Kad pametan čovek dobije priliku da priča o sebi on obično stane pa razmišlja šta bi, kako bi i naravno i neizostavno kome rekao.

Kada razmišlja malo duže dođe do zaključka da možda nije još trenutak i da bi verovatno trebalo “mudro” sačekati još neko vreme, pod uslovom da ga tri sekunde pošto nešto uradi ili napiše,  neko zaskoči hvalospevima i odama uz bezuslovno tapšanje po ramenu.

Veliki je problem kada se u tom razmišljanju čovek toliko okuraži i opusti pa prestane sa ikakvim delima, sve sladostrasno smišljajući najbolju moguću reč u promociji svojih nadčovečanskih uspeha i zasluga. Tada se desi, a to se odmah primeti da nešto nije kako treba. Slava ko slava zna da uspava, otupi i zaslepi jadnog čoveka, koji izgubi dodirnu tačku sa vremenom sadašnjim i ostane ko ispušten balon napunjen helijumom u krošnjama drveća, dovoljno visoko da nije baš patos -master ali sasvim nisko za svaku zvezdanu visinu kojoj gravitira i u kojoj se već ničim izazvan odomaćio u svojim mislima.

Moje je mišljenje da se tog mentalnog škarta nakotilo i previše,  da su tvorci  ideja i kreacija kao pokretačke snage toliko izlizali i unazadili taj sistem i da nam se ne spremaju previše lepa vremena.

U stvari ništa, htedoh  kao apsolutni autsajder i nepripadajuća jedinka ovoj populaciji, iz svog gnezda sa obližnjeg kokošinjca da kažem, da nema visokog leta bez jakih krila i oštrog kljuna, pogotovo kad umesto stravičnog orlovskog kliktanja jedva uspevaš da ispustiš nešto što više liči promuklo gakanje.

I na samom kraju recimo da su jarići i evrići apsolutno dobra ekonomska kombinacija naglašena u umotvorini našeg naroda od davnina, ali nekako mi se čini da  su jaganjci uznapredovali a pare nisu za svakoga. Pošto se novac najčešće vezuje za moć i uticaj proširimo ovu predpostavku i na ovo polje. Imati novac i moć a ne znati čemu služi je jednako prilici kada ni jedno ni drugo zapravo nemaš.

Zato mislim da traba da radimo, što više, da pričamo što manje- pogotovo kad to ne umemo a hvalisanje, ukoliko nam zaista pripada prepustimo drugima pod uslovom da to ne rade uveki ista dva- tri lika samo u različitom rasporedu termina i tema.

Vid’la žaba da se konji potkivaju …

Izvor: E-novine, Autor: Zoran Janić

Porodice su Vam predale dokumenta koja poseduju, zatraživši uvid u ceo dosije. Ono što ste od njih tada dobili, tih nekoliko dokumenata, Vi ste krajnje cinično okačili na sajt Ministarstva odbrane, rekavši da je to sve što Vaše ministarstvo poseduje. I od tada uporno govorite da tu nema ničega, ali sam dosije ni ostala dokumenta iz njega nikad niste pokazali nikome. „Nema ih.“ Pa ako ne postoje, gde su? Ukoliko ste ih uništili, o tome mora da postoji komisijski izveštaj. Ako ne postoji ni dosije ni komisijski izveštaj, onda je Vaše ministarstvo u ozbiljnom problemu

Gospodine ministre odbrane,
Znamo da se bliži april i da dolazi još jedna godišnjica povodom žrtvovanja radnika RTS koji su poginuli u bombardovanju NATO 23. aprila 1999. Kao i već više puta dosad, Vi pokušavate da skinete svaku odgovornost sa svog ministarstva i sebe. Razlika između ovog Vašeg poslednjeg istupa i onih ranijih jeste što ste ranije iznosili samo neistine, dok se danas ne ustručavate da u Vaše manipulacije pokušate da uvučete i g. Jelka Kacina.
U subotu ste mogli da čujete rezime cele te navodne potrage za famoznim transkriptima pilota NATO od gospođe Žanke Stojanović. Ona Vam je u lice rekla da godinama krijete u svojoj fijoci dokaze o žrtvovanju radnika Televizije Beograd 1999, dok tobože tražite te iste dokaze od g. Jelka Kacina i NATO.
Nećete valjda reći, g. Šutanovac, da su piloti NATO presretali svoj vlastiti razgovor? Ili su to radili šifranti Vojske Jugoslavije? Ima li, dakle, transkript tog razgovora NATO ili ga u svojim arhivama čuva Vaše ministarstvo (i tela pod njegovom kontrolom)?
Vi zaboravljate da je Milošević obimno citirao jedan takav transkript u Hagu, kojim ga je snabdelo upravo Vaše ministarstvo, pa ste jedno vreme čak uveravali porodice da je presretanje komunikacije NATO bilo tehnički nemoguće.
U Blicu i Danasu od subote Vi govorite o “dezinformacijama koje nekredibilni svedoci daju porodicama žrtava sa RTS”, a prošle nedelje ste dosijea Fonda za humanitarno pravo o generalu Dikoviću nazvali “lažnim“. Time Vi i Vaše ministarstvo izlazite iz delokruga svog delovanja, uzimajući sebi slobodu da tvrdite neke stvari za koje je nadležan samo sud.

