Nekada, Bor je bio grad.

Mogao je do 2000.godine postati i prestonica Istočne Srbije. Nije.

Gramziva politika, njeni eksponenti – političari i direktori nisu doneli vidniji napredak.

Ni nakon 2000.godine, Bor se nije oslobodio lopovluka i korupcije.

(preuzeto sa bor-sve.net)

Umesto moćnog oslonca, država je dobila još jedno breme.

Bor je danas “grad u nestajanju”.

Ponižen narod.

Gladan grad.

Izgubljena nada.

Grad, koji su političari koristili kao poligon za vežbanje svojih naratorskih sposobnosti pričanja bajki. Kad se vežba završi, ostajali su Borani, kao nemi slušaoci, svesni po ko zna koji put da bajke ne postoje.

Ipak, na sceni je danas pravi “bućkuriš”. Novo, do sada neviđeno.

Danas Borom upravlja interesni mix! – onih, koji su do 2000.godine, promašenim investicijama uništavali ovaj grad i RTB, i onih koji su od 2000.godine bili u vlasti, ali bez pozitivnih rezultata po ovaj grad.

Kada se udružuju interesi, onda je “istorijsko pomirenje” sasvim normalna stvar?

Normalno je da, onaj ko je do 2000.godine bio na čelnim pozicijama RTB Bora, i u konkurenciji za Ginisa, zbog pada proizvodnje, danas bude na čelu ovog preduzeća.

I tada, i danas rezultate osećaju Borani.

Deset godina su socijalisti finansirali ratove i svoj opstanak na vlasti, upravo pljačkajući ovaj grad. O tome bi, bar kroz pripovedanje mogao da govori današnji generalni direktor RTB Bora.

Upravo je on do 1990.godine bio tehnički, a od 1990.g do 2000.godine direktor Rudarskog basena Bor.

Ovaj istorijsko ekonomski mix ima zajednički brojilac.

Dok su oni do 2000te, pod firmom državnog interesa u sankcijama, promovisali bakar kao sredstvo plaćanja umesto dolara/marke, dotle su drugi (oni od 2000) svesno ostavili RTB Bor bez prave državne podrške i jasne strategije.

Kada nema plana, caruje korupcija, i u mnogo razvijenijim zemljama nego što je naša.

Sa druge strane, nešto se i razvijalo u poslednjih deset godina. To je Borsko groblje.

Istina o kojoj se ćuti, a koja je zajednički imenilac i jednih i drugih. Prosečan životni vek u ovom gradu je 47 godina. Ovde je počinjen zločin prema prirodi i ljudima.

Svačega se ovaj grad naslušao i nagledao – prodaje, rasprodaje, investitora u pokušaju, ministara i njihovih obećanja.. Deviza je bila da bakra nema, a kad je tako, onda nema ni posla.

Kad nema posla, onda treba početi sa razvojem drugih delatnosti.

Upravo oni koji su se slagali sa takvom politikom, danas imaju svog predstavnika – čelnog čoveka RTB Bora. Isti, pričaju sasvim suprotnu priču, najavljujući podršku RTB Bor.

“..Shvatili smo da ukoliko nemamo vrhunskog strateškog partnera, nema smisla prodavati drugoligašima naše resurse..” (ministar i potpredsednik Vlade, Mlađan Dinkić).

Podrška se, međutim ne ogleda u investiciji u infrastrukturni objekat čiji kapaciteti teško da će biti uposleni. Topionica koja će se graditi u naredne 3 godine neće imati šta da topi.

Podrška treba da se ogleda prvo u jasnom planu, šta se sa RTB Borom želi.

Ovako ne može da se ne postaviti pitanje da li se, opet diže spomenik pogrešnoj politici ili bolesnim ambicijama?

RTB Bor je važan poslovni sistem, ne samo za Bor, već i za region.

U javnosti je godinama pravljena medijska slika da ovu kompaniju treba zatvoriti. Pogrešnim bojama slikana, slika je urađena na lošem papiru, a od trećerazrednog slikara.

U Boru ima bakra, kao i drugih plemenitih metala.

Žalosno je da još uvek niko, do danas (ne računajući veliku studiju Svetske banke) nije pripremio realnu sliku o Boru, odnosno njegovim potencijalima i ležištima. Da jeste, onda bi se svih ovih godina “podrška” ogledala u ulaganju u rudarstvo. Jer, bez toga..džaba topionice..

Istina, rađene su studije za Bor, ali nisu dale rezultate.

Neke su rađene “reda radi”.

Neke su bile nerealne, poput one koju su kreirali Vlada i Poslovodstvo RTB Bora (2002), prema kojoj bi Vlada dodatno morala da obezbedi 120 mil $ za pokrivanje gubitaka..,

Neke su namerno “ćušnute” u zaborav, kao što je bio slučaj sa studijom Svetske Banke (2004). Tih godina RTB Bor je godišnje gubio 45 mil $.

Upravo je ova studija potvrdila da u Boru ima bakra, pre svega unutar velikog nalazišta Borska reka.

Novo nalazište Borska reka može osigurati budućnost i eksploataciju u narednih 100 godina. Bogatstvo se procenjuje na 1.05mlrd tona rude, odnosno 4.5 mil tona katodnog bakra, 78t čistog zlata, 1300t srebra i oko38 hilj t skupocenog molibdena. Profitabilno se može iskorišćavati I pri ceni bakra koja je ispod 2300$/t (treba podsetiti da je u toku prethodnih godina bila i preko 7000$..)

