Samo nekoliko sati nakon objavljivanja Lukovićevog teksta „Drkate li na drveće koje ćete poseći“, po naredbi rukovodstva Liberalno demokratske partije (LDP), na Facebook-forumima pojavili su se stranački aktivisti da stanu u odbranu Dragana Drvoseka i Jovanović Čede, pomenutih u tekstu na e-novinama. Među žestokim LDP-vojnicima naročito se istakao izvesni Dušan Gamser, nekadašnji član Građanskog saveza, danas nosilac funkcije pod naslovom „internacionalni sekretar LDP“! Prenosimo Gamserove misli na različite teme: kako je Tito bio bandit, kako je Đilas sexy, kako je LDP najbolja partija, kako je Bulevar revolucije bio ugrožen trulim platanima, kako u e-novinama nema ničeg pametnog da se pročita, kako je Šumožder nešto najbolje što Beograd ima! Priceless!

Dušan Gamser: Šta se (Luković) buni zbog Bulevara, koga iz meni nejasnih razloga zove po nekoj revoluciji? Pa Bulevar je obnovljen, i umesto bolesnih posađeni su mladi platani, koji će ga hladiti decenijama. Ali, šta ja pričam, s Perom nema rasprave, on je najpametniji, on se posere na sve, jedino ne znam je li spreman za odgovor istom merom: Pero, idi leči se, odlepio si. A na tvoje e-novine se poserem, jer u njima već dugo nije bilo ničeg pametnog da se pročita.
Dušan Gamser: Možda je Aleksandar Obrenović bio debil, ali Revolucija je bila zločinački poduhvat. I, da se razumemo, nemoj slučajno da mi pripisujete da izjednačavam NOB i Revolucija. Ja govorim o Revoluciji. Komunističkoj. Zvati ulicu po Gulagu, po Poljima smrti, po Pasjim grobljima, Golim otocima, skandalozno je i sramotno. Pa još se hvaliti time, to je vrhunac beščašća.

Dušan Gamser: Drugo, platani jesu bili bolesni, to su utvrdili stručnjaci upućeniji od svih nas zajedno.

Dušan Gamser: Revolucija po kojoj su Tito i njegova banda nazvali Bulevar nije bila bilo koja nego njihova, kojom su ukinuli svaki pluralizam u politici, državi i društvu, hapsili ljude zbog stava, zbog vica, zbog pesme, ubijali ljude iz klasne mržnje, otimali tuđu privatnu svojinu, zabranjivali privredništvo, umetničko i naučno stvaralaštvo, pomagali međunarodni terorizam, sarađivali s najcrnjim diktatorima sveta, itd, itd. Zločinački režim, a ja sad treba da više volim njihovu Revoluciju nego nekog relativno benignog (i možda malo debilnog) kralja Aleksandra Obrenovića. E, neću.

Dušan Gamser: A ti, ako misliš da je sad gore nego devedestih, ako misliš da se i tu baš pomenutu Zvezdarsku šumu tretira gore nego devedesetih, onda si pobesnela od dobrog, pa ne znaš više šta bi. Ne daj bože da se vrate devedesete, pa da vidiš razliku, pa da se kaješ i glavom biješ u zid što si zajedno s ludim Perom popljuvala i ono malo dobrog što je posle 2000 urađeno.

Dušan Gamser: Ma, sve i da sam ja budala, nisam baš tolika da ne vidim kako ste se ostrvili na Đilasa (kome i ja neke stvari zameram, daleko od toga da sam njegov fan), i to baš kad je ovaj digao glas protiv politike I EU i Kosovo, tj. kad je istakao kandidaturu za predvodnika neke drugačije politike. Slučajnost?

Dušan Gamser: Ja nisam DS glasač, ja sam glasač LDP. Ali, nije mi svejedno ko će biti na čelnim pozicijama u DS, stranci od koje očekujem da zajedno s mojoj preuzme odgovornost za državu bar onako kako su preuzeli, s dosta uspeha, odgovornost za Beograd pre tri godine. Ko nije zadovoljan rezultatima, taj je pobesneo, i ponaša se kao razmaženo derište koje će da razbije prethodno dobijene tri igračke samo zato što mu je nedostupna četvrta. Dajte, saberite se malo, shvatite gde živite, šta je realno moguće, pa unutar toga procenjujte.
Dušan Gamser: Kao što rekoh, uopšte nisam fan Đilasa. Samo tvrdim da je najbolje što Beograd ima. Alternativa je Zemun devedesetih (kad je Vučić bio leva ruka gradonačelnika šešelja, a Nikolić desna). leva, ističem

Dušan Gamser: Đilas (zajedno s koalicionim partnerima) je napravio dosta komunalnog reda u Beogradu, ograničio bahatost vozača i pešaka, uredio stotine ulica, obnovio jedan i sagradio drugi most. Uopšte, Beograd je za ove tri godine napredovao više nego za bilo koje tri ne znam otkad. To samo Đilas kao Đilas, a da ne govorim o tome da je Đilas vrh brega u kome je i LDP, koji je toliko uradio za Beograd od juna 2008.