Pročitaj sve>>

Priredio: Marko Matić / E-novine

O značaju borbe koju je Verica Barać vodila protiv političko-tajkunskog zmijskog legla u Srbiji i odnosu države i društva prema njenim naporima možda najbolje svedoči sadržaj saopštenja koje je povodom njene smrti izdao Zaštitnik građana Saša Janković: „Vericа Bаrаć je sа svojom upornošću, hrаbrošću i verom u snаgu istine oličаvаlа borbu protiv korupcije u Srbiji. Činjenicа dа je svoje poslednje dаne provelа bez novcа dа se elementаrno bori sа bolešću, trаgičаn je dokаz dа je živelа onаko kаko je pričаlа, i porаznа istinа nаšeg društvа i institucijа“

Zahvaljujući beskompromisnom angažovanju i rukovođenju Verice Barać, Savet za borbu protiv korupcije osnovan 2001. godine, u vreme vlade Zorana Đinđića, postao je stub borbe protiv korupcije u Srbiji. Zbog brojnih izveštaja, analiza, krivičnih prijava i predstavki najvišim državnim institucijama, čiji su predmet bili najmoćniji ljudi političko-tajkunskog establišmenta, Verica Barać i Savet sticali su svakim danom sve više neprijatelja koji su se uključili u besomučnu hajku protiv svega onoga što je ona simbolizovala. Za to vreme institucije su ćutale, dok je u odbranu Verice stao samo mali deo civilnog društva, svega par nezavisnih medija i veliki broj građana koji su u njoj videli poslednji simbol borbe protiv korupcije koja razara srpsko društvo
Savet za borbu protiv korpupcije podneo je od svog osnivanja desetine izveštaja u kojima je ukazivao na konkretne slučajeve visoke korupcije. Tako je od 2003. do 2005. godine Savet u tri nastavka podneo Izveštaje o ilegalnom izvozu šećera u zemlje Evropske unije, zatim o stečaju Sartida, o kriminalnoj privatizaciji Jugoremedije, Nacionalnoj štedionici, Mobtelu, koncesiji za autoput Horgoš-Požega, C marketu, koncentraciji vlasništva u preduzeću Luka Beograd, privatizaciji preduzeća “Zastava elektro” iz Rače, privatizaciji Prosvete, Srboleku, nezakonitostima u postupku izdavanja dozvola za izgradnju optičkog kabla, o privatizaciji kompanije Novosti, štetnim poslovima po Azotaru iz Pančeva, o pritiscima i kontroli medija u Srbiji.
Poslednje obraćanje Saveta premijeru i Vladi bilo je povodom sponzorisanja Zdravka Čolića od strane Elektroprivrede Srbije. Savet je nedavno potvrdio i da je Komisija za hartije od vrednosti novčano kažnjena zbog odbijanja tog tela da dostavi traženu dokumentaciju o Novostima. Savet za borbu protiv korupcije podneo je u julu prošle godine krivičnu prijavu protiv sedam osoba zbog nezakonite privatizacije kompanije Novosti. Zbog te prijave, kao i one koju je Savet podneo protiv 17 osoba zbog sumnje da su u nezakonitom postupku preuzele akcije Luke Beograd, Verica Barać se našla na meti medijske hajke koju su predvodili Večernje novosti i nedeljnik Vreme, koji su ili u vlasništvu ili pod finnasijskom kontrolom Milana Beka i Miroslava Miškovića. Istovremeno, Beko je protiv Baraćeve podneo nekoliko privatnih tužbi sa visokim odštetnim zahtevima, a pismenim putem je od premijera zatražio da ga zaštiti od rada Saveta, na šta je poslovično usporeni Cvetković munjevito reagovao zahtevajući objašnjenje od Saveta. Zanimljivo je da su srbijanske institucije u svim slučajevima ignorisale pritužbe pa čak i krivične prijave koje je Savet podnosio, a u kojima je dokumentovano ukazivano na ozbiljne slučajeve korupcije.
Prvim pritiscima Savet je bio izložen još u vreme Vlade Vojsilava Koštunice kada je, zbog izveštaja o korupciji u kojima su pominjani i članovi tadašnjeg kabineta, najavljivano čak i ukidanje tog tela. Verica Barać i Savet posebno su se zamerili tadašnjem ministru finansija Mlađanu Dinkiću koji je, uvređen zbog izveštaja o aferi Nacionalna štedionica, tom telu gotovo u potpunosti ukinuo finasiranje. Sukob sa vlastima nastavio se i tokom mandata vlade Mirka Cvetkovića, kada je Savet u javnost izašao sa brojnim izveštajima o slučajevima korupcije u koje su bili umešani članovi sadašnje i prethodne vlade, kao i najpoznatiji srbijanski tajkuni.

