Što je loše u golotinji? Zašto se ljudi srame gologa tijela? Zašto nas vrijeđa pogled na nečiju guzu, leđa ili međunožje? Nikakvog racionalnog odgovora ne nalazim na to pitanje, osim usađenog osjećaja srama koji nosim još od djetinjstva a dobio sam ga od majke i socijalističke zajednice u kojoj sam odrastao. Međutim, kada danas pokušavam odgovoriti na to pitanje, odgovora nema. Majka i socijalistička zajednica krivo su me učili

Lakše bi mi bilo da imam sina. Tada bih po stanu mogao šetati gol. Ovako moram biti odjeven da kćerka u sricanju prvih rečenica na krivom mjestu ne bi rekla nešto neprilično, a ja bio optužen za pedofiliju. Dakle, zbog djeteta imam izvjesni problem u vezi vlastite golotinje, ali zašto isti problem ima Pave Župan Rusković kada (pretpostavljam) nema sitnu dječicu, e to je pitanje!

Zašto je sram biti gol?

Za početak ajmo odmah na temeljno pitanje: Što je loše u golotinji? Zašto se ljudi srame gologa tijela? Zašto nas vrijeđa pogled na nečiju guzu, leđa ili međunožje? Nikakvog racionalnog odgovora ne nalazim na to pitanje, osim usađenog osjećaja srama koji nosim još od djetinjstva a dobio sam ga od majke i socijalističke zajednice u kojoj sam odrastao. Međutim, kada danas pokušavam odgovoriti na to pitanje, odgovora nema. Majka i socijalistička zajednica krivo su me učili.

U međuvremenu sam shvatio da je ishodište lažnog morala stajalište katoličke crkve koja rasplodne organe ljudi tretira sramotnim.

Danas imam sasvim dovoljno godina da takav odgoj tretiram licemjernim, jer nitko na ovome svijetu nije umro zbog pogleda na nečiju guzu ili nečijega pišu. Takvoga nema!

Naravno, sada možete opravdano postaviti pitanje s početka teksta zašto onda pred vlastitim djetetom ne hodam gol, ali kao što rekoh, to je zbog vlastitog dupeta, a ne zbog straha da bi moje dijete moglo imati traumu.

Zašto se bivša Ministrica plaši golih ljudi?

I da se odmah razumijemo: i ja kao i Pave Župan osjećam sram dok na cesti gledam gole ljude, ali to ne znači sam u pravu. Moj sram je pogreška krivog odgoja i bojim se da tu više nema spasa, međutim to ne znači da sam u pravu.

Ja osjećam nelagodu i kada gledam dva muškarca kako se javno ljube. Bilo kakve njihove nježnosti zatekle bi me i vjerojatno natjerale da oborim pogled, ali to je opet moj problem, ne njihov.

Također, osjećao bih sram da se gol šetam trgom Bana Jelačića, međutim s druge strane divim se Tomu Gotovcu što je za ovu naciju učinio tako malo (sablaznio nas vlastitim penisom …) a u stvari tako puno, a to je da nas je natjerao da se suočimo s vlastitom malograđanštinom

A upravo to prezentira Pave Župan Rusković kada govori kako ne želi na Stradunu gledati gole ljude.
Naravno, opravdano će se postaviti pitanje koliko je iz njezine izjave (koja će je stajati funkcije u Dubrovniku) da na Stradunu ne želi gledati gole, mlade, pijane Australce koji povraćaju, korektno izdvajati samo golotinju. Međutim, mene je recimo, upravo to najviše zasmetalo: Zašto se bivša ministrica plaši golih ljudi?

Isprika

Sve drugo jasno je ko dan. Jesu “pijani Australci“ šovinizam? Jesu! Je li Pave Župan radila znanstvenu analizu o tome koja nacija je najpijanija u Dubrovniku ? Nije!

