Na sajtu Ministarstva pravde Republike Srbije je objavljena vest da će ministarka pravde, gđa Snežana Malović, 22.11.2011. godine u Institutu Evropa univerziteta u Cirihu održati predavanje sa temom “Borba protiv organizovanog kriminala i korupcije – nacionalne i međunarodne inicijative”. Istaknuto je da će ovu priliku iskoristiti da “predstavi napore i rezultate koje Srbija ostvaruje i nastavlja da postiže u ovoj delikatnoj oblasti”.

Dan nakon održanog predavanja, u dnevnom listu “Blic” od 23.11.2011. god., na str. 4, u članku sa natpisom “Snežana Malović ministarka pravde Srbije”, pod naslovom “Obračun s kriminalom kao prioritet” navedeno je i sledeće: “Ministarka je u Cirihu navela i slučajeve koji su rešeni a važni su za Srbiju i za EU. – Jedan od takvih slučajeva je nedavna presuda Stanku Subotiću Canetu koji je osuđen u odsustvu. On i njegovi saradnici, u cilju pružanja ekonomske podrške Miloševiću i njegovoj vladajućoj eliti, oštetili su budžete brojnih međunarodnih kompanija, kao i zemalja u Evropi – poručila je Snežana Malović.”

Protiv podnosioca ustavne žalbe, Stanka Subotića, vodi se krivični postupak u Višem sudu u Beogradu – Posebno odeljenje, pod br. KP.30/07, zbog krivičnog dela Zloupotreba službenog položaja iz čl. 359. st. 4. u vezi sa st. 1. i 3. Krivičnog zakonika. U vreme kada je ministarka pravde navela presudu protiv podnosioca ustavne žalbe kao primer borbe protiv organizovanog kriminala i kao jedan od slučajeva “koji su rešeni a važni su za Srbiju i EU”, prvostepena presuda protiv Stanka Subotića bila je samo objavljena, a otpravak presude nije bio dostavljen ni okrivljenom ni njegovom braniocu. Radilo se, dakle, o nepravnosnažnoj presudi, a ne o slučaju koji je “rešen”!

Snežana Malović je navedene tvrdnje iznela u funkciji ministarke pravde. Te tvrdnje nisu njeno privatno mišljenje, nego stav najvišeg državnog organa izvršne vlasti čija nadležnost je pravosuđe. Snežana Malović je po funkciji i član Visokog saveta sudstva, koji odlučuje o izboru, razrešenju i napredovanju sudija.

U Ustavu Republike Srbije propisano je da se svako smatra nevinim za krivično delo dok se njegova krivica ne utvrdi pravnosnažnom odlukom suda (čl. 34. st. 3). Evropska konvencija (čl. 6. st. 2) i Međunarodni pakt (čl. 14. st. 2) propisuju da svako ko je optužen za krivično delo ima pravo da bude smatran nevinim, odnosno da za njega važi pretpostavka da je nevin, sve dok se njegova krivica ne dokaže u skladu sa zakonom. U praksi Evropskog suda formiran je stav da se zabrana kršenja pretpostavke nevinosti neposredno i u prvom redu odnosi na izjave javnih lica.

