratija tako uglavnom vladavina većine. Prosto. Ovde je čist oksimoron, živimo u demokratskom despotizmu.
I eto nas u kao tom demokratskom društvu kojim vlada Demokratska stranka na čelu sa Borisom Pomirljivim. Da su u većini – nisu. Koaliciono jesu. Dodje mu na isto, cilj ne bira sredstva pa se Boris na vreme pomirio sa onima bez kojih ne bi bio ovde gde jeste.

Titanik (preuzeto sa e - novina)

Mi, manjina, imasmo čast da propratimo dvadeseti rodjenjdan Demokratske stranke, nevidjen party pod nazivom ’’20 godina Demokratske stranke – Srbija na pravom putu’’. To što niko nema pojma koliko je taj put dugačak nema veze, važno da je pravi. Kolumbu je manje vremena trebalo da otkrije Ameriku i to lutajući nego što Srbiji treba da stigne na cilj. Taj cilj koji je na kraju puta je takodje nepoznanica al’ važno je da Boris ima viziju.
Poenta tog puta vam je da budućnost Srbije nema alternativu. Rek’o Boris. Da mu zatražite da prevede ovo ne znam šta bi rekao pošto budućnost inače nema alernativu. Doći će pa će doći, to vam je neminovnost protoka vremena. Sad, u ovoj zemlji je sve moguće, kad može da nas ubedi da se krećemo a svi lepo vidimo kako stojimo u mestu valjda može da nas ubedi da bi posle njega bio potop. Normalno. To je inače verovanje svakog vladara. Dokazala istorija.
Se u svemu na tom party dešavanju ste mogli da se naslušate vesti iz Borisove nesvesti koliko vam duša ište. Mislim, ako vam je do sad bilo malo.
Elem, ta demokratija, to što mi imamo, je vrhunac moguće demokratije u Srbiji. Sa stanovišta demokratskih principa. Ništa ga nisam razumela. Al’ kad je rekao da i pored tog vrhunca koji je dostigao sa svojom svitom ’’moj do mojega’’ i dalje postoje oni koji nikako nisu zadovoljni demokratijom i slobodom sve sam ga razumela zato što sam jedna od nezadovoljnih. Kakva, bre, demokratija i kakva sloboda kad su okupirali sve što se dalo okupirati zaključno sa medijima! Doduše mene još nisu uhapsili ali to je smo zbog toga što me još nisu otkrili a i da jesu zabole ih uvo šta ja piskaram kad se njihova ciljna grupa ne kači na internet nego veruje svim televizijama od RTS-a do b92. A zbog te ciljne grupe sa kojom se Borisov tim za odnose sa javnošću stručno odnosi pa im ne da na oči da vide Boris veruje da će pobediti na sledećim izborima. Ako se pitate zašto – zato što nema pravo da izgubi. Ende. Dužnost mu je da realizuje svoje ideje, nema veze šta hoće al’ saznaće tokom vladavine. A i osladilo mu se brate!
Sve u svemu, demokratski euforično predsednik što Demokratske stranke, što Srbije, što svih ljudi sa vizijom, što i moj, šta ću, ja sam kolateralna šteta tudje gluposti, sit se na toj proslavi napričao o modi. Mi ćemo postati moderna zemlja, moderno društvo sa modernim zakonima. Ko hoće može da mu se pridruži samo treba da se našminka. A ko bude hteo da mu se pridurži može samo pod jednim uslovom – da prihvati njegove prave vrednosti! Mislim to – da podržava njegove ideje. Još je Platon rekao da svet počiva na idejama pa računa čovek, kad može ceo svet može i Srbija. Šta fali.
A sad ozbiljno.