Zašto je smetaju baš MLADI i pijani ljudi, a ne sredovječni ili stari, to također ostaje nepoznato, tako da kada se sve zbroji i oduzme, bivšoj ministrici najpametnije bi bilo pokrivanje ušima i isprika zbog neodmjerene izjave. Tim više, jer sve ono što je Pave Župan do sada radila u životu ne svjedoči da je ikada na bilo koji način bila isključiva ili šovinist, pa bi i isprika bila shvaćena kao potez inteligentne žene.

Andro skidaj se, Australci navalite

I kada se Pave Župan ispriča neka Australci fino dođu, nek slobodno piju do mile volje ako ih to veseli (jer kada će ako ne na odmoru), a policija neka vodi računa o onima koji remete javni red i mir (premda nisu svi pijani turisti agresivni i nisu svi agresivni turisti Australci). Inače, što se tiče gradonačelnika Dubrovnika koji je promptno reagirao na neodmjerenu izjavu neka samo nastavi u tom smjeru.

Neka svojim primjerom upravo on bude taj koji će pokazati da golotinja nije skandalozna.

Neka prvi skine smokvin list sa strateškog mjesta i iskreno progovori o Vićanima, kulturi, kockarnicama, garaži, prometnom kolapsu, golfu, šupku svijeta i sličnim ljepotama.

Dakle, dragi Andro, upravo je ovo trenutak za skidanje gaća bez ikakve bojazni od reakcije okoline. Dubrovčani se sigurno ne plaše golotinje, a što se tiče Pave Župan, nju ionako zanima samo australska čeljad.

Samo nekoliko sati nakon objavljivanja Lukovićevog teksta „Drkate li na drveće koje ćete poseći“, po naredbi rukovodstva Liberalno demokratske partije (LDP), na Facebook-forumima pojavili su se stranački aktivisti da stanu u odbranu Dragana Drvoseka i Jovanović Čede, pomenutih u tekstu na e-novinama. Među žestokim LDP-vojnicima naročito se istakao izvesni Dušan Gamser, nekadašnji član Građanskog saveza, danas nosilac funkcije pod naslovom „internacionalni sekretar LDP“! Prenosimo Gamserove misli na različite teme: kako je Tito bio bandit, kako je Đilas sexy, kako je LDP najbolja partija, kako je Bulevar revolucije bio ugrožen trulim platanima, kako u e-novinama nema ničeg pametnog da se pročita, kako je Šumožder nešto najbolje što Beograd ima! Priceless!

Dušan Gamser: Šta se (Luković) buni zbog Bulevara, koga iz meni nejasnih razloga zove po nekoj revoluciji? Pa Bulevar je obnovljen, i umesto bolesnih posađeni su mladi platani, koji će ga hladiti decenijama. Ali, šta ja pričam, s Perom nema rasprave, on je najpametniji, on se posere na sve, jedino ne znam je li spreman za odgovor istom merom: Pero, idi leči se, odlepio si. A na tvoje e-novine se poserem, jer u njima već dugo nije bilo ničeg pametnog da se pročita.
Dušan Gamser: Možda je Aleksandar Obrenović bio debil, ali Revolucija je bila zločinački poduhvat. I, da se razumemo, nemoj slučajno da mi pripisujete da izjednačavam NOB i Revolucija. Ja govorim o Revoluciji. Komunističkoj. Zvati ulicu po Gulagu, po Poljima smrti, po Pasjim grobljima, Golim otocima, skandalozno je i sramotno. Pa još se hvaliti time, to je vrhunac beščašća.

Dušan Gamser: Drugo, platani jesu bili bolesni, to su utvrdili stručnjaci upućeniji od svih nas zajedno.

Dušan Gamser: Revolucija po kojoj su Tito i njegova banda nazvali Bulevar nije bila bilo koja nego njihova, kojom su ukinuli svaki pluralizam u politici, državi i društvu, hapsili ljude zbog stava, zbog vica, zbog pesme, ubijali ljude iz klasne mržnje, otimali tuđu privatnu svojinu, zabranjivali privredništvo, umetničko i naučno stvaralaštvo, pomagali međunarodni terorizam, sarađivali s najcrnjim diktatorima sveta, itd, itd. Zločinački režim, a ja sad treba da više volim njihovu Revoluciju nego nekog relativno benignog (i možda malo debilnog) kralja Aleksandra Obrenovića. E, neću.