Pročitaj kompletan tekst>>

1. Spiskovi sudija

O sudijama, može?
Ovo što su naše vajne demokrate današnje “priredile” sopstvenom narodu, iščitavajući javno imena hiljada građana, koji su za baksuza imali sreću (ili nesreću) da se bave sudijskim pozivom, zaista prelazi sve granice normalnog ponašanja u modernom svetu.
Čista gebelsovština, staljinizam ili orvelijanizam. Od tridesetih do sedamdesetih godina, ali XX veka. Prošlog.
Javno prozivati ljude, ma šta god da rade i kakvi god da su, bez iole ozbiljnijeg obrazloženja osim parolašenja u stilu “reizbor sudija”. Floskula, zabava za mase. Bacite ih zverima.
Daleko bilo da branim sudije, a posebno one među njima koji su još od 2000. bili ne zreli, već prezreli za zatvor, zbog svega što su radili u vreme Miloševića, ali ovde se radi o principu, a ne pojedincima čiji primer treba da posluži za dokazivanje pravila. Kroz beskrajan niz komentara u medijima pojavilo se i mišljenje da je u pitanju ipak tiha, delimična lustracija. Svakako, posekli smo šumu zbog jedne bube koja liči na gubara. Ili ona stara, o kilu čvaraka.
Ponuđeni su i primamljivi mamci tipa šest meseci sudijske plate bez posla, možda radno mesto savetnika umesto sudije (manja plata, ali daj šta daš), otpremnine … Koje, kakve, kada? Odakle bre pare državi za sve to, kada se zna da sudije i nisu imale mala primanja u odnosu na “prosečnog” stanovnika Srbije? Plus, zbog “eventualnog sukoba interesa u zaostalim predmetima” prekobrojne sudije ne bi mogle da se bave naredne dve godine advokaturom?
Dakle, moći će sa šestomesečnom platom “eventualno” da žive naredne cele dve godine, da školuju decu, plaćaju račune? Ili da okušaju sreću u nekoj drugoj delatnosti, prekvalifikuju se na radničkim univerzitetima? Da idu na prevaspitanje u gulage, poput ruskih akademika?
Ma više ne znam da li je sve pomenuto konačno, proverite; mučno mi je što živim u zemlji u kojoj postoje kreteni na vlasti koji ovako nešto uopšte mogu da smisle i još izbljuju u javnost, puni razularene zaljubljenosti u sopstvenu “pamet” – a narod da gleda i oduševljava se takvima.
U ta pominjana vremena, u prošlom veku, javno čitanje spiskova na Reichsrundwelle, Krugovalnim postajama, Радио Москва ili BBC-ju, ma i na Radio Bucuresti, Tirana, Buenos Aires ili TV Bastilji RTB, imalo je drugačiju formu nego ovo danas, ali iste posledice. Isti stil, suštinu.
U ta vremena su ljudi strahovali od toga da im imena, brojevi, adrese, BUDU javno pročitani, jer se znalo šta onda sledi. Nestajanje.
U ova vremena, danas, ljudi čekaju, strahuju od toga da im ime NE BUDE javno pročitano, jer to znači gubitak posla, prihoda, svakodnevice i perspektive.
U oba vremena, ljudi su klasirani, sortirani, izolovani – po veri, naciji, boji kože, političkom ili seksualnom ubeđenju, profesiji.
Da li postoji suštinska razlika između SMRTI i BEZNAĐA? Da li zaista postoji, ako vas svedu samo na nepoželjan serijski broj? Šifra društvene bolesti: prekobrojan.
Ma, ovaj prikriveni zločin prema pojedincu, građaninu, u režiji evrodemokrata (i neizbežnih socijalista u bekgraundu) nemaju ama nikakve veze sa svetskom ekonomskom krizom, tranzicijom, EU standardima, svim gripovima. Ne sumnjam u (možda) dobru nameru u početku, ali konačni opor ukus u ustima se ipak na kraju jedino računa.
Postoktobarske vlasti su ispale apsolutno nesposobne da sprovedu lustraciju, zakon zakona poststaljinističkih režima.
Pa zašto, zar je to sve samo radi šminke prolaznih, oni koji sebe zovu vlast?
Neke je ova priča sa reizborom sudija u Srbiji podsetila na situaciju sedam dana pred pad Čaušeskuove vlasti u Rumuniji 1989. godine. Tada je svaki Rumun, usled besomučne histerične propagande Sekuritatee bio apsolutno ubeđen da se nalazi na najmanje tri ili četiri nekakva, nečija spiska. Koja, kakva? Nisu imali pojma, ali su znali da jesu na njima.

2. Spiskovi državnih činovnika

Šta će se desiti sa zaposlenima u državnoj upravi i lokalnoj samoupravi, sada kada “Evropa traži” (…) smanjenje njihovog broja? Početkom 2010. godine sledi novo veliko iščitavanje.
Isterajte prvo Dačića i njegove koji su započeli besomučno zapošljavanje podobnih, pa Koštunjare, a onda i ove žute Narcise koji su nastavili multiutovar sebi podobnih. I tu se očekuje apsolutno pošten postupak, kao što je bio i sa sudijama…
Ne radi se o tome da li je taj sudija, ili onaj činovnik dobio otkaz, anonimus, kada je sa druge strane šut kartu dobio neki crveni kapitalac lopovčuga i bruka za svaku profesiju. Nije bilo tu nikakve lustracije, da prestanemo da se foliramo. Niti sme da bude znaka jednakosti. Jedan pošten, a prekobrojan, vredniji je od stotina bitangi.
Otkaz treba da dobije prvo onaj ko ih je tu i zaposlio, kao i da državi plati za nanetu štetu. A ne da lično kreira spiskove.