Dušan Gamser: Raseljavanje divljih naselja nije romofobija. Naprotiv, bivši stanovnici tih naselja, ili bar njihova deca, sad imaju bolje uslove. S druge strane, noćna prohibicija (zabrana prodaja alkohola posle 22h) je izrazito anti-liberalna mera, tipičan primer državne samovolje i paternalizma, za koju nema opravdanja. Slično je i sa ograničavanjem rada kafana, to nije štetno samo po turizam, nego i po ljudske slobode, koje su važnije od sveg turizma zajedno, koje su pretpostavka da bi bilo turizma.

Dušan Gamser: Ognjene, gledaj bolje, seti se bolje na šta je ovaj grad ličio 1996, ili 2000, ili čak neposredno pre 2008. Nemoj da te surova stvarnost gradonačelnika Vučića brzo podseti. Bolje se seti sam. Bolje je tako, veruj mi.

Dušan Gamser: Višnja, sama si rekla da stručnjaci pišu šta im se kaže “za sto marke”, a sad tražiš da Đilas sluša “stručnu javnost”. Stručna javnost je napadala prsten kroz Topčider, ispostavilo se isključivo zbog “sto marke” od stanovnika Senjaka, pa o čemu mi onda pričamo??? A među arhitektima ima različitih “stručnih javnosti” taman koliko i klanova, a ovih potonjih koliko i kombinacija, permutacija itd pojedinačnih arhitekata zajedno.

* Svi đilasovski citati LDP Gamsera u nepismenom originalu preuzeti sa Facebook strane Veljka Popovića. Detalje o Gamseru možete pročitati ovde

Ko će da plati, ako nije, ko će koga da smeni, ako treba i ko će biti odgovoran po prvi put skoro da “nema veze”- a treba, naročito ako je neko radio protiv zakona i da odgovara. Nema veze i zbog toga što posle dužeg vremena, bez obzira na isukane bajonete stranačkih tabora, unakrsnu rafalnu paljbu gradskih klanova koji “kontrolišu”  investicije, resurse, infrastrukturu (ili ono što od nje postoji) ali i uticaj, generalno gledano, ostaju rezultati koji su vidljivi, opipljivi i to se ne može prevideti. Tu je sad jedino bitno koja interesna grupa treba da poentira, ali argumentovano. Međutim argumentovano to uraditi po svemu sudeći nije lako.

Još od vremena malih-velikih perica koji su sve znali, u sve se razumeli i sve redom kritikovali apsolutno istom rečenicom ( koja je obavezno počinjala sa MARŠ … ) i isterivali iz grada ove ili one, halabuke je bilo i previše. Svi koji su iza svojih računara bili surovi komentatori i ekstremisti koji će doneti promene za Bor, radili na svojim radnim mestima ćuteći i jedva da im se vrh pertle mogao videti iz guzice poslodavca i partijskog im šefa, a ništa se promenilo nije – niti će. Ipak objektivno ili ne, argumentovano ili ne, sa politčkom konotacijom ili ne, promene su ako me moje starčko oko ne vara tu na dohvat ruke.

Naravno okolnosti su išle na ruku pa je cena bakra u pravom trenutku skočila ali ‘oće li to još dugo trajati i šta posle. Auto, primera radi i možeš nekako kupiti, ali ukoliko ne održavaš, servisiraš i čuvaš zalud. Najveća zvrčka i sa tim autom i sa našim slučajem je registracija i tu negde se najviše zapinje.

Jeste istina da je mnogo toga u borskoj, u istoriji Srbije i one stare SFRJ, urađenjo bez prostornog plana, dozvole i potrebne dokumentacije, za vreme i uoči finiša radova, ( iz više razloga koji sad nisu bitni ), ali došla su neka druga vremena. Više od pola Bora je izgrađeno na takav način ali nekada su ljudi bili drugačiji, pa su poštovali dogovor, radili ako treba i udarnički, za bolju budućnost – trudili se i poštovali jedni druge.  Sve se brzo završavalo a i dokumentacije ubrzo zatim nije izostajala. Nije se svako bavio politikom, nije svako bio ni smeo biti najpametniji i nije se, da prostite, palamudilu u prazno.