pročitaj sve >> 

O Milanu je teško govoriti. To je ozbiljna i odgovorna stvar a iziskuje mnogo više veštine i znanja, od onog koje posedujem. Izuzetno sam počastvovan dobijenim odgovorima, koje sam pokušao da pretočim u nešto slično intervjuu. Ćinjenica da se uživo još nismo sreli, nije nas sprečila i čini mi se da smo uspeli, da stvorimo preduslove za dobru i kvalitetnu saradnju. Zato  sam pitao, a gospodin Jovanović je odgovarao. On će se sam najbolje predstaviti ukoliko ima nečega što još niste znali o njemu. Otvoren, komunikativan, obrazovan, druželjubiv, elokventan, načitan, uz manir svetske zvezdem, ponaša se ipak pristupačno, skromno i pored svega smatra  porodicu svojim najvećim uspehom. Treba li dodati nešto?

Zašto ste se „vratili“ iz Amerike i da li je Šime još uvik tamo?

*

Generalno najkraći odgovor je “zato što nisam imao s kim da pijem kafu”. Ma kako izgledao nedorađeno ovaj odgovor u mnogome oslikava moje raspoloženje radom i boravkom u Majamiju. Otišao sam u relativno zrelim godinama, i nisam se puno promenio. Praktično sam ostao isti, kao što sam bio, osim što sam se naučio da radim kako to traži veština preživljavanja. Većina ljudi su mi bili nezanimljivi a i ukapirao sam da smo različiti. Recimo u bioskopu, ne smejem se kad se većina smeje, ali  se desi da je neka scena samo meni smešna. Sa tolikom razlikama teško je ostvariti opuštenu komunikaciju bez predobrade svaki put, kad treba da otvorim usta da nešto kažem.

Ima li život na zapadu išta što „balkanca“ može zadržati, a da pri tom ne pretrpi „tešaka oštećenja“ na duši i ostalim vitalnim organima?

*

Za mene kažu da sam relativno čvrst. Nije mi problem da podnesem mnogo toga, nego se na duže staze postavlja pitanje, ČEMU, a i dokle. Nije to samo godinu dve ili pet. To je do kraja života. Ostaću stranac sa rogobatnim akcentom, koji ne može da gleda ni jedan od onih američkih sportova. Nije me uhvatio “neizdrž” pa sam odlučio da se vratim nego jednostavno zaokružio sam jedno poglavlje svog života, presekao dramu i odlučio se za bolje socijalno okruženje za decu, suprugu a i za mene.

Da li je biti najbolji i prvi, zdravo i korisno?

*

Šta god radim trudim se da dam svoj maksimum, a to je neretko blizu najboljih svetskuh rezultata. Ta navika da od sebe očekuješ ništa manje od najviše, je korisna u svim segmentima života i ja je uz svoju matematičku preciznost negujem i pojačavam.

Um caruje kad snaga klade ne valja?

*

Usvojimo bar na trenutak teoriju života u kojoj Bog definiše sve parametre. Iz te perspektive nelogično je da nekom da nekoliko stvari u izobilju, a nekog drugog  zakine. Valjda mu je lakše da mu da i snagu, pamet, talenat za pisanjem, … Barem je to moj stav.

Košarka ili fudbal. Zašto nešto sasvim treće?

*

Igrao poluprofesionalno košarku, bio najbolji strelac svih liga u Jugoslaviji 1991 sa 30.4 poena po utakmici, drugi na prvenstvu u zakocavanju u sklopu All Stars vikenda. Nakon toga aj malo da vežbam u teretani, i eto dokle me je dovelo.

Twitter. Šta je privuklo tako svestranu i osobu širokih pogleda i intersovanja, da za samo nekoliko meseci postane jedna od ikona srpske tviter zajednice?