Samo iz ovog nalazišta moglo bi se zaraditi oko 30 mlrd $, uz najavljenu prosečnu cenu za 2010.godinu, između 5500 i 6000 $/t.

Kad radi RTB Bor – grad živi. Kad ne radi RTB Bor – grad nestaje.

Ako je ovo poznato, kako nazvati ponašanje istih koji su bili u toku prethodnih deset godina, i onih koji su danas? Ne pokrenuti priču oko Borske reke! Opet je prevagnula politika „Dr Džekila”.

Ne treba licitirati sa razlozima.

Na koji god se pomisli tačan je, ma koliko nemoralan bio.

Deset godina Bor, i Srbija slučaju priče o mogućim i nemogućim strateškim partnerima – od zainteresovanosti srpskih biznismena, Dajmlera za preradu šljake, kupovine od strane rumunskog Kupruma, pa Ateka.. Niko od ministara koji su se time bavili, od ministra energetike, privrede i privatizacije, ekonomije, finansija..nisu položili račune, ili bar objsnili “epohalne” izjave, odnosno razloge neuspeha.

Danas je aktuelna izgradnja nove topionice.

Nije najmodernija tehnologija, kako se upinju da kažu. Daleko od toga da je loša i ova, druge generacije. Moći će da prerađuje 400 hiljada tona koncentrata!

Kapacitet nije mali, a ako ne bude razvoja rudarstva, onda će se delom u topionici topiti tuđi koncentrat, a delom će kapaciteti ostati neuposleni. Rezultat su sigurni gubici.

Samo uravnotežen razvoj rudarstva i metalurgije daje pozitivan rezultat!!

Da li je potrebno još deset godina pa da se shvati i ova jednostavna rečenica?

Da ne govorimo o nepromišljenim izjavama da će se otpisati dug koji RTB Bor ima za utrošenu energiju!!!

Lucidnost „dr Džekilske politike”.

Da bi se nerealni i megalomanski ciljevi postojećeg rukovodstva RTB Bora ispunili, u vidu dostizanjaproizvodnje od 80.000 t katodnog bakra iz spostvenih koncentrata, potrebno je u narednih 6-8 godina investirati dodatnih 600 mil $.

Kako god da se krene, stigne se do starog – novog, današnjeg generalnog direktora RTB Bora.

On se upisao u istoriju RTB Bor kao direktor koji je proizveo najveće gubitke u poslovanju. Pravi greške za koje više nema manevarskog prostora, a Vlade Srbije mu daje podršku.

To igranje sa brojkama je postala praksa u Srbiji.

Nešto slično je radio i prethodni generalni direktor NISa, slaveći dobitak, pa onda jedan iznos gubitka pa drugi..a sve u par meseci…

“Copy Paste” uradio je i gen direktor RTB.

U roku od nekoliko meseci (dec 2009 do maja 2010) najavio je gubitak od 37, pa 47 mil $.

Već mnogo.

A potom se videlo da je ukupan gubitak za 2009.godinu, u stvari 86.5 mil dolara!!!

To je 2.33 puta više od onog koji je objavio dec 2009.godine.

“..tačno je da je RTB prošle godine zabeležio gubitak od 86.5 miliona $. Ali od te sume čak 35 mil $ otpada na finansijsko poslovanje. Konkretno reč je o gubitku na kursnim razlikama i kamatama na aranžmane koji su sklapani DO 2000.godine. I na taj gubitak ovaj menadžment nije mogao da utiče!!!” (RTB Bor, pom generalnog direktora Mira Antić)

Dobro, a ko je bio direktor i u vrhu menadžemnta do 2000.godine?

Današnji generalni director RTB Bora.

Danas RTB Bor upravo ima visok gubitak jer plaća kamate na promašene investicije i loše kredite, koje je današnji čelni čovek kompanije, davno zaključio..

Bio je od 1990-2000.godine direktor Rudarskog basena Bor.

Nekada Šainovićev, danas Dinkićev kadar.

Za šta se tada otimao Šainović, a danas Dinkić?

“..Protiv Spaskovskog je tokom 2002. i 2003. godine policija podnela više krivičnih prijava zbog osnovane sumnje da je zloupotrebom službenog položaja, nesavesnim radom i falsifikovanjem, u više navrata oštetio RTB za više stotina hiljada tadašnjih maraka.

Tužilaštvo u Boru je 7. avgusta 2003. godine podiglo optužnicu protiv Spaskovskog zbog sumnje da je pribavio imovinsku korist od 200.000 dinara na štetu rudnika.

Protiv Spaskovskog je bio vođen jedan sudski postupak, ali je on oslobođen optužbe.

Nakon političkih promena 2000. godine Spaskovski je pristupio Socijaldemokratiji, a sada je, prema nezvaničnim informacijama, član G17.

izvor” Beta

Za period od 10 godina direktovanja 1990-2000.godine uspeo je da smanji proizvodnju bakra za 67% (1990.godine bila oko 105 hilj t/g, a 2000.g, ispod 35 hilj t).

Čuven je njegov investicioni poduhvat, u iznosu od 120 mil $, gde je sve čega se dotakao bio promašaj. Od otvaranja rudnika Cerovo, koji nije bio rentabilan,.. do izgradnje sistema za transport jalovine koji je bio napravljen za transport 420 mil t jalovine!