Mnogo je onih koji su rmbačili od jutra do sutra i mnogo je onih koji posle 40 i više godina rada nemaju za hleb. Tu i tamo je poneko hteo i da prisvoji protivzakonito, međutim to je tada bilo upadljivo i prepoznatljivo a smim tim i lako se sankcionisalo.  Sada je malo došlo do inverzije – svi žele da se ogrebu, za neki politički poenčić, da što više potrebnog alata ili materijala “maknu” u svoj gepek ili na svoj plac a tek poneko oće da radi i gradi. Danas imamo dva radnika četiri ševa 5 projektanata a sve to košta, pa gde je provizija pa ovo- ono…. Naravno taman kad na’vatamo tog koji to hoće, zna i može proglase ga plaćenikom, poltronom, ulizicom , pizdom izdajničkom, potrčkom i tako dalje, znate već repertoar sa ovog i drugih blogova.

Najaktivniji u tim demagoškim napadima i osudama svih vladajućih koalicija od 2004 do danas – a nijedna valjala nije, su i najveći lezilebovići koji će da osuđuju i mudruju ali bez ikakvih posledica po svoju karijeru i radno mesto ovako preko blogova ili društvenih mreža i nikad nećete saznati ko su. Sve junak do junaka sa dugim brkovima i opasanim sabljama pravde ali kad se negde okupiti treba- malo protestvovati ili dalekobilo vikati UAA pred RTB-om ili opštinom onda ih nema a kako i da ih osudiš kad ne znaš koji su. Nastupaju pod 15 različitih nickova sa3-4 dostupna računara (tetka, strina, komšija, kancelarija, prijatelj) pa još kad se i moderatoru prisvidi nešto i malo olabavi moderaciju ihaaaaaa. Naravno najinteresantnija je opcija kad čovek ima svoj blog, pa sam piše, sam komentariše i sa možda dva zalutala komentara, a ima tih koji se u sve razumeju i odma’ komentarišu a da tekst i ne pročitaju, od svega prave galamu da te Bog sačuva.

Terali su Rankića, razapinjali ga  po onoj nesretnoj fontani koja je imala iste probleme kao i ova najnovija, mada je brate bila mnogo ružna, ali ovde je mnogo veći novac uložen u akciju “uterivanja” saznanja o potrebi da je moramo  imati pa nek curi i pršti ali radi -tako treba. Tog istog su vređali, pljuvali zbog pločnika izrađenih onim poroznim kockama nekog njegovog kuma i šta je bilo?. Ništa.  Zatim su dočekali na špic onog jadnog i neveštog Srđana, na glavu skakli Darku Mihajloviću kad je rekao da će Moto skup biti brend grada Bora (ne zna čovek šta je brend ali zna šta je dobar pos’o) a evo sada Videnoviću ali rezultati toga – ništa, nula (o).

Opštinabor.com, kao blog koji je pokrenuo Zoran je prodat i nikad više aktivan postao nije. Valjda su shvatili ljudi da marširanjem drugih pokazuješ svoje kućno vaspitanje ali i ozbiljno narušeno shvatanje demokratije jer pljuješ veliki broj birača koje bi trebalo pridobiješ a ne nikako marširaš i vređaš. Na Borskoj inicijativi koju su već prozvali Blagojeva inicijativa imamo ovu gore pomenutu najinteresantniju opciju i tematsku poslasticu borske internet scene- gospodina Blagoje. Generalnog direktora RTB Bor.

On je po nekim procenama ozbiljno narušio i ugled super binga i cele Narodne lutrije Srbije, sa sve ovim novim zakonima od juče i olakšicama, pa se nekolicina revolucionara borske blogerske scene u ime časti i poštenja preko još nekoliko blogova sumnjivog kvaliteta i nekoliko FB naloga  naprosto otimaja ne bi li malo svojih preostalih neistočenih fekalija istresli ako ne po njemu ono bar što bliže njemu ili nekom njegovom bliskom saradniku.

To je trend i “popljuvati Blagoja” kao ranije izvređati Rankića ili ismevati Veličkovića i Balaševića,  je sasvim dobra startna pozicija za predizbornu kampanju iako takvi nikada naće moći ozbiljnije da učestvuju na političkoj sceni jer nemaju ime, i nemaju mooda. U realnom životu postoji odgovornost, stručnost, rad, poštovanje drugih i pre svega ime i prezime pa kad pogrešiš – zna se.

Pričalo se o našim javnim ličnostima, da završim najzad- svašta. Lupetalo se a bilo je tu i istinitih navoda jer niko se bezgrešan nije rodio, međutim sankcije su uglavnom izostajale.  Ipak to jednolično jednosmerno i prostačko iživljavanje kao trend na blogovima i forumima u polsednjih 4-5 godina me tera na razmišljanje o našem kolektivnom mentalnom zdravlju.

Znam da ćete ostatak dopisati vi u komentarima.