*

Kao i pisanje, tako me je prvo fejsbuk a kasnije tviter sam pronašao. Zavoleli smo se. Po nekom svom unutrašnjem nagonu kreiram baš dosta online sadržaja dnevno, mesečno, … A pokazalo se da to ljudi vole. Za kratko vreme sam došao do 5000 prijatelja na fejsu a i do 5000 foloversa na tviteru. “ša ću kacam rasan”

Pisali ste o tviteru, o korisnicima iz sveta politike, aktivno kontaktirate sa mnogim poznatim glumcima, pevačima, književnicima, sportistima svetskog glasa. Koliko je Tviter pretrpeo izmena pojavom poznatih ličnosti koje su „jednoglasno“ usvojile i proglasile TL za svoju osnovnu – polaznu marketinšku liniju.

*

Da svi živim u istom malom gradu verovatno bi sedeli svakoga dana u istom kafiću. Ovako smo raštrkani po meridiijanima a boga mi i po različitim smenama pa nas tviter, kao vremensko-prostorna kapsula ugurava u isti prostor. Na tviteru foliranje ili ne prolazi ili prolazi jedno kratko vreme pa se lako iskristališe ko je ko. Pisao sam ali da ponovim… “Za javne ličnosti svaki tvit je mini pres konferencija”

Da li su na TL-u još uvek oni sa kojima smo želeli da studiramo? Ako su na FB oni sa kojima smo išli u školu…
*

Da. To je lepa definicija koju volim da koristim, i vrlo često se pravim da sam je ja originalno izrekao…. Dok me ne “uhvate”. Normalno ne svi ljudi sa tvitera, ali oni sa kojima komuniciram sigurno zavređuju moju pažnju u drago mi je da povremeno napišem “gde su šta rade?”.

Napišite deset po vama najduhovitijih, najsmelijih i najglasnijih tviterasa?
*
1. Moj omiljeni tviteraš je stari škrtac Istok Pavlović – @istok . Kažem da je škrt jer se retko ali kvalitetno oglašava. Da nije njega družina Pere tvitera ne bi bila ista.

2. Kamen temeljac srpske tviter zajednice je dr mr Zoran Torbica - @torbica, koji je isto škrt na tvitovima.

3. Volim da pročitam svaki tvit koji objavi Nenad Čanak – @XXLTulip , koji je preterano interesantnan na svaku temu
Na dalje bih nabrojao po redosledu već kako mi ko padne napamet: @FoksiLejdi,  @Sloba_Milosevic, @nborovčanin , @MasaRebic ,@karleusastar …

Kolumnista? Obaveza, zadovoljstvo, potreba ili nešto sedmo?
*

Moje vrhunsko zadovoljstvo je pisanje kolumni. Obižavam. Toliko sam u tome da skoro bez provere mogu da udenem oba formata kolumen koje pišem a to je 1800 i 3000 karaktera. Toliko sam u tome da se ponekad brinem nisam li pol ačovek pola kolumna.

Zašto baš Kurir?
*

Kurir se prvi setio. Odlični su kao ljudi, lepo se slažemo, nije bilo ama ni najmanjeg problema, lova je solidna, nikad ne kasni, navodno smo najtiražniji, … Imam drugu stranu za sebe… Malo li je?

Mickey Rourke ili Bata Živojinović?
*

Batu znam veoma površno sa snimanja filma “Sestre”, dok sam sa Mikijem baš blizak. Dakle Miki.

Da li je Milan Jovanović moderan tip?

*

 
Mislim da sam u digitalnom smislu sasvim moderan, s tim što sam lenj za izlaske i nova mesta. Valjda se to kaže da sam onlajn moderan a oflajn “teča”.

Da li ste razmišljali da se bavite politikom?

*
Doći će red i na to. Zašto da ne. Ako umem da pišem političke kolumne.. Mada možda sam samo kao mali Perica koji zamišlja rat.

Šta se krije ispod, gomile godinama negovanih muskulusa, iza scene, van društvenih mreža, u krugu porodice u srcu bivšeg košarkaša i magistra elektronike Milana Strongman Jovanovića?
*
Ja sam pre svega otac i suprug. Imam tri sina i prelepu predobru ženu. To me greje i daje mi energiju za mnogo za mnogo intenziteta u poslovnim aktivnositma. Nakon toga sam analitički filozof i sociolog amater u pokušaju. Odatle ide i pisanje i tvitovanje. Ako bi osnivao partiju bila ni Normalna Srbija.

