Kažu da je trenutno najčitaniji pisac u Srbiji izvesni glumac stranog porekla. On je hodajuća definicija one stare „život piše romane“. Znamo, naravno, o kome se radi. Žarko Laušević, glumac koji je tokom neke, aj’ nek bude trezne noći, u nekom bircuzu imao „blagu primedbu“ na uređivačku politiku ad hoc vokalnog sastava za susednim stolom, pa je najljubaznije pitao konobaricu „Izvinite, šta to slave oni fini momci pa pevaju tako lepo?“. Posle toga je usledila razmena mišljenja koja se završila njegovim strateškim uzmicanjem sa „scene zločina“, na kojoj je ostalo dosta čaura i dva mrtva tela. Onda su usledili, možda i kafkijanski, sudski procesi, malo robije, pa još jedan strateški uzmak, ovoga puta u Ameriku. I sve to pretočeno je u knjigu.

Nova knjiga je, i pre nego što se pojavila, naišla na prihvatanje kod mnogih struktura koji su prepoznali parafrazu naslova u svom poslu: „Kilogram prođe, a tona nikako“, „Kolo prođe, ali tiket nikako“, „Zakon prođe, ali amandman nikako“… I bila je kupovana, a možda i čitana. Vole ljudi da zagrebu tragičnu sudbinu poznatih. Ima nešto čarobno kad nesreća zadesi nekog poznatog, a mi gledamo. Luči se neka supstanca kod nas, običnih smrtnika, dok čeprkamo po zgarištu nečije sudbine.

Onda je usledio ukaz pomilovanja predsednika države. Prema insajderskim informacijama, tiraž knjige „Godina prođe, ali dan nikako“ bio je presudan za želju države da pomogne našem najtrofejnijem, pardon, najčitanijem piscu. A posle pomilovanja usledio je i pasoš sa sve „rum servisom“. Iste večeri kad se na internetu pojavila vest da je naš ministar policije odneo na noge putovnicu autoru pomenutog bestselera, pojavio se i aforizam da je naš pasoš, na skali od „ništa“ do „ljudi ubijaju zbog njega“, odlično rangiran – sa dvostrukim ubistvom.

Kažu očevici, od rane zore redovi ispred „Večernjih novosti“. Čekaju ljudi za pasoš. Pod miškom drže rukopis knjige i dosije. Podnesu zahtev i odu kući da čekaju da im ministar, kao „halo pica“, donese sošku na gajbu.

Jasno mi je da se stvorila pozitivna klima, da su kolege glumci i prijatelji lobirali,… Ipak smo svi uživali u njegovim filmovima i pozorišnim ostvarenjima. Žarko je odličan glumac i kažu da je veliki čovek. Nema sumnje. Nego, misli me vuku na drugu stranu. Šta da je bilo, ne daj bože, obrnuto? Da su manje poznati počinioci izvršili krivično delo lišavanja života, pa su se obreli, bežeći od zakona, u Njujorku, i da, recimo, nemaju talenat da napišu knjigu? Da li bi im se ukazala prilika da se slikaju za biometrijski srpski pasoš? Ne znam. Nisam siguran. Još VIP usluga „halo pasoš„.

Sve ovo može da se posmatra i ovako i onako. I da treba i da ne treba. Predsednik ima pravo da pomiluje i tu nema diskusije. Po zakonu mu je izdat pasoš. Ni to nije sporno. Meni jedino nema smisla da prvi policajac sedne u avion i ode „sav ponosan“ da odnese srpski pasoš dvostrukom ubici. Ne ide.
Mada ima malo i „Mandat prođe, želja nikako“

D. B. (80), penzioner iz Beograda, za koga se osnovano sumnja da je imao nameru da podrži Andreja Nikolaidisa ali nije uspeo da pročita njegov tekst u originalu jer je bio zabranjen u srpskoj patriotskoj mejnstrim štampi, pokušao je tokom vikenda da izvrši atentat na gradonačelnika Beograda Dragana Đilasa, paniči “Kurir”! Zanimljivo je da policijski dnevnik “Press” i dalje o svemu ćuti, stavljajući se tako na stranu terorista

Da stvar bude još gora, drski penzioner pokušao je da ubije Đilasa na njegovom kućnom pragu, ali je tragedija sprečena zahvaljujući pribranosti i hrabrosti gradonačelnikovice. Ne kaže se džaba da iza svakog uspešnog muškarca stoji uspešna žena. Još više se ne kaže džaba da kuća ne stoji na zemlji nego na ženi.