Nemojte, ljudi, ako Boga znate

Ako se dan po jutru poznaje, onda će se i ova predizborna kampanja pred vanredne lokalne izbore u Boru „poznavati“ prema događaju kojim je i započela – tučom pripadnika dve (danas) različite političke opcije stvorene pod šinjelom jednog čoveka.
Ipak, prolazeći gradom, vidim da se aktivisti na štandovima sasvim lepo međusobno slažu, zajedno pijuckaju u kafićima u glavnoj ulici, dok kafedžije zadovoljno trljaju ruke. Ovih dana, u gradu gde ima barem desetak hiljada nezaposlenih (računajući i evidentirane i neevidentirane, kao i one koji rade na crno – dakle, u podjednako su teškoj situaciji), gde mnogi odavno nisu u mogućnosti da obezbede najosnovnije, gde se gladuje i smrzava, gde se ne plaćaju računi, ne kupuju lekovi, gde ljudi skaču u ambis Površinskog kopa jer ne znaju šta će sa pristiglim računom za struju, čujem da stranački aktivisti prave respektabilne kafanske cehove (što u Boru i nije neka novina, samo su akteri drugi, dakle – reč je o dobrom, starom običaju). Treba nahraniti i napojiti sav taj narod doveden sa strane da nam organizuje izbore i objasne ono što sami nismo (po njihovom mišljenju) kadri da spoznamo.
Ova predizborna kampanja ostaće upamćena i po pravoj, svakodnevnoj najezdi ministara, stranačkih lidera i poslanika koji se utrkuju ko će više puta da dođe u Bor u toku dva dana i ko će biračima izgovoriti više slatkih laži od onog od juče, iz suprotnog tabora.

Svima je jasno da su ovi lokalni izbori naterali mnoge (čast svetlim izuzecima) da se sada izvuku iz dosadašnje letargije (mada ovde treba da se upotrebi mnogo grublja reč – mišja rupa?) i da sada obećavaju brda i doline, neviđeni prosperitet, nova radna mesta, ekološki raj i slično.
Prosto mi je krivo što nisam, kad su proglašeni izbori, kupila jednu ukoričenu svesku formata A4 i krenula da zapisujem sva obećanja i trućanja. Znam da ništa to ne bi pomoglo nakon izbora, kad se svi najednom razbole od amnezije, ali bi barem meni možda pomoglo da lakše prebrodim ovu trenutačnu Sodomu i Gomoru, ovo ludilo, ovo kolektivno iščašenje pred konačni potop.

Grejna sezona koja je za nama, onakva kakva je bila, za mene je otvoreni prelom duše, jedno neviđeno ponižavanje (i pljačkanje) građana, a tada nije došao nijedan ministar, nijedan poslanik, nijedan stranački lider, jednom rečju – NIKO da se pozabavi ovim problemom, kao i onima koji su preko naših leđa zarađivali na uglju i koncertima. A mnogima smo se obraćali, pisali, slali dokaze, i pisani i video materijal, molili da se nešto preduzme. Niko ništa.
Dođe mi da poverujem u one paranoične izjave i teorije zavere o tome da se republička vlast preko leđa borske sirotinje razračunava sa radikalskom vlašću. Trebalo je da se razračunaju, naravno (pogotovo sa onom demokratskom, koja je smenila radikalsku vlast, ali i nastavila njihovim stopama), trebalo je da nešto preduzmu dok je još bilo vremena za to, ali im iz nekog razloga to tada ili nije išlo u prilog ili ih je bolelo uvo i za Bor i za Borane. Koga to još u Beogradu boli što se 50.000 ljudi smrzavalo 6 meseci na -20 stepeni Celzijusa? Imali su preča posla. “Važni” zakoni, usaglašavanje sa evropskim konvencijama, učestvovanje na svetskim samitima, gradnja Avalskog tornja, problemi u beogradskom gradskom prevozu, muke sa ambrozijom, komarcima i gradskim kontejnerima, ko još treba da misli na jedan zaboravljeni i od svih napušteni provincijski crni vilajet na zabačenom istoku ove isto tako napaćene, opljačkane, obrukane i napastvovane zemlje.

Gde su bili tada? Za mene je ova predizborna kampanja, nakon svega, jedno prosto neverovatno licemerje, odvratno i ponižavajuće za sve.
Stranke osnivaju svoje opštinske odbore dve nedelje pred lokalne izbore – pa, na šta to liči?
Gde su bili svi oni kada su ljudi ovde danima povraćali u centru grada, jer su dozvoljeni parametri za otrovne gasove iz topionice premašivani nekoliko desetina puta? Ipak, na sveopšte iznenađenje, još smo živi, čak smo dovoljno orni i za izbore. Mrdamo. Sasvim dovoljno da načinimo kružni pokret olovkom.