Da li je nišlija iz Niš ili iz Niša i zašto je to važno.
*

Malo sam alergičan na to “iz Niš” i umem da “napušim” sagovornika. Nišlije imaju drugačiji akcenat, malo izmenjen set padeža, ali niko ne kaže iz Niš a da je Nišlija. Moj animozitet je u stvari generalno usmeren prema Siniši Paviću i ljudima koji veruju da su Južnjaci glupi, prosti i pokvareni.

Lepih trenutaka  (ponekad) setimo se najčešće kroz muzičke numere. Koje su u Vašem životu ostale upamćene i po čemu.
*

U sportskom smilu najviše volim AC DC i pesmu “Hells bells” uz koju nastupam. Volim Azru, Galiju, Film, Bajagu, ..

Bili ste u svetu filma i velikog biznisa, … i ostali, … ali ovaj put na jedan drugi način. Po oceni kritike sasvim uspešno. Film „Parada“ Srđana Dragojevića je postao veoma popularan i gledan, čak HIT.
*

Uživao sam na snimanju filma družeći se sa velikanima srpske kinematografije. Posebno mi je bilo drago kada sam u Sava centru odgledao premijeru koja me je zaista ostavila bez daha pa zatim izašao na pozornicu da se poklonim publici. To su trenuci koji se pamte z aceo život.

Šta mislite treba li Angeline Joly da se vrati glumi?

*

Pa, nek’ se vrati. Meni je ona prespektakularna i volim da geldam njene filmove. Mada mi je sad malo oronula, ali to se pod veštom kamerom ne primećuje. Ako je pitanje gledanje njenog filma… nemam problem sa tim. Film koliko govori o Srbima toliko govori i o njoj. Sve je to roken rol.

Milka Canić ili @BratPantela?

*

Nemaju simpatija kod mene. Ni ona ni on.

Iz pouzdanih izvora saznajemo da ćete 12. i 13 maja biti u Boru dva dana. O čemu se radi i šta će se tamo desiti?

*

Spektakl. Ali pisaču o tome naknadno. Ostanite pripravni.

Šta je osnovni problem nas u Srbiji i na Balkanu ( hoće li nas pomirljivost (mentalitet) uništiti)

*

Osećaj pripadnosti, ali ne grupi nego osećaj da nam nešto u životu pripada i onda smo ljuti kad se to ne desi. To se drugačije fakturiše kao lenjost ili melanholija. Malo je ljudi koji su spremni da zasuku rukave a mnogo je kritičara tipa hejter. Sve im ne valja a njihov učinak se meri ispijenim kafama i popunjenim tiketima. A kukaju kako im neko drugo uzeo posao, kako im ne daju, …

U medijima su podaci o Vašem privatnom životu veoma retki. Slučajno ili ne?

*

Ma ima.. Na fejsbuku su mi dva stariuja sina isupruga. Ima nego nisi bio skoncentrisan kad si tražio

Milan Jovanović Strongman >>

Neprekidnom nizu bizarnih zahteva koje svakodnevno, čvrstorukaški isporučuje redakciji e-Novina, Petar Luković je u ponedeljak ranom zorom, na specijalnom za tu priliku sazvanom kolegijumu dodao još jedan. “Od ovog trenutka pa do kraja Vremena (ne mešati sa Miškovićem i Žarkovićem) u redakciji e-Novina stupa na snagu opšta zabrana pisanja o filmu ‘U zemlji krvi i meda’! Isto se odnosi i na pominjanje imena Anđeline Džoli!”, izgrmeo se Luković, ostavljajući nas prestravljene i nemoćne da se na bilo koji odupremo nepojamnoj tugi koja je nezaustavljivo počela da se useljavala u naša srca jer više nećemo moći da vabimo čitaoce lepuškastom i nevaljašnom Anđom

Ipak, e-anatema na rediteljku i njen film, najnegledaniji u Srbiji ikada, trajala je manje od dva dana jer je organizacija tropski egzotičnog naziva “Međunarodna inicijativa za praćenje antisrbizma” (MIPA) najavila da će svetu obnarodovati “preliminarne rezultate” istraživanja u vezi s pomenutim filmom, publikovane u izveštaju naslovljenom da bi im i Press pozavideo: “Debi Anđeline Džoli ipak antisrpski”.