Za 10 godina je prevezao oko 2.5% jalovine.

Ipak, to je impresivna građevina od čak 3600 tona čelika – taman koliko i neki spomenici.

Ako je tačno da je (Prvim socijalnim programom iz 2002.godine) uzeo otpremninu (8600€) i time se obavezao da do 2012.godine neće biti u RTB Boru (a tada bi bio i u penziji), njegov dolazak na čelo RTB Bora već 2008.godine, je nemoralno i nedopustivo sa stanovišta onih koji su ga postavili.

Selektivno – dopustivo, ili Selektivno – nedopustivo?

U gradu u kojem je nezaposlenost preko 30%, uposlio je kao pomoćnika, invalidskog penzionera!

“Investicija u ovaj rudnik je investicija u budućnost, jer će ovde biti posla za nove, mlade inženjere, nove radnike i verujem da će ovo podići čitav region Istočne Srbije” (potpredsednik Vlade I minister Mlađan Dinkić).

Ako je tačno, da je pomenuti „penzioner” u suvlasničkom odnosu u kompaniji, koja slovi za najoštrijeg konkurenta RTB Boru, onda su moguća samo dva razloga.

Ili je došlo do gubitka pamćenja, ili je upravo to i bio cilj?

Ipak, promene koje je uveo direktor RTB Bora nisu nevidljive. On ih je doduše i obećao, još 2008., kada je postavljen.

Odnose se npr., na postojanje posredničke firme, kod recimo prodaje plavog kamena jednom od vodova u Srbiji. Kako je posrednička firma vezana za nekada jakog SPS čelnika, možda je direktor samo spojio lepo sa korisnim – rad sa prijateljima.

Ekonomska opravdanost ovakvih poslova za RTB Bor, ostaje nepoznata veličina.

Takođe, modernizovani su i usavršeni putevi odlaska zlata iz zemlje.

Ranija zaostala, primitivna praksa je bila oličena u izbegavanju obaveza prema Narodnoj banci Srbije. Nije se predavala sva količina zlata, već se prouzvodio zlatni cijanid, a potom izvozio. Neki sa na tim krilima izgradili imperije u Srbiji..

Danas čujemo da je došlo do smanjenja proizvodnje zlata za 64% i srebra za52% u 2009.godini u odnosu na prethodnu. Ništa neobično, rekli bi svi. Godinama nas ubeđuju da je Bor siromašan… Da li je baš tako?

Na jednom od rudnih mesta postoje dva kvaliteta rude. Onaj boljeg kvaliteta se pretapa u borskoj topionici. Onaj drugi, prljav i lošeg kvaliteta ali sa bitnim procentom plemenitih metala se topi u topionici kompanije Glencore u Kazahstanu.

Za taj posao, ovoj švajcarskoj kompaniji RTB plaća 1. uslužno pretapanje, i 2. penale za asren, živu i kadijum.

Glencore dobija proizvod u vidu zlata, srebra, bakra olova i cinka.

RTB Bor na 3 godine treba da dobije 17 mil $.

Preglednost, javni pozivi..i slične stvari…ne postoje.

Moderno, nema šta. Dr Džekil bi bio ponosan.

Možda se u doba kolonijalizma tako i poslovalo. Ovo je 2010.godina.

Na kraju, kakvi su rezultati rada novog poslovodstva RTB Bora?

Smanjenje proizvodnje katodnog bakra za oko 3.5%, viši troškovi proizvodnje od prosečno ostvarene cene na tržištu za blizu 70%, istorijski visok gubitak, stalna nelikvidnost…

Današnji „davaoci podrške” vide rešenje u izgradnji nove topionice, uz garancije Vlade Srbije.

Nije sporno da je potrebna.

Ipak, prevelikog kapaciteta, ona će biti nerentabilna. Zaboravlja se da u Evropi već postoji višak kapaciteta topionica, te je teško napraviti topionicu koja bi bila konkurentna.

Uz opremu koja se kupuje sredstvima Fonda za razvoj Srbije, podrška je blizu 160 mil €.

Da li je Odluka o kupovini rudarske opreme na odobren kredit ekonomski opravdana u uslovima kada RTB Bor permanentno pravi gubitke u poslovanju na nivou od oko 50 mil $/god? Sredstva za kupovinu opreme su obezbeđena od budžetskih korisnika, a ne iz komercijalnog kredita.

Čak i sa kupovinom rudarske opreme za nivo od 27 mil €, nije moguće dići nivo proizvodnje katodnog bakra u RTB Bor na nivo od 50 hilj t/godišnje, u roku od 3 godine, odnosno do završetka izrade nove topionice.

Gubici koje će u tom periodu beležiti RTB Bor meriće se desetinama miliona dolara..

Država će otplaćivati gubitke iz tekućeg poslovanja, kao i dugove za kupljenu opremu i za izgradnju nove topionice.

A, manje od polovine onog što se daje kroz „podršku” bilo je dovoljna da se završe istražne radnje vezano za ležište Borska reka, i krene u rad i eksploataciju, na primer. Sećate se….

To je politika Mr Hajda.

Hoće li u narednim godinama najprometnija ulica u Boru biti u magli, smogu, mračna i bez ljudi već u 21h, nije poznato.

Ali je jasno da svakoj politici jednom dođe kraj, pa i politici „dr Džekila”.