3. Spiskovi građana koji odbijaju da prime vakcinu

Nećete da primite vakcinu kao Tomica Doživotni? Potpišite ličnu izjavu, da bi vas sutra država skinula sa vrata, ako se razbolite. Ma nemojte! Ja plaćam zdravstveno osiguranje da bih imao pristup zdravstvenim ustanovama i lečenju, a ne da tamo peru ruke od mene ili me šalju u privatne klinike, gde rade oni isti iz državnih.
Tomica Milosavljević je zdravstvo u Srbiji pretvorio od instituta zdravlja u čistu birokratiju. To je njegov najveći i jedini domet. I doživotna ministarska fotelja. Uklapa se u svaku vlast bolje nego figura u tetrisu i virus AIDS-a zajedno.
Ja neću, ni da primim niti da im išta potpišem. Ionako nisu preterano jeftiniji od privatnika, a ni ozbiljniji. Indeed.

4. Spiskovi narko-dilera

Žao mi je, užasavam se toga u šta se Negotin pretvorio. Još 2003. je Nebojša Čović, tadašnji potpredsednik Vlade, grupi Negotinaca rekao da se u Beogradu sve zna, šta rade pravosuđe, tužilaštva, policija, ustanove, kao i sa druge strane organizovane grupe za šverc droge, oružja, deviza, human trafficking. Nisu u pitanju samo oni koji narkotike ovde poturaju, šta ćemo sa onima koji su mlade ljude naveli da za tim posegnu? I čime, to…
Po Negotinu kruži letak sa imenima i geografskim koordinatama narko-dilera. Letak-lokator za srpsku, negotinsku verziju “tomahawka”. Za sve što piše u letku, a mnogo, isuviše, od toga stoji, odgovornost snosi prvenstveno država, ona koju glasamo svake četiri godine. Ona je jedino odgovorna i ovlašćena da se bavi tim problemom, tim imenima.
Umesto da se izvrši jasan i javan pritisak na institucije koje od građana za svoj posao primaju platu, dospeli smo u atmosferu linča. Zasluženog ili ne ali – linča. Zakon Divljeg Zapada. U našem slučaju – Divljeg Istoka.
Postoje u Negotinu usijane glave koje su u početku bile ubeđene da se kreatori ovog letka nalaze među članovima NVO Građanski Krug. Ta nebulozna ideja je vremenom izgubila na snazi, ali ostaje gorak ukus kako se to neko uopšte prvo setio baš nas?! I zašto?
U pomenutom letku je najavljen i sledeći, sa novim spiskom, novim imenima. I ko može da garantuje bilo kom Negotincu da mu sutra ime neće osvanuti na nekom novom letku, koji je u stotinak komada napravio neko ko ga lično mrzi, zavidi mu, bolestan je zbog toga, pa ga još potpiše kao autor onog prvog letka. Bilo kom Negotincu, ni krivom ni dužnom za ono što na nekom papiru piše.
Zar ćemo i mi ovde, sada, u sred predizbornog ludila pomahnitalih frustracija prestrašenih gubitnika političke trke “u najavi”, početi u našem gradu da strahujemo na kom, ili čak na koliko spiskova nam se nalaze imena, adrese, članovi porodica, slike. Sa crnim X preko?
Ovde nikada nije bila Rumunija, Albanija, Rajh, Gulazi i Polja Smrti. Ne treba nam ni povampireni Čaušesku.
Zaista, ovde se naprosto i jedino radi o degradaciji ne toliko profesija (to svakako), koliko o degradaciji pojedinca, građanina, čoveka. Usled bedaste nesposobnosti da sprovedu tu pustu lustraciju. Usled kukavičluka i pošasti ukorenjene u našem mentalitetu – alavosti, žudnji za vlašću. Zavisti, anomiji, čistoj mržnji.
Kao da ne postoje drugi načini, svetliji i svetiji, za beg od zaborava.
***
Ova priča nije lična, radi nekog konkretnog imena koje se nije našlo na spiskovima.
Ova priča jeste lična, jer nikada i nikome ne dopuštam da mi ime stavi ni na koji spisak.

Neće moći.