Ti derani čiji je mastermajnd dr Andrej Fajgelj, nastali su tako što se srpska emigracija u Španiji našla uvređenom kada je nacionalna televizija te zemlje emitovala reportažu o ustaškom krvniku Vjekoslavu Maksu Luburiću, koji je u prijateljskoj Španiji mirno živeo skoro 25 godina pod imenom Visent Peres. U reportaži se između ostalog navodi da je u Jasenovcu, pod Luburićem, stradalo preko pola miliona “partizana, opozicionara, Jevreja i Cigana”. S obzirom da se među žrtvama ne pominju Srbi, a da, tvrdi Homen, Srbi ne mogu biti partizani, kao i da, tvrdi Tadić, Srbi ne mogu biti opozicionari, a da poslednje dve opcije, tvrde Srbi od zanata, ne dolaze obzir, emigracija se našla uvređenom. Dodatno ih je povredilo, reče jedan od španskih Srba, što se Luburićev umobolni izum srbosjek ne imenuje u reportaži. Zato su tražili i dobili ispravku i izvinjenjenje, a ta medijska pobeda u kojoj je neimenovanje Srba kao žrtava viđeno kao antisrbizam, bila je začetak stvaranja MIPA. Analiza i proglašavanje filma “U zemlji krvi meda” antisrpskim bila je logičan, a nakon onolike hajke i neumitan korak za organizaciju koja se bavi antisrbizmom.

Nedavno se na internetu pojavio opskurni blog čiji je autor dao sebi u zadatak da proverava i rešava matematičke zadatke koji se mogu videti u porno filmovima čija je radnja smeštena u školske učionice. Umoran od samozadovoljavanja i nebrojano puta pogledanih pornića, bloger je rešio da empirijski dokaže s kolikom prilježnošću scenografi obavljaju svoj posao, odnosno da li je ono što pišu po školskim tablama utemeljeno na nauci. MIPA je uradila identičnu stvar: žrtvujući nesebično na oltar srpstva oni su prokletojerinski film Anđeline Džoli pogledali ko zna koliko puta, dohvatili se đavolje matematike i brojali, brojali, brojali… ne bi li na taj način dokazali da je film antisrpski. Rezultati su, prema Fajgeljovom priznaju, bili “iznenađujući” – od 94 žene žrtve u filmu 94 su Bošnjakinje, od 208 civilnih žrtava u filmu 208 je Bošnjaka, a od 49 ratnih zločinaca… pa, nema nijednog Bošnjaka.

“Pristupili smo analizi sadržaja tako što smo izabrali za proučavanje sve prikaze nasilja, zatim smo prebrojali sve učesnike u tim scenama i razvrstali ih po nekoliko kriterijuma: po ulozi u sukobu, da li su civili ili vojna lica; po rodu, da li su muškarci ili žene; po ulozi u činu nasilja, da li su žrtve ili počinioci i po meni najspornijem, etničkom kriterijumu. Meni se film svideo, mislim da je kvalitetno naučno ostvarenje, ali ja sam skandalizovan nacionalizacijom pitanja žrtava”, objasnio je Fajgelj način na koji je analiziran film.

Kako je rekao, njemu kao osobi “ne ide u glavu zašto je morao da se ubacuje etnički kriterijum u film kome je prioritet trebalo da bude odnos žrtava i zločinaca”.

“Zamislite da je neka žena, izbeglica, došla u dvoranu Zetra iz Kanade, recimo, čuvši da je autoritet kakav je Anđelina Džoli snimila film posvećen žrtvama nasilja. Da je tamo otišla i videla da nijedna žrtva iz njene nacije nije pomenuta, ona bi bila neprijatno iznenađena. Međuitim, ona ne samo što bila izuzeta i prećutana, ona bi delila stigmu koji film dodeljuje Srbima kao etničkoj zajednici jer su sve civilne žrtve u filmu su Bošnjaci. Šta to znači za našu zamišljenu žrtvu? To znači,ako je ona recimo bila silovana upravo u dvorani Zetra od strane bošnjačkih počinilaca i ako je taj počinilac bio sa njom u toj sali, da je došlo do potpune inverzije uloga pri čemu je žrtva proglašena za zločinca, a zločinac za žrtvu. U ovom filmu se čak ne može govoriti o pristrasnosti već o apsolutnoj jednostranosti. Ja nigde nisam video da ima nula žrtava sa jedne strane a sa druge strane. Zato bih Anđelinu Džoli zamolio da se stavi u ulogu srpske žrtve i da se zapita kakav bi strašan efekat film mogao da ostavi na nju”, objasnio je Fajgelj.