Zorana Z. Mihajlović Milanović

86,5 milona minus 35 miliona... Boško, jel si oduzeo?

Kada vidim ko čini, novu-staru, političku snagu, ne može a da me ne prođe jeza od veoma izvesne budućnosti, glad, jad i beda. Sve su to lideri koji su branili Kosovo (Boško Ničić bio u Komisiji za povratak Srba na Kosovo), a Srba na Kosovu nikad manje. Ili oni koji se bore za boljitak radničke klase (Rasim Ljajić-ministar za rad i zapošljavanje), dok radnici od muke seku prste. Ima i onih eksperata, iz čijih je redova ministar zbog kojeg ćemo morati da platimo 36 miliona evra za nekakav satelit, a koji je poznat i po tome da nam je ostao dužan još 980 evra. Isti taj je na sav glas hvalio kao najboljeg menadžera direktora JAT-a, koga sada nema nigde, a dugovi ostadoše državi, znači nama. Gospodin, koji je poznat kao lider G17 plus, Mlađan Dinkić, rušio je predhodne Vlade, ali i bio u svakoj. Moji ga roditelji, koji su apolitični, pamte po šestom principu. Fale mu još dve šestice za ulazak u crkvu. U ovoj su koaliciji i Veroljub iz Kragujevca, koga Kragujevčani najbolje poznaju, ali i ex-predsednik Skupštine Srbije, Marković, koji je ovde sigurno zalutao.
Gledam Kursadžije, gledam i Ursadžije, razlike nema. Pričaju viceve na račun ojađenog naroda, prodaju maglu, ali ko ih ne zna, skupo bi ih platio. Mada, nisu oni krivi, naš je problem što nam je pamćenje ko u muve, zaboravimo šta je bilo pre par sekundi, a kamoli da se setimo obećanja od pre godinu ili dve. Stranka Mlađana Dinkića je u vlasti, u ovoj napaćenoj državi, zadnjih desetak godina, ali im je to malo vremena da nešto učine za bolji život građana, pa im je potrebno još nekih 350 godina. Boško Ničić, gradonačelnik Zaječara, na poziciji je prvog čoveka grada već šest godina, pamtiće ga i naši čukununuci koji će otplaćivati njegove kredite, ali i estrada po turbo-folk zvezdama, odbojkaši i košarkaši po enormnom izdvajanju para za rukometašice, ali i sirotinja po zatvaranju Narodne kuhinje. Biće upamćen i po činjenici da je u toku njegovog upravljanja gradom najveći broj nezaposlenih u istoriji, ali i po najvećem broju volova na gradskom Trgu, normalno na ražnju. Sigurno se neće zaboraviti i da nas je Bog „častio“ sa nekoliko poplava, dok se gradonačelnik švrćkao po ružičastoj televiziji. Reference pomenutih političara su karta za doživotne funkcije, ali ne da upravljaju našim životima, već da borave u Brozovim kampovima.
Za Boška Ničića je Mlađan Dinkić bio secikesa, da ga ne citiram u izvornom obliku, ja ipak nisam u toj meri vulgaran. Ministarka za sport se pre samo godinu dana, iako je posetila Zaječar i održala sastanak u gradskoj Skupštini, nije sastala sa Ničićem, sa istim onim sa kojim su danas u koaliciji. Bošku Ničiću ne predstavlja problem da podržava SPS i JUL. Ne predstavlja mu problem da bude i u DOS-u, ali ni da izađe na predsedničke izbore protiv Borisa Tadića, a uz Radikale i Tomu Nikolića. Nije mu problem da na Republičke izbore izađe sa SPO, i da jadan Vuk, najveći borac za demokratiju, ne pređe ni cenzus. Trenutno grad Zaječar vodi uz pomoć SPS, SPO, PSS, G 17 plus, a podršku mu zadnjih dana daju i Radikali!? Ima li ovakvog cirkusa još negde, osim u Zaječaru? Podsećanja radi, Mlađan Dinkić je zaslužan za tužnu sudbinu Bogoljuba Karića (PSS), ali im to nesmeta da u Zaječaru budu u koaliciji. Pre će se desiti smak sveta, nego da Radikali u republičkoj Skupštini daju podršku stranci G 17 plus, ali gle čuda, u Zaječaru duvaju u istu tikvu, a još nije kraj sveta.
Nova snaga na političkoj sceni Srbije, stari poznanici u novoj snazi, zaboravan narod, trula država, dokaz je da je Armagedon na dohvat ruke, samo toga još nismo svesni.

Goran Ristevski (autor je novinar “Timočke revije”, a ovaj tekst je objavljen u 284-om broju)

Gospodin premijer zemlje Srbije, danas je glavom, bradom i monotonim glasom koji se ne menja ni u kakvoj situaciji, da sutra objavi da je Srbija izašla iz krize niko živi mu ne bi poverovao, otvorio sedamnaesti po redu, ‘’Kopaonik biznis forum 2010’’ nazvan ‘’Srpski Davos’’ da ga malo dignu na nivo i daju mu na teatralnosti.

Fotomontaža, majke mi

Ako niste slušali kako je premijer sitan vez vez’o, sve po već napravljenoj šemi, nemoj da vam bude žao. Nije rekao ništa što ja odavde ne mogu da vam kažem a nisam premijer i zbog čega uopšte ne moram da se popnem na vr’ Kopaonika, umem da mislim i u Beogradu..