Taman sam pomislila da ćemo svi postati žrtve tajnog eksperimenta, oni mutirani kanibali iz filma “Brda imaju oči”, kad pre neki dan potpisaše ugovor za izgradnju nove topionice. BRAVO! Ali, pitam se – zašto baš sada? Nova saobraćajna signalizacija, kružni tok, nešto se uveliko gradi između nove pošte i tržnice, čitav grad je jedno veliko gradilište. Zašto baš sada? Odakle novac za sve to? Ko stoji iza svega toga? Zašto do sada nije bilo novca? Zašto ovi varvari iz Beograda nisu mrdali repom dok se ovde kralo, mešetarilo, dok su javna preduzeća grcala u dugovima koje su pravili stranački “stručnjaci” za rudarstvo i metalurgiju, koji su se u komunalne probleme jednog grada razumeli kao Marica da ne kažem u šta.
Ali su se i te kako razumeli u nabavke bez tendera, u provizije, traženje i nalaženje rupa u zakonu i arčenje tuđeg novca.
Volela bih da mi se, kao jednom ojađenom biraču, jednom za svagda, odgovori na neka pitanja.

Da li to znači da će sve to trajati dok ne prođu izbori, kao što nas je ne tako davna prošlost i naučila, da se ovakvi zamašni potezi pred izbore obavezno okončavaju već sutradan nakon izbora. Ili će sve biti po onoj poznatoj “drži bure vodu dok majstori odu”, tj. sad ćemo svaki dinar koji nam je preostao da uložimo u 50 gradilišta širom grada, a kad prođu izbori, neka se sa napuštenim gradilištima i praznim budžetom nosi nova vlast. Kada ćemo i da li ćemo ikada naučiti lekciju? Pametni ljudi uče na tuđim greškama, dozvole sebi da uče barem jednom na svojoj, a oni drugi nikada neće naučiti i nikada neće spoznati ovu malu mudrost.

Relativno pažljivo pratim kampanju različitih političkih opcija. Zaključujem da oni, pogotovo ovi sa strane, NEMAJU POJMA koliko je ovde loše. Koliko je teško. I koliko je malo nade da će uskoro biti bolje. Najgore je što ih to uopšte i ne zanima. Oni će odavde otići, a mi ćemo ovde ostati sa starim, velikim i teško rešivim problemima, gluplji i poraženiji za još jedne izbore.
Krivci za ovakvo stanje u opštini preleću iz stranke u stranku, biraju za sebe nove povlastice, a niko ne pokreće pitanje njihove odgovornosti. Mnogi se i ne pojavljuju na listama kandidata za odbornike, ali i mala deca, pa i vrapci ovde znaju ko tu kosi, a ko vodu nosi.

Priča se o trgovini glasovima, da se glasovi (ali i dostojanstvo i lični integritet) kupuju za par tričavih hiljadarki. Ne znam, ne mogu da tvrdim. Meni to niko nije ponudio, niti bilo kome ko je meni dovoljno blizak da to može da mi poveri. Doduše, ponuđene su mi knjige koje navode na razmišljanje: “Očerupana haška ćurka Kristina Dal”, “Haški denuncijant Tomislav Nikolić”, “Srpski baron Minhauzen Aleksandar Vučić”, “Narogušeno škotsko govno Jan Bonomi”, “Smežurano kengurovo mudo Kevin Parker”, “Portparol lopovske stranke Aleksandar Vučić”, i sl. Valjda me poznaju, znaju koliko sam “glupa” – pa mi novac i ne nude, nego knjige, znaju šta volim. Istina, poklonu se u zube ne gleda, ali knjiga imam mnogo, upaljači mi nisu potrebni, zakleti sam nepušač, hemijske olovke mi, doduše, uvek dobro dođu. Međutim, obično gledam da pređem na drugu stranu ulice. I tako, od posla do kuće i od kuće do posla, glavnom ulicom pravim neverovatne slalome, rizikujem da mi od plate (koju je potpuno neizvesno kada ću i da li ću je primiti) policajci naplate nepropisno prelaženje ulice. Ali, nije me strah. Ja sam odavno rešila da ne pristanem da platim novčanu kaznu za takav saobraćajni zločin, već da odležim u zatvoru koliko je potrebno da bih se iskupila i prošla neophodnu katarzu. Danas više nije sramota da budeš u zatvoru, zato što su lopovi, mafijaši i prevaranti – napolju. Danas je sramota da budeš fin, pošten, obrazovan, kulturan, da radiš i svojim radom zarađuješ za život. To istovremeno, u ovom društvu, u trenutnoj konstelaciji planeta i poimanju vrednosti i atmosferi opšteg moralnog posrnuća, znači i da si mnogo glup. Takva je neka (ne)zdrava klima zavladala. Idoli današnje omladine su Jelena Karleuša i Kristijan Golubović, vrhunac zabave i kolektivne histerije su serijali “Farma”, “Trenutak istine”, “Menjam ženu” i ostale rijaliti bljuvotine. Prosto više ne znam gde da se sklonim. U ovom slučaju nije dovoljno preći ulicu. Možda zatvor i nije tako loša ideja. Besplatan stan i hrana. Odvojenost od spoljašnjeg sveta. Neki red i poredak. Valjda. Znam da u Požarevcu (ili gde se već izdržava zatvorska kazna) imaju biblioteku, slali smo im jednom neke naše knjige na poklon, valjda bi iskoristili moje znanje iz ove oblasti, pa me ne bi poslali da negde okopavam krompir, već bi mi dali da sredim knjige po Univerzalnoj decimalnoj klasifikaciji. Šta god. Sve je bolje od ovoga ovde. Što bi rekao Kišon – “kod kuće je najgore”.