D. B, koji osim upozoravajućih inicijala ima i prezime koje se ne završava na -ić, i za koga se pretpostavlja da mu je nadimak Bole, i ranije je nekoliko puta pokušavao da ugrozi gradonačelnika Đilasa, upozorava ekspert za bezbednost blizak Žarku Trebješaninu koji je želeo da ostane anoniman.

“Živim u zgradi pored gradonačelnika, otišao sam da mu se požalim kao komšija. Živim sa suprugom, ona nema penziju, a moja je 44.000 dinara. Smatram da mi je naneta šteta u PIO fondu jer mi s radnim stažom koji imam pripada više. Hteo sam s gradonačelnikom da razgovaram o tome zato što se znamo odranije”, rekao je D. B.

Kako nije mogao da dođe do gradonačelnika, počeo je da prisluškuje da li se otvaraju vrata njegovog stana ne bi li ga tako uhvatio.

“Čuo sam da neko ulazi u stan i otrčao do vrata. Pokušao sam da ih otvorim i shvatio da nisu zaključana. Gurao sam da uđem, međutim, neko je izgleda sa druge strane podmetnuo nogu, te mi nije uspelo. Verovatno je to bila Đilasova supruga, koja se sigurno uplašila. Odustao sam kad su se vrata zatvorila, ali sam se vratio kad sam čuo da se ponovo otvaraju”, objašnjava D. B.

Ovoga puta, nakon što mu se supruga nepovređena vratila sa izviđanja položaja i potpuno siguran da mu život neće biti doveden u pitanje, na vratima se pred penzionerom ukazao, u svoj svojoj arijevskoj lepoti, gradonačelnik Đilas lično. Ubrzo je došla i Dačićeva milicija koja je D. B. odvela u stanicu.

Nakon policijske obrade D. B. je korigovao izjavu.

“Hteo sam ne samo da se požalim na penziju nego i da se lično zahvalim Đilasu za zahvalnicu koju mi je potpisao. Pre šest dana dobio sam zahvalnicu s njegovom slikom, na kojoj piše da mi se gradski odbor DS zahvaljuje na podršci da Beograd bude lepše i bolje mesto za život”, kaže D. B.

O svemu je obavešten i Boris Tadić koji je, nezvanično saznaju e-Novine iz izvora vrlo, vrlo bliskih predsedniku, bez obzira na sudski epilog, obećao pomilovanje Petre Cvijić i najavio njeno angažovanje u zaokruživanju ovog slučaja.

Ovaj fiktivni dijalog vodi se 1860. godine između dvojice plemića. Nema tu jasnog antimonarhizma, ali izvesna sumnja je već tu. Sama ličnost vladara, ne samo njegova funkcija, odavno je postala važna i svest o tome da se ne bi smelo spuštati „ispod određenog nivoa“ odavno je prevladala nad mističnom snagom osveštanog monarhističkog načela, kako ga u dijalogu sagledava Malvika.

Danas je sasvim opravdano drugačije rezonovati, sa drugog kraja takoreći: samo još retke ličnosti, istinski predstavnici nekih opšteprihvaćenih društvenih vrlina i vrednosti, u stanju su da održavaju u životu jednu antikvarnu ideju protiv koje govore temeljni politički, socijalni i društveni principi. Primera radi, jedan od tih temeljnih principa je – ravnopravnost svih građana. Sama činjenica da monarhija predstavlja najočigledniji vid institucionalizovane neravnopravnosti i rođenjem stečenih političkih i socijalnih privilegija morala bi da bude dovoljna da se sruši ovaj bizarni ostatak prošlosti, uvredljiv za elementarne pojmove ljudskog dostojanstva. Ipak, kao danak tradiciji, čak i u nekim nesumnjivo modernim društvima institucija monarhije opstaje kao svojevrsni istorijski i civilizacijski paradoks, kao tolerisana anomalija. Na sreću, ne i neiskorenjiva.