Dušan Gamser: A ti, ako misliš da je sad gore nego devedestih, ako misliš da se i tu baš pomenutu Zvezdarsku šumu tretira gore nego devedesetih, onda si pobesnela od dobrog, pa ne znaš više šta bi. Ne daj bože da se vrate devedesete, pa da vidiš razliku, pa da se kaješ i glavom biješ u zid što si zajedno s ludim Perom popljuvala i ono malo dobrog što je posle 2000 urađeno.

Dušan Gamser: Ma, sve i da sam ja budala, nisam baš tolika da ne vidim kako ste se ostrvili na Đilasa (kome i ja neke stvari zameram, daleko od toga da sam njegov fan), i to baš kad je ovaj digao glas protiv politike I EU i Kosovo, tj. kad je istakao kandidaturu za predvodnika neke drugačije politike. Slučajnost?

Dušan Gamser: Ja nisam DS glasač, ja sam glasač LDP. Ali, nije mi svejedno ko će biti na čelnim pozicijama u DS, stranci od koje očekujem da zajedno s mojoj preuzme odgovornost za državu bar onako kako su preuzeli, s dosta uspeha, odgovornost za Beograd pre tri godine. Ko nije zadovoljan rezultatima, taj je pobesneo, i ponaša se kao razmaženo derište koje će da razbije prethodno dobijene tri igračke samo zato što mu je nedostupna četvrta. Dajte, saberite se malo, shvatite gde živite, šta je realno moguće, pa unutar toga procenjujte.
Dušan Gamser: Kao što rekoh, uopšte nisam fan Đilasa. Samo tvrdim da je najbolje što Beograd ima. Alternativa je Zemun devedesetih (kad je Vučić bio leva ruka gradonačelnika šešelja, a Nikolić desna). leva, ističem

Dušan Gamser: Đilas (zajedno s koalicionim partnerima) je napravio dosta komunalnog reda u Beogradu, ograničio bahatost vozača i pešaka, uredio stotine ulica, obnovio jedan i sagradio drugi most. Uopšte, Beograd je za ove tri godine napredovao više nego za bilo koje tri ne znam otkad. To samo Đilas kao Đilas, a da ne govorim o tome da je Đilas vrh brega u kome je i LDP, koji je toliko uradio za Beograd od juna 2008.

Dušan Gamser: Raseljavanje divljih naselja nije romofobija. Naprotiv, bivši stanovnici tih naselja, ili bar njihova deca, sad imaju bolje uslove. S druge strane, noćna prohibicija (zabrana prodaja alkohola posle 22h) je izrazito anti-liberalna mera, tipičan primer državne samovolje i paternalizma, za koju nema opravdanja. Slično je i sa ograničavanjem rada kafana, to nije štetno samo po turizam, nego i po ljudske slobode, koje su važnije od sveg turizma zajedno, koje su pretpostavka da bi bilo turizma.

Dušan Gamser: Ognjene, gledaj bolje, seti se bolje na šta je ovaj grad ličio 1996, ili 2000, ili čak neposredno pre 2008. Nemoj da te surova stvarnost gradonačelnika Vučića brzo podseti. Bolje se seti sam. Bolje je tako, veruj mi.

Dušan Gamser: Višnja, sama si rekla da stručnjaci pišu šta im se kaže “za sto marke”, a sad tražiš da Đilas sluša “stručnu javnost”. Stručna javnost je napadala prsten kroz Topčider, ispostavilo se isključivo zbog “sto marke” od stanovnika Senjaka, pa o čemu mi onda pričamo??? A među arhitektima ima različitih “stručnih javnosti” taman koliko i klanova, a ovih potonjih koliko i kombinacija, permutacija itd pojedinačnih arhitekata zajedno.