Ono što Fajgelj dakle traži je da zamilsimo osobu koja, kao žena, iz Kanade putuje u sarajevsku Zetru da gleda premijeru filma. Gledajući film ona se “neprijatno iznenadi” jer u filmu ima samo silovanja Bošnjakinja a ne i Srpkinja, pa izmaštana građanka Kanade sada više nije žena, već Srpkinja. Ali to nije kraj. Budući da u filmu samo Srbi ubijaju, naša nekadašnja zamišljena žena a sada već Srpkinja, odriče se svog rodnog identiteta zarad nacionalne pripadnosti koja joj je najvažnija od svega na svetu, i umesto Srpkinje postaje Srbin koji ubija i siluje. I to ne ubija i ne siluje bilo koga, već Bošnjaka koji je u Zetri sedi odmah pored nje, i koji je od silovatelja i ubice, sličnim asocijativnim tokom postao – Bošnjakinja.

Kome pobrojavanje pobijenih i silovanih nije dovoljno, krunski dokaz da je film antisrpski leži u završnoj sceni. MIPA to objašnjava ovako: “U upečatljivoj završnoj sceni filma, lik Srbina Danijela ponavlja: ‘Ja sam ratni zločinac’. On time izražava konsenzus: Srbi su zločinci.”

Iako se silna pizma digla na Anđelinu Džoli jer pre svake projekcije daje uputstvo za gledanje filma, istraživači antisrbizma, kao i svi oni koji učestvuju u antikampanji, nisu joj ostali dužni. Film se ima gledati, kaže njihovo uputstvo, kao antisrpski, jer u njemu nema srpskih žrtava, jer su u njemu svi zločinci Srbi i jer Srbin na kraju filma ponavlja da je zločinac. Istraživači antisrbizma u filmu imaju dakle istu misiju kao i svi šovinisti, nacionalisti i populisti u Srbiji: relativizaciju zločina i izjednačavanje zločinaca sa kompletnom populacijom, sa celokupnim srpskim narodom. Ono što jedan pripadnik srpskog naroda zasere, stoji u uputstvu za gledanje filma kojima su nas bomabardovali borci za “srpsku stvar”, pa sad i Fajgelj, ima se ravnopravno raspodeliti na sve pripadnike srpskog naroda, a srpski narod, držeći se etniciteta k’o pijan plota, nema prava da se odrekne kopilana u svojim redovima, makar oni bili Ratko Mladić, Slobodan Milošević i Radovan Karadžić.

Kažu da je trenutno najčitaniji pisac u Srbiji izvesni glumac stranog porekla. On je hodajuća definicija one stare „život piše romane“. Znamo, naravno, o kome se radi. Žarko Laušević, glumac koji je tokom neke, aj’ nek bude trezne noći, u nekom bircuzu imao „blagu primedbu“ na uređivačku politiku ad hoc vokalnog sastava za susednim stolom, pa je najljubaznije pitao konobaricu „Izvinite, šta to slave oni fini momci pa pevaju tako lepo?“. Posle toga je usledila razmena mišljenja koja se završila njegovim strateškim uzmicanjem sa „scene zločina“, na kojoj je ostalo dosta čaura i dva mrtva tela. Onda su usledili, možda i kafkijanski, sudski procesi, malo robije, pa još jedan strateški uzmak, ovoga puta u Ameriku. I sve to pretočeno je u knjigu.

Nova knjiga je, i pre nego što se pojavila, naišla na prihvatanje kod mnogih struktura koji su prepoznali parafrazu naslova u svom poslu: „Kilogram prođe, a tona nikako“, „Kolo prođe, ali tiket nikako“, „Zakon prođe, ali amandman nikako“… I bila je kupovana, a možda i čitana. Vole ljudi da zagrebu tragičnu sudbinu poznatih. Ima nešto čarobno kad nesreća zadesi nekog poznatog, a mi gledamo. Luči se neka supstanca kod nas, običnih smrtnika, dok čeprkamo po zgarištu nečije sudbine.

Onda je usledio ukaz pomilovanja predsednika države. Prema insajderskim informacijama, tiraž knjige „Godina prođe, ali dan nikako“ bio je presudan za želju države da pomogne našem najtrofejnijem, pardon, najčitanijem piscu. A posle pomilovanja usledio je i pasoš sa sve „rum servisom“. Iste večeri kad se na internetu pojavila vest da je naš ministar policije odneo na noge putovnicu autoru pomenutog bestselera, pojavio se i aforizam da je naš pasoš, na skali od „ništa“ do „ljudi ubijaju zbog njega“, odlično rangiran – sa dvostrukim ubistvom.

Kažu očevici, od rane zore redovi ispred „Večernjih novosti“. Čekaju ljudi za pasoš. Pod miškom drže rukopis knjige i dosije. Podnesu zahtev i odu kući da čekaju da im ministar, kao „halo pica“, donese sošku na gajbu.