Pod vladavinom Demokratske stranke dok drug Boris jaše na čelu kolone, Srbima su ukinute vize i ima šanse da se kandiduje za sve što joj padne na pamet. Vlast se bori protiv organizovanog kriminala uglavnom sitne ribe pljuckavice da bi zataškala one velike kriminalne radnje kao što je privatizacija. Uspostavljeni su bilateralni, trilateralni i drugi – lateralni odnosi koji čvrsto stoje na nekim stubovima. Koji su nam najvažniji ne možemo da procenimo pošto njegov mali od palube kad god se vrati iz pohoda na diplomatske odnose kaže da su nam sa tom zemljom u kojoj je bio, video i pobedio, odnosi najvažniji. Srbi su najzad dobili identitet. Kako su nas identifikovali ni to ne znamo, ja naslućujem. Srbija ima ambicije da bude lider u regionu. Kakav lider i čega lider sa ovim što ima ni to niko ne ume da objasni.
A sad još ozbiljnije.
Pod vladavinom Demokratske stranke Srbija je izgubila Kosovo. Vratiće ga mirnim i diplomatskim putevima, skoro isto kao što ga je izgubila. Prodato je sve što se moglo prodati, to jest, sve što je neko hteo da kupi. Posledica te prodaje su zatvorene fabrike, radnici bez plate, radnici na ulicama. Euro pobedjuje u trci sa preponama. Plate su zamrznute. Oporezovano je sve što nije bilo oporezovano. Reklamiraju se narodne kuhinje kao vrhunac demokratije – da niko ne bude gladan. Radnici spavaju u parkovima, na prugama, u fabrikama i ispred Agencije za privatizaciju, okruženi policijom, prosto da stekneš utisad da policija njih čuva. Isti ti radnici počeli su sami sebi da seku delove tela što se podvodi pod pojedinačnu labilnost, šta ćete vazda je bilo labilnih ljudi. Socijalne razlike izmedju vlasti i naroda su nemerljive. Deca nam se medjusobno ubijaju. Ministri šamaraju novinare i to nazivaju komunikacijom. Valjda socijalističko demokratskom, tako nešto. Cene divljaju. Monopolisti haraju zemljom mada ovo ne možete da dokažete pošto drug predsednik u isto ne veruje, reagovaće ako se isto i utvrdi. Sve van Beograda ne postoji i okarakterisano je kao greška lokalne vlasti. Postojaće pred naredne izbore kad će glasovi biti kupovani praškom, krompirom i brašnom – demokratski kako je i red.
Danas u Srbiju ponovo dolazepredstavnici MMF-a, vlast se nada da će imati razumevanja za nezavršene poslove, to jest za ogroman državni aparat – nismo mogli da smanjimo, ne možemo da se dogovorimo.
U martu mesecu ’’Srbija’’ šalje u svet 28 ekonomskih diplomata, neke ekonomske misionare, da svetom šire priče o potencijalima Srbije i pokušaju naše proizvode da uvale svetu. One kvalitetne, po standardima.
Neke stvari o kojima su i vrapci cvrkutali su najzad i ljudi počeli da šapuću. Kad narod počne da šapuće to znači da vlast već naveliko, dubokim snom, spava na oštrici brijača.
Nešto se priča o izborima. Neće da može, izjavila je gospodja portparolka Demokratske stranke. To može kad vlast nema uspeha a ova vlast na čelu sa njenom strankom je tim koji dobija.
Suva istina. Tim stvarno dobija.
A vi?
Jeste li dobili ili izgubili?
I možete li da živite od tudjih ideja?
Ako možete srećna i vama dvadesetogodišnjica demokratije.