Svetsko prvenstvo u fudbalu donekle odvlači pažnju naroda od predstojećih lokalnih izbora. Mene fudbal zanima koliko i lanjski sneg, pa sam odlučila da vikend provedem na Borskom jezeru, daleko od štandova, flajera, plakata, hemijskih olovki, lutajućih snimatelja i iskačućih reportera (aman ljudi, ne trčite nesreći u susret, ne gubite vreme sa mnom, jer sigurno nećete objaviti ono što bih vam sa velikim zadovoljstvom saopštila), daleko od fudbala i Jelen piva.
Ali, ne lezi vraže.
Kako sam u nedelju izašla sva skuvana iz autobusa “jezerca”, tako me je dočekalo bučno “Sprem’te se, sprem’te četnici” i štand jedne od stranaka koja nam, uz ravnogorsku ikonografiju i diskografiju nudi prosperitet, bolje sutra, ali i besplatno pivo uz video bim u debeloj hladovini i naravno – utakmicu. Smrklo mi se momentalno, jer sam shvatila da nema ništa od mira i tišine, i za svoj boravak odabrala sam najudaljenije mesto na glavnoj plaži, nije mi smetala ni nepokošena trava, milovala sam mrave koji su me nemilosrdno ujedali, blagonaklono sam gledala vodenu zmijicu koja je pred mojim stopalima utekla u travu, uživala u milozvučnom kreketanju žaba. Sve mi je bilo lepše i draže od onoga “gore”. Prirodno, a samim tim i prihvatljivo.
Ali, ne zadugo.
Predizborna euforija, potpomognuta fudbalskom, orila se ne samo glavnom plažom, već i okolinom.
Smetnje u prenosu (kao da je neki obad neprekidno zujao ispred mikrofona komentatora utakmice), urlici razočarenja zbog propuštenih šansi naše reprezentacije, te glasni povici odobravanja i pljeskanje koji su dopirali iz jezerske vode na prve taktove “Marširala, marširala kralja Petra garda” i “Igrale se delije” u poluvremenu utakmice, naterali su mi suze na oči. Suze od smeha.
Smeh na tužnom licu.
Kakvi smo mi samo idioti.

Ko zna ko će nas dočekati idućeg vikenda na jezeru?
Bože, ko li će mi večeras iskočiti iz frižidera?
Na fiksni telefon se ne javljam. Vrata ne otvaram.
Psa držim u pripravnosti.
Zato, nemojte ljudi više, nemojte, ako Boga znate.
Ne sluđujte više ovaj nesrećni narod.
Skupite hrabrost i kažite istinu. Kažite koliko god da je gadno. Lakše ćemo podneti.
Najviše bih volela da me sada, nakon ovog teksta, svi proglase za neopevanog namćora i neviđenu seratorku, ali tek pod uslovom da se ubrzo (ako je moguće za mog života, ne bi bilo loše) obistini barem nešto od svega što su uvaženi članovi Vlade i stranački lideri ovde obećali. Makar nikada više ne kročili u ovaj grad.

Ali, da ovo ne bude jedan patetičan, tužan i tekst sa nekim katastrofičnim predznakom, sa najavom nadolazećeg armagedona, evo malog zadatka za čitaoce, da se malo i zabave.
Poređaj na drugi način zadate rečenice, ali da zvuče smisleno:
Zajedno smo jači. Jedinstveni za Bor. Bor da radi! Imamo šansu da živimo bolje – promene za Bor. Bor na 1. mestu. Može Bor! Dogovor za budućnost. Za evropski Bor. Ipak – Rankić? Pun pogodak!