Srpska ekonimija protkana politikom ili politika protkana ekonomijom vam se sastoji iz nekoliko reči i prostih rečenica – nada, apsolutno, optimizam, zacrtani putevi, možemo, nećemo odustati, imamo pravo, aktivnost, pokazatelji i slično u koje je predsednik ove zemlje smrtno zaljubljen a kad pošalje premijera da negde zaludjuje mase, on mu to napiše na papirče k’o kad dete šalješ u prodavnicu i kažeš mu – samo to daj onoj teti i donesi kući. Ako dete pita može li da kupi i žvake dobije odgovor da može ako ostane kusur. Kako se snalazi dete koje ne može da zapamti tri stvari sa kusurom i kupovinom žvaka vam je isto kao kad slušate premijera. Al ‘ tako vam je kad je predsednik inspicijent a premijer glumac u predstavi.

Premijer je pošto je tri puta udahnuo razredjen kopaonički vazduh i u sebi se preslišao – šta mi beše ono rek’o Tadić da kažem – izjavio da ne može baš sa sigurnošću da kaže da li je Srbija izašla iz krize al’ da optimistički očekuje oporavak. To što je u novembru prošle godine izjavio da smo prvi u regionu izašli iz krize nema veze, zeznuo se, nije dobro video. Iskreno se nadao al’ kad je bacio pogled na ekonomske pokazatelje oni pokazali da od ta posla nema ništa. Da se nada može. On i jeste premijer da bi se nadao. I to opstimistički, savetovao mu predsednik koji je inače stručnjak za duševna stanja – Cvetkoviću, gledaj pozitivino na stvar, energija ti je čudo jedno, i premijer onda ide i mantra – pozitivno, pozitivno, ne daj se isprovocirat.

Kako je više pričao a naročito kad je rekao da je izvoz za prva dva meseca porastao za 37 % a plate u odnosu na prošlu godinu za čitavih, fenomenalnih, gle čuda, 0,2 % tako sam ja dobijala želju da pešice krenem na Kopaonik, razapnem šator i sačekam kad će da izadje da se priupitamo za izvoz i povećanje plate al’ kad je rek’o da je problem Srbije nezaposlenost i slaba privredna aktivnost tu je definitivno došlo do metamorfoze Dr Jakill – Mr Hide, bolje da ne idem. I Ja bih ga ošišala do glave i posula katranom i perjem zbog one izjave da kupovna moć stanovništva nije opala! I šta ima da idem kad ne mogu da budem skup u pokretu, odma’ bi me zatvorili.

I dok sam besnela, majku mu božiju, što bi reko’ drug Stari, jesu na Kopaonik morali da te pošalju da glumiš papagaja koji mitari, mog’o si to i ovde, znaš ti koliko nas košta tvoja naučena recitacija a ovamo mi pričate o budžetu i štednji, za govornicu izadje drug guverner Narodne Banke. U džemperu sa sa zimskim motivima, obučen kao za ispijanje kafe na kopaoničkom martovksom suncu posle koje će da napravi slalom. I onda u stvari vidiš da su oni gore otišli da rade sve sem da smisle šta će i kako će. Ako verujete u nešto drugo ona je guverner morao da bude u odelu. Ne oblače se ljudi shodno mestu na kom se nalaze nego prilici. Ko da shvati ozbiljno čoveka u džemperu na koji nikako da se dogovori sa vlašću koja mu je uloga i da l’ treba da pazi da mu ne isklizne dinar il’ euro.

O Dinkiću da vam ne govorim, on je sebe nazvao balansom izmedju vlasti i naroda, šta god da je pričao meni se činilo da je govorio – Ništa vi ne brinite, sve što ovi smisle ja ču dobro da unovčim. On možda balansira naročito kad se pri’vati gitare pa ne zna šta o’će a svi okolni udvarači mu aplaudiraju, gde smeš da prozoveš Dinkića i kažeš mu – nema, bato Rock and Rolla dok gitaru ne otreskaš o zemlju, može da pomisli da mi, ned’o bog, mislimo da on nešto ne radi kako treba.

Sve isto. Što bi rek’o naš narod isto sranje, isto pakovanje, isti radnici na pakovanju, samo ambijent dignut na nivo.

I taman kad sam htela zbog svog nečetog psihičkog zdravlja da odustanem i kad sam potrošila repertoar psovki za govornicu izašla Diana Dragutinović. To je ona žena što lepo, osećajno i sa razumevanjem govori da je svi razumeju i da, ako bog da, osvoji neku nagradu za izražajno čitanje.

Kako je počela tako sam ja počela da venem. Dakle, osećajno kao da čita prosečnu patriotsku pesmu u kojoj krv teče u potocima a kuršumi lete na sve strane, rekla je da će sad, vreme je bilo, otkriti zašto voli Kopaonik. Osećam ja rastu mi rogovi.

Dakle, ona voli Kopaonik zato što se na Kopaoniku tradicionalno okupljaju njeni mili em dragi istomišljenici, ne može im niko prići, osećaju se kao na vrhu sveta, srećna je da srećnija ne može biti što će oni sad malo da divane šta će kad Srbija pretekne i ‘ladno mogu da zaborave na narod zemlje u čijem interesu navodno rade. Ne vidi se. Narod mislim. Nešto je šmrcala kako je emotivno vezana za PDV i umalo ne zaplaka objašnjavajući kako joj je mnogo žao što ne odlučuje sama jerbo da odlučuje ona zna šta bi i kako bi, raspalila bi po narodu, ko, bre, pita narod kad treba da se puni ono što su oni ispraznili Jes’ doduše napomenula da nije sigurna da bi imala toliko hrabrosti na šta sam joj odma’ poručila iako me nije čula – ma samo ti, sesto, hrabro i gledaj da te negde ne nagazim. I da ne budem jedina.