Srećna Nova

Mirjana Mimica — Mon, 21 Dec 2009 09:02:08 +0000

Evo stiže je još jedna koja se, kao po pravilu, ne zove Nova godina nego Srećna Nova. Godinama unazad nam stižu te Srećne Nove, ne zna se ko je srećniji tokom dočeka, da li ona koja dolazi medju nas ili mi koji je dočekujemo.

Kako će nam biti to niko živi ne zna jer ovu koja ističe su najavljivali kao crnu bez imalo belog, onako na nevidjeno. Pa da je samo bilo to, mogli smo da ne brinemo nego su je reklamirali kao uvertiru pakla koji će stići za godinu, dve.

Ode ova godina da se nikad više ne vrati. Da se tokom nje nisu dešavali istorijski izbori, istorijska pomirenja, istorijska vaskrsnuća, dizanja iz pepela, potpisivanja, mogli bismo da verujemo da je nije ni bilo. Al’ jeste.

Sudbina ove jadne godine koja je prošla da je se sećamo kao istorijske, isto kao dvehiljadite, kao nekih devedesetih, al’ istorijske uglavnom po zlu.

Preuzeto sa pescanik.net

Potpisano je mali milion sporazuma o razumevanju i strateškoj saradnji. Kako su razumni oni koji vode zemlju i kakvi su strateški partneri možemo da vidimo svakog dana. Nema onoga što nije propalo i od čega se nije odustalo. Što se njihovog zdravorazumskog rasudjivanja tiče tu samo treba slušati šta pričaju i kako nas brukaju po belom svetu. Ne može čovek da istrgne jednu razumnu rečenicu pa da dubi na glavi. Sreća pa je srpski jezik uglavnom neprevodiv u originalu pa to što pričaju dobije u prevodu zdrav oblik.

Ovu godinu smo počeli sa lažima. Kao i svaku prethodnu. Oni kažu, mi progutamo i svima lepo. Dakle, ovu godinu završavamo sa jednocifrenom inflacijom! Biće da poskupljenja nemaju nikakve veze sa inflacijom jer ako je sve poskupelo u dvocifrenim i trocifrenim postocima a inflacija ostala jednocifrena onda to nema nikakve veze.

Premijer, onaj što liči na Pašića glavom i bradom a ne liči na Deda Mraza, je savetovao da se radnici ne igraju poslom, to jest glavom, da ne izlaze na ulice i prave tim svojim protestima gužvu nego da sede tamo gde jesu i čuvaju svoja radna mesta. Bolje, kaže on, radno mesto, nego ulica. Pa, bolje je, slažem se, problem je što bi po pravilima uz radno mesto trebala da ide i plata, to bi nekako trebalo da ide u paketu a ovde, kod nas, ne ide. Onda je ulica logična. I nije mi jasno što daje ove savete, treba sve te narazumne koji imaju posao a nemaju platu odmah, čim izadju na ulicu, otpustiti. Šta ih briga, ima još mnogo budala koje će u ovoj zemlji i za ovu vlast raditi besplatno.

Ona gospodja što je učestvovala u izradi budžeta je savetovala štednju po sistemu – bele pare za crne dane. Samo nije rekla kako štedeti pare, mislim kako oni koji rade za 12 000 ili primaju isto toliko veliku penziju mogu da uštede. Jedino da te pare ne troše i da počnu da prose, ja ne vidim drugi način.

Neki ljudi koji su optuživani da imaju nenormalne plate su priznavali da ih imaju ali da im taj novac ništa ne znači jer se oni ne ’’pale’’ na lovu nego na prave vrednosti. Mašala! Pa ne palim se ni ja, nikada kad ujutru ne moram da razmišljam šta ću i kako ću. Al’ kad moram palim se na lovu i te kako. Tako ću jednog jutra i da eksplodiram, ipak tinjam mnogo drugo, jednog dana mora da dodje do eksplozije.

I kad sam kod pravih vrednosti, sociolozi ove zemlje koja je cela, sa svima nama, socijalni slučaj, su za ovu godinu što prolazi savetovali da zaboravimo ’’snove o velikom novcu i da ih zemenimo pravim vrednostima’’!

Kako god obrneš mi Srbi smo maloumnici koji sede, ništa ne rade i sanjaju o velikom novcu. Državni aparat, to su oni pametni, Bog ih pogledao kad su se rodili, su našli načina da svoje snove ostvare pa sad mogu da se okrenu pravim vrednostima, nisu pohlepni kao mi. Oni sad mogu do sudnjeg dana da pričaju o vrednostima porodice i toplog doma, humanim akcijama, da se pred izbore slikaju sa sirotinjom, da se šetkaju ’’k’o obični ljudi’’, ja za sve to stvarno nemam vremena. Mogu da organizuju humantarne SMS akcije pa da od svih nas priikupe ono 50 dinara plus PDV i budu humani. I uz sve to mogu lepo da misle a ne kao ja, ja mislim ružno. A ružno i sanjam.