pročitaj kompletan tekst >>

Što je loše u golotinji? Zašto se ljudi srame gologa tijela? Zašto nas vrijeđa pogled na nečiju guzu, leđa ili međunožje? Nikakvog racionalnog odgovora ne nalazim na to pitanje, osim usađenog osjećaja srama koji nosim još od djetinjstva a dobio sam ga od majke i socijalističke zajednice u kojoj sam odrastao. Međutim, kada danas pokušavam odgovoriti na to pitanje, odgovora nema. Majka i socijalistička zajednica krivo su me učili

Lakše bi mi bilo da imam sina. Tada bih po stanu mogao šetati gol. Ovako moram biti odjeven da kćerka u sricanju prvih rečenica na krivom mjestu ne bi rekla nešto neprilično, a ja bio optužen za pedofiliju. Dakle, zbog djeteta imam izvjesni problem u vezi vlastite golotinje, ali zašto isti problem ima Pave Župan Rusković kada (pretpostavljam) nema sitnu dječicu, e to je pitanje!

Zašto je sram biti gol?

Za početak ajmo odmah na temeljno pitanje: Što je loše u golotinji? Zašto se ljudi srame gologa tijela? Zašto nas vrijeđa pogled na nečiju guzu, leđa ili međunožje? Nikakvog racionalnog odgovora ne nalazim na to pitanje, osim usađenog osjećaja srama koji nosim još od djetinjstva a dobio sam ga od majke i socijalističke zajednice u kojoj sam odrastao. Međutim, kada danas pokušavam odgovoriti na to pitanje, odgovora nema. Majka i socijalistička zajednica krivo su me učili.

U međuvremenu sam shvatio da je ishodište lažnog morala stajalište katoličke crkve koja rasplodne organe ljudi tretira sramotnim.

Danas imam sasvim dovoljno godina da takav odgoj tretiram licemjernim, jer nitko na ovome svijetu nije umro zbog pogleda na nečiju guzu ili nečijega pišu. Takvoga nema!

Naravno, sada možete opravdano postaviti pitanje s početka teksta zašto onda pred vlastitim djetetom ne hodam gol, ali kao što rekoh, to je zbog vlastitog dupeta, a ne zbog straha da bi moje dijete moglo imati traumu.

Zašto se bivša Ministrica plaši golih ljudi?

I da se odmah razumijemo: i ja kao i Pave Župan osjećam sram dok na cesti gledam gole ljude, ali to ne znači sam u pravu. Moj sram je pogreška krivog odgoja i bojim se da tu više nema spasa, međutim to ne znači da sam u pravu.

Ja osjećam nelagodu i kada gledam dva muškarca kako se javno ljube. Bilo kakve njihove nježnosti zatekle bi me i vjerojatno natjerale da oborim pogled, ali to je opet moj problem, ne njihov.

Također, osjećao bih sram da se gol šetam trgom Bana Jelačića, međutim s druge strane divim se Tomu Gotovcu što je za ovu naciju učinio tako malo (sablaznio nas vlastitim penisom …) a u stvari tako puno, a to je da nas je natjerao da se suočimo s vlastitom malograđanštinom

A upravo to prezentira Pave Župan Rusković kada govori kako ne želi na Stradunu gledati gole ljude.
Naravno, opravdano će se postaviti pitanje koliko je iz njezine izjave (koja će je stajati funkcije u Dubrovniku) da na Stradunu ne želi gledati gole, mlade, pijane Australce koji povraćaju, korektno izdvajati samo golotinju. Međutim, mene je recimo, upravo to najviše zasmetalo: Zašto se bivša ministrica plaši golih ljudi?

Isprika

Sve drugo jasno je ko dan. Jesu “pijani Australci“ šovinizam? Jesu! Je li Pave Župan radila znanstvenu analizu o tome koja nacija je najpijanija u Dubrovniku ? Nije!

Zašto je smetaju baš MLADI i pijani ljudi, a ne sredovječni ili stari, to također ostaje nepoznato, tako da kada se sve zbroji i oduzme, bivšoj ministrici najpametnije bi bilo pokrivanje ušima i isprika zbog neodmjerene izjave. Tim više, jer sve ono što je Pave Župan do sada radila u životu ne svjedoči da je ikada na bilo koji način bila isključiva ili šovinist, pa bi i isprika bila shvaćena kao potez inteligentne žene.