Pre nego što sam krenula u velike internet pohode o Boru sam znala vrlo malo, da je zagadjen što medijski nikad nije bilo propraćeno kao bilo koja koncentracija raznoraznih otrova opasnih po stanovništvo u Pančevu, d’ izvinete, Pančevo je mnogo blizu Beograda a vetar sve ono što se u Boru vine u vazduh rastera valjda prema Bugarskoj i Rumuniji pa bi oni trebalo sa tim da se bakću, da je cena kvadrata stambenog prostora mala i da, recimo, od prodaje dvosobnog stana u Boru možete u Beogradu kupiti poljski WC i da RTB Bor ne radi al’ kao da radi, pa ga kupovali, predomišljali se, sve u svemu da ima perspektivu pošto vam je u ovoj zemlji najvažnije da nešto ima perspektivu.

E, onda sam počela da pratim borske blogere i o Boru saznala mnogo toga, prvo to da u njemu žive fantastični ljudi a drugo da Bor ima problema za antologiju sve zbog vlasti, to jest, one narodne – ista stolica, druga guzica. No, pošto je u toku predizborno obećavanje već pomenutih Indijanaca, sad vidim da Bor pored perspektive ima i potencijal, i to kakav, samo što do danas to niko nije primetio.

Kako vidim, obećavaju vam izgradnju nekih novih traka ’’putnih pravaca’’ kojima se stiže u vaš grad što je stvarno u ovom trenutku malo blesavo. Da bi neko došao u vaš grad prethodno to treba i da poželi, ne vidim ni jedan razlog da neko iz Arandjelovca u kome su gradjani preživeli ono što vas tek čeka, krenuo u bolji život u Bor. Ako su već izvezli neke bagere i glume neku gradnju da znate da će to da traje dok ne počnu da se prebrojavaju glasovi. Kao i svuda. Ako ova zemlja nešto ima onda su to bageri za slikanje.

Al’ dobro, to mislim ja, kako agencije javljaju, mislim to, da je Bor budući srspki Eldorado, svi mi zapadno od Bora treba da počnemo da se pakujemo pa čim osvane onaj postizborni dan da svijemo svoje gnezdo pored vas.Valjda će i za nas biti mesta a i radnih mesta. Toliko je ugovora potpisano da bi stvarno bilo glupo da ostanemo ovde i da se patimo kad možemo da uživamo u Boru.

Čujem i da su obećali da će Bor dobiti status grada što je još blesavije u ovom trenutku, za dobar život vam je potpuno nevažno da li ćete se zvati grad, palanka ili selo.

I šta sad da kažem? Ja sam sigurna da ste vi zdravorazumski ljudi al’ kako vidim pretendenti na vlast su sigurni da vi razum uopšte nemate. Atakuju vam samo na telo, mislim ono biračko.

Posle silnih vesti šta je bilo a šta neće biti više nikad dok je svijeta i veka, šta će tek da se desi što je isprobano u ostatku Srbije pa nije uspelo ali će u Boru uspeti, pročitah najgluplju vest koju je neko mogao da pusti. I nekako mi vas je žao.

Dakle, ministar za dijasporu izjavio je da nema ranvomernog razvoja Srbije bez regionalnog razvoja, ’oće reći i Bor mora da se razvija a ne samo Beograd, a razvijaće se tako što će u Boru, kad njegova stranka pobedi, biti otvorena lokalna kancelarija Ministarstva za dijasporu kojoj će biti zadatak da privuče investicije naših ljudi iz rasejanja a koji su iz istočne Srbije, valjda iz Bora i okoline, što znači vaših ljudi. Ljudi iz rasejanja su vam ianče oni koji su isto tako kao vi, nekad, tokom nekih ranijih predizbornih udvaranja verovali pa videli da od toga nema ništa, spakovali se i otišli. Zamenili životarenje za život. E, oni će sad ono što krvavo zaradjuju da pošalju vama pošto nemaju kome.

Šta ćete, smutno predizborno vreme donosi sa sobom i lov na glasače a lovi kako ko ume, uglavnom na kvarno kao što se to u lovu inače radi. Mislim, tako je radio i drug Stari, neki su mu nateravali plen na nišan, njegovo je bilo samo da opali i da se posle slika sa nogom na glavi medveda. Ili u pletenoj fotelji okružen saborcima lovcima. Posle bude krkanluk. Svaki lov vam je isti.

E, pa od trenutnog lova zavisi ko će sutra da krka. Vi sigurno nećete. Prvo zbog toga što se ništa neće promeniti preko noći a drugo zato što su alavi najaktivniji u obećavanju toga da će baš dan after u Bor da ušeta bolji život i to na belom konju. A pošto se izbori dešavaju u Srbiji svako malo i pošto je svuda isto a bolji život još nije prihajao, neće ni u Bor. Mislim neće preko noći pa zbog toga nemojte da mislite kratkoročno.