Pokušala sam da smislim koje su to prave vrednosti kojima treba da se okrenem kad ne mislim o parama i nisam ništa smislila.

Jedino mogu da se pitam da li su prave vrednosti sve one prevare, lažni tenderi, astronomske plate, malverzacije, korupcije, prodaje ni za šta, lažne informacije i ljubljenja sa krvnim neprijateljima, onima zbog kojih je stvarno padala krv. Ako jesu onda sam ja nešto pobrkala. Mislim, nije ni čudo da posle svega budem malo zbunjena i da pojma nemam šta su prave vrednosti.

Nego, da se manem toga, stara je priča da je ovde narod tup i glup, ne znamo šta su prave vrednosti, ne znamo da bacamo kletve, da štedimo, da zaradimo platu, nije ni čudo što nas vlast pravi i ludima.

Ranijih godina su raznorazni proroci predvidjali kako će nam biti a ove godine su njihovu ulogu preuzeli finansijski stručnjaci na čelu sa premijerom i obavestili nas da ćemo ove godine pretrpeti finansijski zemljotres! Mi smo inače trusno finansijsko područje pa je ova svetska ekonomska kriza vlasti legla ko kec na deset da mogu sa sigurnošću da nam kažu šta će se desiti, to jest šta nam se sprema da se ne iznenadimo. Finansijski zemljotres se dešavao svako malo ali kao što vidimo nije bio kataklizmičnih razmera. Mi smo tako bandoglav narod da smo i ovu kataklizmu preživeli, ovakvi kakvi smo, ovoj vlasti i te kako trebamo, bolje od nas ne bi nigde našli. Ma, da su imali priliku da biraju najgluplji narod na svetu teško da bi im ovako upala sekira u med.

A ja sam, beše, već o svemu tome pisala…

Nego dragi moji, pošto ispraćamo ovu Srećnu Novu, red je da dočekamo ovu Srećnu Novu kao sav ostali svet pa da se polako pripremamo da posle Božića dočekamo i srpsku samo našu Srećnu Novu. Mimo ostalog dela sveta, na naš način i kako dolikuje. To što to nikako nije Srpska Nova godina nema nikakve veze. Važno je da se peva i igra.

A ja vam u ovoj godini koja dolazi, a da pojma nema šta je čeka, želim da se držite pravih vrednosti pa da:

uspešno a da se ne zagrcnete progutate sve što vam ova vlast podmetne i da pri tom nikako ne mutirate u nojeve,

sačuvate svoja radna mesta i ne mislite na plate, nemojte da budete od onih koji se ’’pale’’ na novac,

da uspete da uštedite na sebi, svojoj deci i svom životu na radost onih koji žive na vaš račun,

da vam niknu svi lokalni, sporedni i glavni putevi sa sve koridorima i da se uspešno prime,

da uspešno preživite bez struje, gasa i vode, svega onoga što ne smete da potrošite onoliko koliko ste platili

da shvatite da hleb, mleko, meso i ostalo poskupljuju zbog poskupljenja inputa u proizvodnji, da nije tako mogli biste da pevate i da

ako bude izbora koji će biti samo u krajnjem slučaju, budete pametni i na te izbore krenete neverujući, jer ako budete verovali možemo da se slikamo.

Inače tih izbora neće biti, mislim nije krajnje vreme. Ovde nikad nije dogorelo do nokata, doteralo cara do duvara, možemo mi da izdržimo i kad dogori do nokata.

Šta će nam nokti i bez toga se može.

Nema onog bez čega mi ne možemo.

Ako nekome baš bude frka neka ode i izljubi se sa predsednikom, možda mu krene u životu.

Jes’ da samo u bajkama postoji ono da od poljupca žaba može da se pretvori u princa, da Snežana ispljune parče otrovne jabuke, da se Trnova Ružica probudi al’ ko veruje u bajke neka proba, šta znate.

Tako… srećna vam Nova…

Ako verujete da može da bude nešto novo.

Meni je scenario skroz poznat, samo ima novih diplomiranih glumaca…