I onda vrhunac, znate ono, svaka radnja mora da ima svoj vrhunac, ministarka finansija izjavi da je, kad mora da bira izmedju plata i poreskh stopa, njeno srce na strani poreskih stopa. Razjasni mi situaciju sa dve reči. Ona izmedju razuma i emocija bira emocije, voli žena, šta ćete kad ima srce. I umesto da misli ona tako duševna i zaljubljena u poreske stope sa njima vodi ljubav, pušta srcu na volju, zato ona tako osećajno priča valjda u nadi da će je ostatak stručnjaka na zimovanju podržati ako da bog da tu dodje do nekog poreskog orgazma. Inače, nije rašta imala biti ministarka finansija. Ako niste znali šta ubija srpski budžet, to su rad na crno a i rad na sivo. A to rade oni ljudi što ne pitaju ni za staž, ni za osiguranje, šta će, moraju nečim da hrane decu. Rad ekonomskih stručnjaka i držaoca vlasti koji je valjda bele boje pa još transparentan, nije uopšte oštetio budžet. Narod kriv pa sad oni moraju da se grudvaju na Kopaoniku i misle kako da otope sneg i kažu nije prirodno nego njihovom zaslugom.

I šta da vam kažem, oni će gore, ko emotivno, ko kao zdravorazumski, njih 450, da većaju o onome što svi već znamo. U pauzama skijanja. I napijanja. Čisto sumnjam da ne piju, trezan čovek ne može da izgovori onoliko gluposti. Doduše, i ja sam mekog srca, neka piju, lakše im je da govore.

I da, guverner je nešto napomenuo – nemoj se Srbiji desi gr;ki scenario, ovo doteralo cara do duvara!

Neće, bre!

Neće Srbiji da se desi grčki scenario. Ima Srbija svoj. I ako se bude desio neće se desiti Srbiji nego vama.

Vemenska prognoza za naredne dane: padaće sneg.

I mi ćemo moći da se grudvamo.

To vam je u Srbiji NN lice.

Ili – znamo da je za ovo neko odgovoran al’ pojma nemamo ko. Čuće se. Kad policija obavi sveobuhvatnu istragu. I iscrpnu, kad se svi iscrpe kako da privedu pravdi nekoga ko je zaštićen, nije lepo a ni zdravo. Onda skupe hrabrost, obaveste nas da su priveli neko lice pravdi i označe ga kao NN u cilju dalje istrage – ne možemo vam kažemo koji je jer ima jatake a njih tek treba da po’vatamo što će ići teže jer se NN brani ćutanjem.

Pravda saopšti da ne može da objavi ime NN lica jerbo to može uticati na svedoke.

Onemanband

Pojeo vuk magarca a posmatrači ispušili.

U ovoj zemlji imate mali milion krivičnih prijava a i konkretnih tužbi protiv NN lica.

Mislim, tornjajte se više sa svojim krivičnim prijavama protiv jednog ili više NN lica.

Nego, htedoh da objavim nešto.

U zemlji Srbiji je, konačno, posle dugog mučenja, čupanja noktiju, budjenja iz sna – priznaj gde su pare, pendrečenja po tabanima i izbijanja bubrega, ubijena srpska Privreda.

Zvanično još nije sahranjena jer neke neidentifikovane mase traže obdukciju.

Sudski veštaci koji po pravilu treba da daju zadnju reč ćute jerbo oni uvek rade u interesu počinitelja a ne dokazivanja pravde.

Srpska Privreda trenutno truli na obdukcionom stolu.

NN lice koje je ubilo srpsku Privredu je Mladjan Dinkić, čovek koji može sve sem, kako je izjavio, da istovremeno svira gitaru, bubanj i trubu. Pametno, ne može jedan čovek da bude ceo orkestar. Ovo prvo može.

Kad su u septembru 2008. godine na njujorškom Volstritu krahirale dve moćne banke, Meril Linč i Liman Braders što je zvanično bio početak svetske ekonomske krize, mislim da je tog trenutka bog lično pogledao Dinkića i rekao mu – Na, evo ti, ne mogu više da se teram sa tobom. Palo mu ko fleš rojal u partiji pokera da može definitivno da pokupi sve sa talona. Doduše, ne mogu da kažem da nije džentlmenski pokušao i nama nešto da ostavi ispod piksle, po onih hiljadu eura koji su se pretvorili u po dvadeset. A šta da očekujete ako nekome izdate zemlju na pikslu.

Kao guverner Narodne Banke, Dinkić je svojevremeno izjavio da možemo da nastavimo da idemo ka reformama ili da se zaglibimo.

I dalje govori o reformama a ja lepo vidim da smo se zaglibili. Trenutno iz živog blata dišemo na slamčicu.

Dinkić je čovek koji je proglašavan ličnošću godine, ekonomistom godine, da te bog mili sačuva, kad bi sad bio proglašen za miss Universum i izjavio da će se boriti za mir u svetu i protiv globalnog zagrevanja, uopšte se ne bih čudila.