Andro skidaj se, Australci navalite

I kada se Pave Župan ispriča neka Australci fino dođu, nek slobodno piju do mile volje ako ih to veseli (jer kada će ako ne na odmoru), a policija neka vodi računa o onima koji remete javni red i mir (premda nisu svi pijani turisti agresivni i nisu svi agresivni turisti Australci). Inače, što se tiče gradonačelnika Dubrovnika koji je promptno reagirao na neodmjerenu izjavu neka samo nastavi u tom smjeru.

Neka svojim primjerom upravo on bude taj koji će pokazati da golotinja nije skandalozna.

Neka prvi skine smokvin list sa strateškog mjesta i iskreno progovori o Vićanima, kulturi, kockarnicama, garaži, prometnom kolapsu, golfu, šupku svijeta i sličnim ljepotama.

Dakle, dragi Andro, upravo je ovo trenutak za skidanje gaća bez ikakve bojazni od reakcije okoline. Dubrovčani se sigurno ne plaše golotinje, a što se tiče Pave Župan, nju ionako zanima samo australska čeljad.

Njegova tragička krivica je zapravo uverenje da se država zaista brine o njemu dajući mu dozvolu za nošenje oružja. Istina je zapravo bila drugačija. Žarko Gavrilović i Vojislav Šešelj bili su bezbednosni eksponenti Miloševićeve države, policajac je bio dobri glasnik koji mu je saopštio da kao ugrožena manjina mora da se naoruža. Po tom modelu je Miloševićeva država funkcionisala na svim stranama. Tako su naoružani Srbi u Hrvatskoj, u Bosni i na Kosovu. Bio je to srpski model odbrane manjinskih prava koji je pretvoren i brutalnu agresiju. Biti naoružan u tom trenutku značilo je zapravo prikloniti se naoružanoj većini. A kada su ratovi prošli i zločini počinjeni, krivica je postala samo krivica naoružane “manjine” koja se borila za goli život. Srbija je ostala čista

Eksploatacija ljudske tragedije

„Kao s neba, sa krila dobrog anđela, pala mi je vest da je Žarko Laušević napisao knjigu. I da bi bio voljan da je objavi ovde. „Novosti“ i ja smo mu – prva ponuda. Stresao sam se od tog iznenađenja“. Ovim rečima je Manojlo Vukotić započeo svoj otužni pogovor knjizi sećanja Žarka Lauševića, slavnog glumca, prestupnika i izopštenika iz društva. Reklo bi se da je generalni direktor više nego srećan. Ekstatički je ushićen a oči mu se kao u onim scenama iz crtaća, kada junaci osete mogućnost velike zarade, pretvaraju u dve blicave oznake za dolar. I zaista, tiraž od 200 000 primeraka koji nadmašuje Kusturicu i Dobricu Ćosića zajedno potvrđuje Vukotićevo predviđanje. Ubrzo i čitava javnost počinje da participira u ekstazi generalnog direktora Kompanije „Novosti“. Organizuje se velika promocija u sali Muzeja Jugoslovenske kinoteke, a specijalni efekt proizvodi video klip netom pristigao iz Amerike u kome sâm Žarko Laušević izgovara nekoliko udarnih fragmenata iz svoje knjige, verovatno po izboru samog generalnog direktora.

pročitaj tekst na izvornoj stranici >>

Na sajtu Ministarstva pravde Republike Srbije je objavljena vest da će ministarka pravde, gđa Snežana Malović, 22.11.2011. godine u Institutu Evropa univerziteta u Cirihu održati predavanje sa temom “Borba protiv organizovanog kriminala i korupcije – nacionalne i međunarodne inicijative”. Istaknuto je da će ovu priliku iskoristiti da “predstavi napore i rezultate koje Srbija ostvaruje i nastavlja da postiže u ovoj delikatnoj oblasti”.

Dan nakon održanog predavanja, u dnevnom listu “Blic” od 23.11.2011. god., na str. 4, u članku sa natpisom “Snežana Malović ministarka pravde Srbije”, pod naslovom “Obračun s kriminalom kao prioritet” navedeno je i sledeće: “Ministarka je u Cirihu navela i slučajeve koji su rešeni a važni su za Srbiju i za EU. – Jedan od takvih slučajeva je nedavna presuda Stanku Subotiću Canetu koji je osuđen u odsustvu. On i njegovi saradnici, u cilju pružanja ekonomske podrške Miloševiću i njegovoj vladajućoj eliti, oštetili su budžete brojnih međunarodnih kompanija, kao i zemalja u Evropi – poručila je Snežana Malović.”