* Svi đilasovski citati LDP Gamsera u nepismenom originalu preuzeti sa Facebook strane Veljka Popovića. Detalje o Gamseru možete pročitati ovde

Da bi iz Bosne, od tamošnjeg PIO Fonda, primio refundaciju za troškove sahrane svoje majke, Petar Luković je morao da otvori devizni račun. Budući da je majka porodičnu penziju primala preko Findomestic banke, Luković je – vođen potpuno pogrešnom logikom – krenuo upravo u tu banku da obavi jednostavan zadatak

Dan: Ponedeljak. Mesto: Beograd. Ulica: Njegoševa. Banka: Findomestic. Vreme: Devet ujutru. Prisutni: Čuvar, Službenice (komada 3), Petar Luković.

- Dobro jutro.

- Dobro jutro. Izvolite.

- Hoću da otvorim devizni račun. Koliko će to trajati?

- Bogami, jedno dvadesetak minuta. Moramo da uradimo Profilaciju.

- Šta da uradite – pitam, uveren da sam nešto pogrešno čuo.

- Da popunimo upitnik.

- Da popunimo – slažem se, krenem za službenicom iza nekog staklenog šaltera, sednem, pripremim ličnu kartu, možemo da krenemo.

- Ime i prezime?

- Piše u ličnoj karti – pokazujem joj prstom da istu drži u ruci.

- Adresa?

- Piše sve tu, gospođice: ulica, broj.

- Aha. Vidim. Ima li sprat.

- Ima, dvanaesti.

- Broj stana?

Kažem joj broj stana i vidim da ovaj razgovor teče u neželjenom pravcu po službenike banke.

- Jeste li vi vlasnik stana?

- Stanite, bre – kažem. – Kakve veze ima jesam ili ja vlasnik stana ili nisam i koji je broj stana. Ne zalažem stan banci, hoću da otvorim devizni račun.

- Gospodine…

- Gospodin će da popizdi ako ga i dalje pitate gluposti – pokušavam da upozorim osoblje.

- Znači, vi ste vlasnik stana?

- Jesam vlasnik stana – odgovoram precizno, osećajući da mi živci plešu sve brže.

- Koliko dugo živite u tom stanu?

- Od 1903.

- Molim?

- Možete da molite koliko god hoćete, ali ću da vas pitam. Šta banku zabole kurac od kad ja živim u svom stanu? Pa nisam ja za taj stan digao kredit od vaše banke da je to interesuje! Kakve veze s otvaranjem deviznog računa ima pitanje otkad živim u svom stanu?

- Izvinite, to je upitnik koji moramo da popunimo. Novi vlasnik banke Findomestic je banka BNP Paribas, a oni zahtevaju da…

- Od 1971.

- Ne razumem.

- Živim u tom stanu od 1971. Hoćete li i datum useljenja? Datum kad sam prvi put promenio prozore? Dan kad sam kupio prve roletne?

- Ne treba. Šta je povod za otvaranje deviznog računa?

Gledam službenicu i razmišljam da je udarim. Ili da slomim kompjuter. Ili da stolicom gađam čuvara. Ili da sve oteram u pičku lepu materinu.

- Ako sam dobro razumeo – gledam službenicu koja se već smanjila – vi me pitate zašto hoću da otvorim devizni račun u vašoj banci?

- Morate da mi kažete povod. U upitniku piše da…

- Svečano me zabole šta piše u Upitniku. A ako već hoćete da znate, ovo govno od računa otvaram da bih iz Bosne primio refundaciju za sahranu moje majke.

- Izvinite.

- I samo da dodam. Čim primim taj novac, gasim račun.

- Ali, gospodine, mi dajemo vrlo povoljne uslove… – i kad me je pogledala, stala je. Ali, ohrabrena činjenicom da još sedim, nastavila je: – Jeste li ikad u našoj banci imali otvoreni račun?

- Hvala kurcu, nisam.

- Molim!?