Skoro video da napetost u Srbiji raste pa rešio da osnuje Uniju regiona. Video čovek da kriza u Srbiji, van Beograda raste. Seo, razmislio i došao do zaključka – jesam ih zeznuo, red je da ih prebrojim. Saopštio da lokalni problemi treba da se rešavaju na lokalnom nivou ali da se čuju i na nacionalnom nivou. Te probleme može da čuje skoro svakog dana ispred Agencije za privatizaciju nego ne prolazi tuda a milicija neće da mu dojavi. Nije im u opisu radnog mesta.

Njegova izjava da od evropskih integracija svi treba da imaju koristi a ne samo prestonica treba da udje u anale – Kako sam lupio i ostao živ. Jer da sam ja prisustvovala davanju ove izjave pojela bih ga sa sve gitarom i ispljunula samo trzalicu.

Al’ to mu i nije neka izjava. Ona, da ima naznaka da su srpske fabrike kupovali neki tamo tajkuni i kontroverzni biznismeni koji su se zaleteli pa kupili i sad nemaju pojma šta će sa radnicima koji su im u trgovini došli kao kolateralna šteta mu je izjava veka. Dakle, nije kriv on koji je na silu prodavao u bescenje i koji je mnogo dobro poznavao one kojima prodaje nego oni. Ako vam nije jasno, pošto vidim da ovde nikome ništa nije jasno iako su svima vidici otvoreni. A boga mi i putevima. Niz put možete da krenete a možete nekoga i da šutnete.

Ako ste pomislili da ja aludiram da treba šutnuti Dinkića niste u pravu.

Dinkić je čovek koji Srbiji duguje Privredu. Regionima duguje regionalni razvoj.

Prosto. Dužnik se uvek zna. I dužnici treba da vrate svoje dugove.

Ako ne mislite tako a vi na pruge, zalegnite i čekajte da vas bog pogleda. A neće jer, kako rekoh, on već gleda u Dinkića. I ne trepće da nešto ne propusti.

Inače, Dinkić još uvek glumi da daje Privredi veštačko disanje. Fiat po celoj Italiji zatvara svoje pogone. Na osnivanju Unije regiona, gradonačelnik Kragujevca je sedeći pored njega, izjavio da to sa našom zemljom, odnosno proizvodnjom zastarelog modela automobila koji se ovde vodi kao nov, šta ćete mi smo zemlja koja kaska, nema nikakve veze jerbo mi proizvodimo automobile samo za sopstveno tržište.

U decembru prohujalog leta 2009. objavljeno je da će od 200 000 automobila godišnje, sa planiranim prihodom od 70 miliona eura do ‘’čak’’ dve milijarde, pare su vam ovde uvek rastegljiv pojam do nemogućeg, 80% biti namenjeno izvozu u Evropsku uniju.

A šta kažu vaši gradonačelnici? Kako kod vas ide to veštačko disanje. Umeju li ili ne umeju? I kako vi dišete od toga?

I šta htedoh da kažem…

A da, ubistvo je izvršeno. Treba podneti krivičnu prijavu protiv izvršitelja i zbog ubistva i protiv saučesnika zbog prikrivanja zločina.

Ako mislite da ima dokaza.

Ako mislite da nema podnesite je protiv NN lica.

Samo znajte da će na tome i da ostane.

To što ne izlazimo na okean ne znači da nemamo talase i da se oni neće spojiti u neki razoran cunami.

Srbiju trenutno talasaju štrajkovi. Štrajk ovde, štrajk onde, ništa posebno, navikli smo, štrajkovi su svakodnevica, niti ih ko pominje niti je ko zainteresovan. Ako se i piše o nekim štrajkovima to je o onim pretećim kad svi možemo da ostanemo bez telefonskih veza, struje ili grejanja što ne bi bilo lepo i što bi nas kolektivno uznemirilo.

Ako ne prestanete da štrajkujete sve ću da ih isečem

Nekako sam sigurna da svi oni, od – do, i treba da odu u Evropu, kuka Evropa za njima, a nas lepo da ostave ovde gde jesmo da vidimo šta ćemo i kako ćemo al’ bar njih da ne vučemo na grbači.

Kao što vidite, ono što je aktuelni i ’’ja bih ako može doživotno’’ predsednik obećavao u poslednjoj predizbornoj kampanji, da ne glasamo za one druge da nas ne bi vratili u devedesete, on sa svojom svitom vrlo uspešno radi. Tokom predizborne kampanje je zavrnutih rukava, onako da deluje kao da radi pa glavu ne diže od posla obećavao i plašio onu većinu koja veruje u neverovatno, čim se ponovo ustoličio, rukave smak’o, privezo mašnu i zaboravio šta je pričao.

Ne liči vam na devedesete? Nije moguće!

Predsednik čuva teritorijalni integritet i nacionalni identitet Srbije. Zna da to pali. Palilo je i devedesetih, samo biješ po nacionalizmu nema da neće da uspe. To što čuva nešto što je izgubljeno nema veze, važno da se priča.

Ministar policije, mali od Slobe, izjavljuje da narod niko ne sme da bije, samo malo drugačije – ’’Policija neće tući narod sem u slučajevima krajnje nužde’’. Izvint’e je l’ nečija guzica kojoj se drma fotelja nije krajnja nužda?

Dinar pada, cene skaču, inflacija je simbolična, sve dok ne dodaju neku nulu na papirnate apoene možemo da računamo da inflacije nema.