Protiv podnosioca ustavne žalbe, Stanka Subotića, vodi se krivični postupak u Višem sudu u Beogradu – Posebno odeljenje, pod br. KP.30/07, zbog krivičnog dela Zloupotreba službenog položaja iz čl. 359. st. 4. u vezi sa st. 1. i 3. Krivičnog zakonika. U vreme kada je ministarka pravde navela presudu protiv podnosioca ustavne žalbe kao primer borbe protiv organizovanog kriminala i kao jedan od slučajeva “koji su rešeni a važni su za Srbiju i EU”, prvostepena presuda protiv Stanka Subotića bila je samo objavljena, a otpravak presude nije bio dostavljen ni okrivljenom ni njegovom braniocu. Radilo se, dakle, o nepravnosnažnoj presudi, a ne o slučaju koji je “rešen”!

Snežana Malović je navedene tvrdnje iznela u funkciji ministarke pravde. Te tvrdnje nisu njeno privatno mišljenje, nego stav najvišeg državnog organa izvršne vlasti čija nadležnost je pravosuđe. Snežana Malović je po funkciji i član Visokog saveta sudstva, koji odlučuje o izboru, razrešenju i napredovanju sudija.

U Ustavu Republike Srbije propisano je da se svako smatra nevinim za krivično delo dok se njegova krivica ne utvrdi pravnosnažnom odlukom suda (čl. 34. st. 3). Evropska konvencija (čl. 6. st. 2) i Međunarodni pakt (čl. 14. st. 2) propisuju da svako ko je optužen za krivično delo ima pravo da bude smatran nevinim, odnosno da za njega važi pretpostavka da je nevin, sve dok se njegova krivica ne dokaže u skladu sa zakonom. U praksi Evropskog suda formiran je stav da se zabrana kršenja pretpostavke nevinosti neposredno i u prvom redu odnosi na izjave javnih lica.

Pročitaj kompletan tekst>>

Samo nekoliko sati nakon objavljivanja Lukovićevog teksta „Drkate li na drveće koje ćete poseći“, po naredbi rukovodstva Liberalno demokratske partije (LDP), na Facebook-forumima pojavili su se stranački aktivisti da stanu u odbranu Dragana Drvoseka i Jovanović Čede, pomenutih u tekstu na e-novinama. Među žestokim LDP-vojnicima naročito se istakao izvesni Dušan Gamser, nekadašnji član Građanskog saveza, danas nosilac funkcije pod naslovom „internacionalni sekretar LDP“! Prenosimo Gamserove misli na različite teme: kako je Tito bio bandit, kako je Đilas sexy, kako je LDP najbolja partija, kako je Bulevar revolucije bio ugrožen trulim platanima, kako u e-novinama nema ničeg pametnog da se pročita, kako je Šumožder nešto najbolje što Beograd ima! Priceless!

Dušan Gamser: Šta se (Luković) buni zbog Bulevara, koga iz meni nejasnih razloga zove po nekoj revoluciji? Pa Bulevar je obnovljen, i umesto bolesnih posađeni su mladi platani, koji će ga hladiti decenijama. Ali, šta ja pričam, s Perom nema rasprave, on je najpametniji, on se posere na sve, jedino ne znam je li spreman za odgovor istom merom: Pero, idi leči se, odlepio si. A na tvoje e-novine se poserem, jer u njima već dugo nije bilo ničeg pametnog da se pročita.
Dušan Gamser: Možda je Aleksandar Obrenović bio debil, ali Revolucija je bila zločinački poduhvat. I, da se razumemo, nemoj slučajno da mi pripisujete da izjednačavam NOB i Revolucija. Ja govorim o Revoluciji. Komunističkoj. Zvati ulicu po Gulagu, po Poljima smrti, po Pasjim grobljima, Golim otocima, skandalozno je i sramotno. Pa još se hvaliti time, to je vrhunac beščašća.

Dušan Gamser: Drugo, platani jesu bili bolesni, to su utvrdili stručnjaci upućeniji od svih nas zajedno.