Jasno mi je da se stvorila pozitivna klima, da su kolege glumci i prijatelji lobirali,… Ipak smo svi uživali u njegovim filmovima i pozorišnim ostvarenjima. Žarko je odličan glumac i kažu da je veliki čovek. Nema sumnje. Nego, misli me vuku na drugu stranu. Šta da je bilo, ne daj bože, obrnuto? Da su manje poznati počinioci izvršili krivično delo lišavanja života, pa su se obreli, bežeći od zakona, u Njujorku, i da, recimo, nemaju talenat da napišu knjigu? Da li bi im se ukazala prilika da se slikaju za biometrijski srpski pasoš? Ne znam. Nisam siguran. Još VIP usluga „halo pasoš„.

Sve ovo može da se posmatra i ovako i onako. I da treba i da ne treba. Predsednik ima pravo da pomiluje i tu nema diskusije. Po zakonu mu je izdat pasoš. Ni to nije sporno. Meni jedino nema smisla da prvi policajac sedne u avion i ode „sav ponosan“ da odnese srpski pasoš dvostrukom ubici. Ne ide.
Mada ima malo i „Mandat prođe, želja nikako“

D. B. (80), penzioner iz Beograda, za koga se osnovano sumnja da je imao nameru da podrži Andreja Nikolaidisa ali nije uspeo da pročita njegov tekst u originalu jer je bio zabranjen u srpskoj patriotskoj mejnstrim štampi, pokušao je tokom vikenda da izvrši atentat na gradonačelnika Beograda Dragana Đilasa, paniči “Kurir”! Zanimljivo je da policijski dnevnik “Press” i dalje o svemu ćuti, stavljajući se tako na stranu terorista

Da stvar bude još gora, drski penzioner pokušao je da ubije Đilasa na njegovom kućnom pragu, ali je tragedija sprečena zahvaljujući pribranosti i hrabrosti gradonačelnikovice. Ne kaže se džaba da iza svakog uspešnog muškarca stoji uspešna žena. Još više se ne kaže džaba da kuća ne stoji na zemlji nego na ženi.

D. B, koji osim upozoravajućih inicijala ima i prezime koje se ne završava na -ić, i za koga se pretpostavlja da mu je nadimak Bole, i ranije je nekoliko puta pokušavao da ugrozi gradonačelnika Đilasa, upozorava ekspert za bezbednost blizak Žarku Trebješaninu koji je želeo da ostane anoniman.

“Živim u zgradi pored gradonačelnika, otišao sam da mu se požalim kao komšija. Živim sa suprugom, ona nema penziju, a moja je 44.000 dinara. Smatram da mi je naneta šteta u PIO fondu jer mi s radnim stažom koji imam pripada više. Hteo sam s gradonačelnikom da razgovaram o tome zato što se znamo odranije”, rekao je D. B.

Kako nije mogao da dođe do gradonačelnika, počeo je da prisluškuje da li se otvaraju vrata njegovog stana ne bi li ga tako uhvatio.

“Čuo sam da neko ulazi u stan i otrčao do vrata. Pokušao sam da ih otvorim i shvatio da nisu zaključana. Gurao sam da uđem, međutim, neko je izgleda sa druge strane podmetnuo nogu, te mi nije uspelo. Verovatno je to bila Đilasova supruga, koja se sigurno uplašila. Odustao sam kad su se vrata zatvorila, ali sam se vratio kad sam čuo da se ponovo otvaraju”, objašnjava D. B.

Ovoga puta, nakon što mu se supruga nepovređena vratila sa izviđanja položaja i potpuno siguran da mu život neće biti doveden u pitanje, na vratima se pred penzionerom ukazao, u svoj svojoj arijevskoj lepoti, gradonačelnik Đilas lično. Ubrzo je došla i Dačićeva milicija koja je D. B. odvela u stanicu.

Nakon policijske obrade D. B. je korigovao izjavu.

“Hteo sam ne samo da se požalim na penziju nego i da se lično zahvalim Đilasu za zahvalnicu koju mi je potpisao. Pre šest dana dobio sam zahvalnicu s njegovom slikom, na kojoj piše da mi se gradski odbor DS zahvaljuje na podršci da Beograd bude lepše i bolje mesto za život”, kaže D. B.

O svemu je obavešten i Boris Tadić koji je, nezvanično saznaju e-Novine iz izvora vrlo, vrlo bliskih predsedniku, bez obzira na sudski epilog, obećao pomilovanje Petre Cvijić i najavio njeno angažovanje u zaokruživanju ovog slučaja.