Narodna banka Srbije najavila je da od 1. marta više neće raditi sa menjačima. Nije objavljeno sa kim će menjači raditi i kako će raditi ako im je za poslovanje potrebno ovlašćenje NBS-a. Biće da država kroz NBS planira da izvede svoje dilere na ulicu. Oproban recept što ne bi uspeo i sad.

Deca nam se ubijaju a mediji sve više objavljuju da je pitanje patika pitanje društvenog statusa.

Plata je privilegija.

Tadić dobija razmere mitskog bića, nešto izmedju Narcisa i Ahila, zaljubljen u sebe jeste, ranjivu tačku ima ali ko sme da je pomene. Kad god u Srbiji počne za nekoga da se govori – najveći sin Srbije od kad je svijeta a i Srbije, ovoj zemlji se ne piše dobro. Ja ga nisam rodila, daleko bilo, odrekla bih ga se a mediji, svi do jednog, postaju isto što su bili i za vreme Miloševića – nude nam samo igre, za hleb ćemo se snaći sami.

Gospodin Dinkić, što privatizacioni stručnjak, što ministar, što gitarista, kulira. Boli ga uvo. On zna da je postrecesioni period težak, žvaće slabe pa ih ispljune, to nikakve veze nema sa njim. On razgovara sa štrajkačima udvarački, kao Balkanac – ako ’oćeš – ’oćeš, ako nećeš ima ko ’oće. Zna čovek da je Srbija puna onih koji bi radili i ne bi pitali za platu. Izdresirano to.

Kome nije jasno, da pojasnim – Beograd ne može da reši sve probleme gradjana Srbije. To je stvar lokalnog rukovodstva, kaže gitarista. Ali, Beograd može da proda celu Srbiju. Čija je to stvar ne zna se, niko ne sme da pita. Ali postoje oni koji kažu iako ne smeju pa tako na izlogu knjižare ’’Geca Kon’’ u Beogradu, piše – Štrajkovi su posledica privatizacije i rada ministra Dinkića. Ne njihov štrajk nego svi štrajkovi.

Opet nije jasno?

Ministar Dinkić je izjavio da postoje naznake, sumnjivi tragovi, da su neke firme kupovali neki koji niti su imali pare niti su znali šta će raditi sa kupljenim ali su im pomagali kontroverzni biznismeni. Mašala! Ovde je kontroverzan biznismen onaj kome je država omogućila da radi šta hoće, zgrće novac, da državi pripadajući deo – samo ti daj nama koliko nam pripada, nećemo te diramo- a sad ti kontroverzni ispadoše krivci pred nevinim državnim aparatom.

I kako ćemo to rešiti? Decentralizovaćemo vlast. Sad kad je Beograd, pardon oni koji su se dočepali Beograda i neke fotelje, uzeo šta mu pripada, popio dušu i privredi i poljoprivredi, lokalne samouprave imaju sve nadležnosti da stvar reše kako im volja, dosta su vruć krompir prebacivale na Beograd. Tako vlast može da se pravi da problema nema, ono što ne vidiš to i ne postoji.

Potpuno osiromašene opštine nemaju više ništa sa Beogradom, pardon sa onima koji su ih doveli u tu situaciju, uglavnom imaju sa kontroverznim biznismenima koji su kupili sve što je Beograd ponudio, pardon, Dinkić, a on nije kriv što kontroverzni biznismeni imaju pare a nemaju veze sa biznisom. Kome je pa to važno.

Štrajkovi i dalje talasaju. Rešavaju se čvrstim obećanjem koja traju toliko koliko treba da malo pročistimo vesti pa umesto o štrajkovima čitamo nebulozne vesti ko je sve i zbog čega zainteresovan za ulaganje u Srbiju i kako imamo potencijal. Sve što bude uloženo u ovu zemlju, jednog lepog dana, biće ponovo pravilno raspodeljeno onima koji ovu zemlju posmatraju kao dedovinu.

Ojadjeni, osramoćeni, očajni i gladni će i dalje štrajkovati gladju i ležati po prugama. To ima samo u zemlji Srbiji – da gladni štrajkuju gladju. Kad im dozlogrdi počeće da odsecaju sebi prste a tad će se mediji uglavnom baviti mišljenjima psihologa koji će nam objasniti da sve to nema veze sa time što ljudi ne umeju da žive bez plata nego da su labilne ličnosti.

Radnice ’’7 jula’’ su prekinule štrajk, dobile su čvrsta obećanja. Radnici šumarskog kombinata ’’Kopaonik’’ čekaju da ih pretvore u ’’Simpo’’.

Ostali štrajkovi su još tekući.

Ispred Agencije za privatizaciju svakodnevno neko drži transparente i traži raskid privatizacionog ugovora. Milicija je uvek tu negde, da deluje u slučaju krajnje nužde, oni jedini i prozbore sa nosiocima transparenata.

Kako god obrnete nekako se narod i milicija uvek nadju na istom mestu.

Ministar unutrašnjih poslova ide na molitveni doručak. Tamo se inače ne mole, al’ ajde.

Ambasador Nemačke je pohvalio transformaciju Srbije.

Predsednik se ponosi i računa ’’Koliko još koraka do Evropske unije’’.

Ja bih pitala koliko još ljudi do Evropske unije.

I kad će veliki talas?
Ili imamo neko bolje rešenje?