Kako čujem, na slobodnom srpskom tržištu glas trenutno vredi najmanje 5 000 dinara ako se ne izlicitira više. Za tih pet hiljada ne možete upisati dete u školu, kupiti nov auto, okrečiti stan a ni spremiti zimnicu pa prema tome, ako je nekome palo na pamet da proda svoj glas, setite se da on ipak nema cenu i da prodajom tog glasa prodajete sebe i to ispod cene.

Šta god da vam nude od onih ponižavajućih stvari, od ulja do brašna, ne mogu vam to dati za ceo život. Gledajte vi da izaberete nekoga ko će vam omogućiti da sami kupiite ono što vam treba.

O lekarskim pregledima stvarno ne znam šta da kažem. Meni su, tokom poslednjih izbora za lokalnu vlast na Voždovcu, nudili kompletan sistematski pregled, od očiju, preko reproduktivnih organa pa sve do srca, što me prilično uznemiravalo, na šta li im ličim kad im otvorim vrata a ponude mi ginekološki ili kardiološki pregled. Šta god da vam ponude i ko god da vas pregleda, ne zanosite se da je njima bitno da vi budete zdravi, bitno im je samo da dobiju vaš glas. Posle možete i da crknete il’ kampujete kao inače u hodnicima dok svi ostali ulaze preko reda. I svakome ko vam ponudi bilo kakav lekarski pregled toplo preporučite da upadne na vaše mesto i pregleda se od glave do pete sa naglaskom na glavu.

Mora da su vam rekli da ćete dan posle izbora moći da birate radno mesto, tol’ko će ih biti da ćete to, najverovatnije, morati da odradite na ’’eci – peci – pec’’, kako god da ispadne promašiti nećete.

Dobili ste još jednu veliku istorijsku šansu. Posle svih istorijskih šansi koje smo imali zadnjih godina red je da bar vi ovu iskoristite. Ako ne umete bolje da je niste ni imali.

Pamet u glavu.

Zapamtite, izbori su način kojim birači slobodnom voljom biraju vlast. Unazad godinama mislilmo, mislimo, pa, nekim čudom, svaki put izaberemo one koji su sigurni da ne umemo da mislimo, sve što posle znaju da kažu u vezi svojih tragičnih brljotina je da je to narodna volja.

Ako ste slučajno ovih dana ubedjeni da Bor nije u Srbiji što vam ne bih zamerila, ispada da nije, da vas podsetim – Bor jeste u Srbiji a Srbija je zemlja za koju kažu da najzad ima jasnu alternativu. Jadna joj majka!

Zemlja gde ne možeš časno da radiš svoj posao. Gde ne možeš da budeš dobar novinar ako pišeš onako kako jeste. Zbog tog ’’jeste’’ ne dobiješ platu. Dobiješ bombu.

Zemlj do čije granice se proširila Šengenska zona. I oko koje će izgleda kilometrima biti brisan prostor jer…

Ovo je zemlja propale ekonomije čiji je ministar za ekonomiju pre neku godinu dobio priznanje kao najuspešniji ekonomista. Možda jeste uspešan. Samo nam nisu rekli kojoj zemlji. Taj čovek koji vas je bezuspešno prodavao danas priča da Beogradu nije stalo do Bora. I svim srcem vam obećava neko ‘’ojačanje’’ ako ne svih vas a ono svoj partijskog kolege kao regionalnog lidera.

Ovo je zemlja koja ima dnevnih novina još malo pa koliko i stanovnika. I sve one na udarnim stranama objavljuju koja je pevačica ugradila silikone, koji pevač je kupio nov džip a koji ima novu švalerku. Ostale vesti provuku negde između tek da ne bude da nisu u toku a neke ne provuku nikad, daleko je Bor od Beograda, a što ne vidite to i ne postoji.

Prodato je sve što je neko hteo. Ono što nije prodato nije sačuvano nego ga niko neće. Čeka se pad cene pa da dobije na važnosti.

Otkriveni su mito, korupcija, mafije, mafije, mafije…

Dinar malo malo pa obori ruku euru za 0,005 odsto. Da se zna! Inače je svakog dana na istorijskom minimumu.

Ali, biće bolje. Javiće čim bude.

Kako će biti rekli su vam. Da li to tako može nisu vam rekli.

Sve što vam obećavaju je da samo još jednom provere koliko ste blesavi.

I šta htedoh… Ne dozvolite da budete lak plen i da tako lako uletite u zamku. Ne treba da birate one koji vam obećavaju nešto što na osnovu postojećeg stanja ne može biti. Treba da birate samo onoga ko tačno zna kako je sada. Ako to zna znače i kako da ‘’reši’’ stvar.

Pre nego što podjete da poklonite svoj glas koji ne treba da poklonite isto kao što ne treba da ga prodate stavite na papir šta je obećavano i šta je od toga ispunjeno.

Meni ostaje samo da vam držim palčeve i čekam 21. jun da vidim šta vam se zapatilo.

A živa nisam!