- Kažem, hvala svevišnjem da nikad s vašom jebanom bankom ništa nisam imao.

Iza mojih leđa, stiže pomoć službenici. – Gospodine, znam da ste nervozni, ali Upitnik je takav, mi tu ništa ne možemo.

- Možete, naravno, svašta da učinite. Pre svega da poručite onima koji su sastavljali Upitnik da su idioti. Recimo.

- Možemo li dalje – ubacuje se prva službenica. – Školska sprema?

- Vi to mene zajebavate? Da vas podsetim, gospođice: došao sam da otvorim devizni račun. Šta je ovo? Razgovor za posao? Priča o mojim kvalifikacijama? Da li sam timski igrač? Da li sam dobar za saradnju? Odmah da vam kažem da mrzim saradnju.

- Upitnik zahteva da…

- Visoka stručna sprema. Treba li vam datum kad sam diplomirao? Naslov mog diplomskog rada? Ime profesora i ostalih članova Komisije?

- Ne treba.

- Šta je sledeće? Za koji tim navijam u Bundesligi?

- Sledeće pitanje u Upitniku je pitanje o vašem bračnom stanju.

- Supruga mi je umrla prošle godine.

- Znači: udovac.

- Udovac.

- Imate li dece?

- Da li je uslov za dobijanje deviznog računa ako odgovorim sa „da“?

- Gospodine…

- Pa, šta vas briga imam li dece, ko su mi roditelji, koji mi je broj stana, jeste li vi pri svesti?

- Ali, Upitnik…

- Serem se, bre, na Upitnik i na novog i starog vlasnika banke, da li vam je jasno?

- Ali, ako ne popunimo jedno polje, nećemo moći da zaključimo Profilaciju.

- Smirio sam se, u redu je – lažem službenicu. Shoot!

- Ne razumem.

- Pitajte samo. Shoot!

- Koliko osoba živi u vašem stanu?

- Živim ja.

- Znači, jedna osoba.

- Ponekad su i dve. Kad se raspolutim na dvostruku ličnost, jednu koja ima devizni račun i drugu koja nema.

- Broj telefona?

- Mobilni ili fiksni?

- I mobilni i fiksni.

- Evo – diktiram joj brojeve direktno u Upitnik.

- A telefon na poslu?

- Ne znam.

- Ne znate telefon na poslu?

- Ne znam, niko me ne zove na fiksni broj.

- Ali, Upitnik kaže da…

- U redu je. Recimo, 30012345.

- Ovo ste sad izmislili.

- Jesam, da zadovoljimo Upitnik.

- Moramo da imamo vaš broj s posla.

Tražim po torbi svoju vizit-kartu; čitam joj broj telefona koji ne radi, isključen zbog neplaćanja još u aprilu.

- Je l sad sve u redu – pitam.

- Šta ste po profesiji?

- Novinar.

- Gde radite?

- Na internet portalu e-novine.

- Niste me razumeli, kako se zove firma.

- Firma se zove e-novine.

- Kako se to piše?

- Lepo. Ukucate slovo „e“, potom srednju crtu, onda reč „novine“.

- Je li to društvena ili privatna firma?

Zgrabim iz njenih ruku onu svoju ličnu kartu, gurnem stolicu, vratim ličnu kartu u novčanik, pogledam koliko je sati: 09:18.

- Ako je privatna firma, morate da kažete koji je to oblik vlasništva.

- Oblik vlasništva je takav da vas sve oteram u pičku lepu materinu – ustajem i pakujem novčanik u torbu. – Usput, poserem vam se na banku, na direktore, vlasnike i sva ostala govna koja su smislila Upitnik. I jebem mater onom koji je smislio ova pitanja. Jesam li bio dovoljno jasan ili hoćete još neka objašnjenja?

U banci tišina. Tri klijenta paralizovano stoje. Službenica se drži za srce. Čuvar s pištoljem zanemeo. Iz sve snage lupam vratima i izlazim na ulicu.