Dušan Gamser: Revolucija po kojoj su Tito i njegova banda nazvali Bulevar nije bila bilo koja nego njihova, kojom su ukinuli svaki pluralizam u politici, državi i društvu, hapsili ljude zbog stava, zbog vica, zbog pesme, ubijali ljude iz klasne mržnje, otimali tuđu privatnu svojinu, zabranjivali privredništvo, umetničko i naučno stvaralaštvo, pomagali međunarodni terorizam, sarađivali s najcrnjim diktatorima sveta, itd, itd. Zločinački režim, a ja sad treba da više volim njihovu Revoluciju nego nekog relativno benignog (i možda malo debilnog) kralja Aleksandra Obrenovića. E, neću.

Dušan Gamser: A ti, ako misliš da je sad gore nego devedestih, ako misliš da se i tu baš pomenutu Zvezdarsku šumu tretira gore nego devedesetih, onda si pobesnela od dobrog, pa ne znaš više šta bi. Ne daj bože da se vrate devedesete, pa da vidiš razliku, pa da se kaješ i glavom biješ u zid što si zajedno s ludim Perom popljuvala i ono malo dobrog što je posle 2000 urađeno.

Dušan Gamser: Ma, sve i da sam ja budala, nisam baš tolika da ne vidim kako ste se ostrvili na Đilasa (kome i ja neke stvari zameram, daleko od toga da sam njegov fan), i to baš kad je ovaj digao glas protiv politike I EU i Kosovo, tj. kad je istakao kandidaturu za predvodnika neke drugačije politike. Slučajnost?

Dušan Gamser: Ja nisam DS glasač, ja sam glasač LDP. Ali, nije mi svejedno ko će biti na čelnim pozicijama u DS, stranci od koje očekujem da zajedno s mojoj preuzme odgovornost za državu bar onako kako su preuzeli, s dosta uspeha, odgovornost za Beograd pre tri godine. Ko nije zadovoljan rezultatima, taj je pobesneo, i ponaša se kao razmaženo derište koje će da razbije prethodno dobijene tri igračke samo zato što mu je nedostupna četvrta. Dajte, saberite se malo, shvatite gde živite, šta je realno moguće, pa unutar toga procenjujte.
Dušan Gamser: Kao što rekoh, uopšte nisam fan Đilasa. Samo tvrdim da je najbolje što Beograd ima. Alternativa je Zemun devedesetih (kad je Vučić bio leva ruka gradonačelnika šešelja, a Nikolić desna). leva, ističem

Dušan Gamser: Đilas (zajedno s koalicionim partnerima) je napravio dosta komunalnog reda u Beogradu, ograničio bahatost vozača i pešaka, uredio stotine ulica, obnovio jedan i sagradio drugi most. Uopšte, Beograd je za ove tri godine napredovao više nego za bilo koje tri ne znam otkad. To samo Đilas kao Đilas, a da ne govorim o tome da je Đilas vrh brega u kome je i LDP, koji je toliko uradio za Beograd od juna 2008.

Dušan Gamser: Raseljavanje divljih naselja nije romofobija. Naprotiv, bivši stanovnici tih naselja, ili bar njihova deca, sad imaju bolje uslove. S druge strane, noćna prohibicija (zabrana prodaja alkohola posle 22h) je izrazito anti-liberalna mera, tipičan primer državne samovolje i paternalizma, za koju nema opravdanja. Slično je i sa ograničavanjem rada kafana, to nije štetno samo po turizam, nego i po ljudske slobode, koje su važnije od sveg turizma zajedno, koje su pretpostavka da bi bilo turizma.

Dušan Gamser: Ognjene, gledaj bolje, seti se bolje na šta je ovaj grad ličio 1996, ili 2000, ili čak neposredno pre 2008. Nemoj da te surova stvarnost gradonačelnika Vučića brzo podseti. Bolje se seti sam. Bolje je tako, veruj mi.

Dušan Gamser: Višnja, sama si rekla da stručnjaci pišu šta im se kaže “za sto marke”, a sad tražiš da Đilas sluša “stručnu javnost”. Stručna javnost je napadala prsten kroz Topčider, ispostavilo se isključivo zbog “sto marke” od stanovnika Senjaka, pa o čemu mi onda pričamo??? A među arhitektima ima različitih “stručnih javnosti” taman koliko i klanova, a ovih potonjih koliko i kombinacija, permutacija itd pojedinačnih arhitekata zajedno.

* Svi đilasovski citati LDP Gamsera u nepismenom originalu preuzeti sa Facebook strane Veljka Popovića. Detalje o Gamseru možete pročitati ovde