Deset minuta kasnije u Komercijalnoj banci na Crvenom krstu otvaram devizni račun. Čitava operacija, bez Upitnika, trajala je tri minuta.

Analizom poseta, komentara i sugestija, primetno je veće interesovanje i potreba građana zajednice za neophodnom javnom podrškom, pojedinih razvojnih – ekonomskih aktivnosti (privatno biznis poslovanje) i ruralnih delatnosti (agrobiznis i kooperativa) u našoj lokalnoj zajednici. Ovakve alternativne mogućnosti jačanja naše lokalne monostrukturne ekonomije, stvaranjem dodatnih ekonomskih vrednosti u zajednici – specijalizacijom, organizacijom i udruživanjem privatnih inicijativa i aktivnosti građana i privrede uz javnu podršku lokalne vlasti, ukazuju na mogućnost razvoja profitabilnije i konkurentnije lokalne ekonomije, koja bi promovisala javno-privatno partnerstvo i otvorila savremenu mogućnost integracije naše zajednice sa regionima države i evroregionima.

BorskiEkonomskiForum, poziva da svi zajedno u javnom dijalogu bloga, jačamo neposrednu javnu afirmaciju i globalnu ekonomsku aktivnost naše lokalne zajednice – javne zajedničke i privatne lične inicijative, i pritom razvijamo sopstvene strateške i razvojne vrednosti i kapacitete, prema resursima i potrebama, na putu tranzicije (restrukturiranja, revitalizacije i razvoja) i integracije naše lokalne ekonomije. U javnom strateškom procesu, razvojnih ekonomskih inicijativa i aktivizma u našoj zajednici, možemo javno zahtevati neophodnost i potrebu postizanja, razvojnog političkog konsenzusa u parlamentu naše lokalne zajednice. Javna razvojna deklaracija lokalnog parlamenta, sprovođenje javnog procesa dijaloga – građana, privrede i vlasti, izrada, usvajanje i implementacija javnog strateškog razvojnog dokumenta lokalne zajednice, promovisaće našu profitabilniju ekonomiju, partnerstvo i integraciju, u kojoj će RTB Bor imati privilegovan status, lokalnog partnera zajednice i države.

Usvajanje (od strane zakonodavne lokalne vlasti) i implementacija (od strane izvršne lokalne vlasti) strateškog dokumenta sa definisanim logičkim okvirom (vizijom, dinamikom, vremenskim periodima i budžetom aktivnosti) ekonomskog razvoja i integracije u javnom procesu zajednice, biće garant razvojnog kontinuiteta naše lokalne ekonomije. Javnu efikasnost i transparentnost rada lokalne vlasti, vrednovaće institucije procesa – monitoringa, evaluacije, supevizije i revizije definisanih strateških procedura. Tako ćemo, razvijati lokalne kapacitete, koji će nam pomoći da savremeno globalno putujemo i gradimo partnerske institucije (IPA koridorima) – ,,bez obzira, ko će biti pilot našeg malog zajedničkog aviona,,.

BorskiEkonomskiForum

Piše (konačno) Petar Luković

Izuzetni predsedniče,
Dozvolite da budem brutalno ličan u strogo amaterskom pokušaju da objasnim zbog čega vam uopšte pišem. Probudim se jutros, predsedniče, anksiozno razapet alarmantnim vestima da vaša Vlada visi o koncu; zrno zla u meni koje isijava radošću zbog gole činjenice o smeni Mlađana Dinkića, uvezalo se sa psihodeličnim razmišljanjima o slobodi štampe pod vašim cenjenim mandatom, valjda pod meteo-utiskom pogleda s dvanaestog sprata mog solitera na Đilastown: sivo nebo nad gradom, magluština, praznina platanskih razmera, koncentrisana depresija u najjačim dozama, klasična Srbija.

Zovem taksi, dođe taksi, uđem u taksi: grad pust, nigde ljudi, kao u filmovima o životu posle nuklearnog udara. Priznaću, predsedniče: palo mi je na pamet da je uvedeno vanredno stanje zbog straha od revolta revolucionarnih pristalica G17+ zbog smene Hosnija Dinkića, ali me je racionalni taksista vratio u pravoslavnu stvarnost – danas je Dan državnosti, niko ne radi, sve zatvoreno i zaključano, sem crkava u kojima se slavi Sretenje, sećate se, gospodine, obraća mi se vozač, Sretenjskog Ustava? Ne sećam se ničega, kažem defanzivno, ali lažem vozača: setim se vas, predsedniče, šta li radite na Dan vlastite državnosti? Ako vas uhvatim u pidžami kod kuće, javlja mi se, pa ste još online, eventualno, greškom, na sajtu e-novina, što da vam nešto ne napišem, da zajedno proslavimo ovaj praznik, ima toliko razloga da slavimo.

Emir Nemanja Kusturica, trajno oboleo

Predsedniče, dozvolite da raportiram, zvao sam Lukovića: Srđan Šaper, požarni

Ako u atmosferi sretenjske euforije baš niste sve razumeli, možda duhovno omamljeni likvidacijom Dinkića na čemu vam čestitam – dozvolite da budem primitivno jasan; ono što vi zovete evropskom Srbijom i što gde stignete reklamirate oazom demokratije, slobode i već ne znam kakvih ljudskih prava – sjebalo se tužbom vašeg dragog prijatelja Emira a.k.a. Nemanja. Razumem vašu nevericu da je e-novinama 20.000 evra neki veliki trošak; brojevi s kojima ste vi finansijski okupirani imaju obično devet ili dvanaest nula, ali, jebi ga, predsedniče, matematika e-novina je nešto drukčija nego računica vaših drugova Miroslava Miškovića i Milana Beka; ono što oni potroše za večeru, nama je godišnji budžet, oprostite, dragi Borise.

Konačno, predsedniče, da vas obavestim: o tužbi vašeg intimusa Nemanje obavestili smo stotine medija; šaljemo pisma svim ambasadama; upozorićemo sve međunarodne instititucije koje se bave slobodom štampe; probaćemo da priču o tužbi vašeg kompanjona uvedemo u Savet Evrope i Kongres SAD; ukratko, trudimo se da, ovakvu Srbiju, osramotimo na svaki mogući način; ništa nam, dragi predsedniče, drugo ne preostaje.

Umesto da ste slučaj Veska Vukotića rešili onako kako priliči svakoj civilizovanoj zemlji – da plaćenog ubicu Službe bezbednosti strpate u zatvor – dozvolili ste sebi da štitite najveće kriminalce i njihove prijatelje; jedino tako se može razumeti tužba Nemanje Kusturice u kojoj se on našao uvređen zbog tvrdnje da je prijatelj s Veskom Vukotićem.
Ne znam, predsedniče, da li smo se razumeli na Dan državnosti: možete e-novine da osudite i ukinete i likvidirate; Snežana Malović i Slobodan Homen učiniće sve da objasne kako srpsko pravosuđe ne sudi ni babu ni po stričevima već po mokrogorskim zakonima osvete; zar vam ne izgleda zanimljivo da pobegulja iz Sarajeva tuži Petra Lukovića, počasnog građanina tog istog Sarajeva?

Možete, predsedniče, da me preko noći uhapsite; budući da tužilac Emir – slutim – ima intimne veze sa svakom vrstom Službe, zar ne bi bilo zgodno da me strpate u zatvor i tako svetu pokažete kako se postupa sa onima koji opstruiraju vašu državu i vaše Sretenje?

Budući da imate moj mail, očekujem da me izvestite o sudbini e-novina, ali i o mojoj ličnoj sudbini. U slučaju da me tražite, samo da znate: ili sam u redakciji, ili sam kod kuće. Adresu znate. Zvonite dvaput, kao u filmu Postman always ring twice.

I, umalo da zaboravim: srećan vam Dan državnosti, dragi predsedniče!

(tekst preuzet sa prijateljskog sajta e-novine.com)