E - stav » rE-stav

Kvislinška uloga Milana Nedića

Željko Veljković — Sun, 27 Sep 2009 15:32:35 +0000

Tekst pod naslovom Bulevar Adolfa Hitlera, izazvao je različite komentare, pa tako ima i onih koji su spremni da o Milanu Nediću govore kao o spasiocu Srba u Drugom svetskom ratu. Istina je naravno, bitno drugačija. Mnogi Srbi stradali su u logorima u koje ih je Nedić poslao, dok su Beogradom kružili kamioni koji su bili pokretne gasne komore, za brzu likvidaciju Jevreja, Roma i Srba koji nisu delili Nedićevo divljenje prema Hitleru.
Moj autoritet istoričara-amatera lako je osporiti. U Centru za kulturnu dekontaminaciju, aprila 2006. godine održana je tribina o fašizmu i antifašizmu u Srbiji. O ulozi Milana Nedića govorila je istoričarka Olivera Milosavljević, neosporivi autoritet, ugledna profesorka Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, koju često slušamo i u emisiji Peščanik. Prenosim vam transkript njenog izlaganja.

Olivera Milosavljević:

”Kvinsliška delatnost Nedićeve vlade svedoči o prirodi sprovođene politike, čijom se rehabilitacijom danas, svesno, u antikomunističkom slepilu rehabilituju ideje nacionalsocijalizma. Da je tema današnjeg skupa kolaboracija u celini, moglo bi da se govori o desetinama novinara koji su pristali da uređuju kvislinške novine, uz saznanje da je vojni zapovednik u Srbiji već 24. maja 1941. javno obnarodovao uredbu o štampi, kojom dozvola za obavljanje uredničkog poziva sme da se izda samo ako dotični nije Jevrejin ili Ciganin ili ako nije oženjen Jevrejkom ili Cigankom. Moglo bi se govoriti i o onih 533 potpisnika Apela srpskom narodu, kojim su ljudi pozivali na kolaboraciju, a među kojima je bilo oko 100 profesora univerziteta, oko 40 bivših ministara i poslanika, oko 35 lekara.

Milan Nedić Adolf Hitler meating
Moglo bi se govoriti o upravniku pozorišta koji je voleo da na prvi put uvedenim slavama pozorišta pozdravlja goste na nemačkom jeziku. Neću govoriti ni o poznatim umetnicima koji su pristajali da redovno učestvuju u emisijama Radio Beograda, tada nazivanom Radio stanica evropskog vojnika, koja je pored popularne emisije, Čas za vojnike Lili Marlen, emitovala i u Rajhu hvaljenu emisiju, Beogradski mladi stražar. Ova emisija je stekla slavu time što je od dobrovoljnih priloga pristiglih sa fronta poklonila milion maraka Hitleru za njegov rođendan 43, a što je u Nedićevim novinama propraćeno velikim srećnim naslovima: Vođa Rajha zahvaljuje vojničkom Radio Beograd.

U novoj Srbiji, po Nediću – društvo mora da bude srpsko, u to novo srpsko društvo ne smemo primiti kojekakve belosvetske ale, kao što je to dosad bio slučaj sa Jevrejima i ostalim, kojima se ne zna ni kakav im je koren, ni kakva im krv u žilama teče. Zaključivao je da je – boljševizam pogana misao iznikla u satanskom jevrejskom mozgu, da su partizani predvođeni jevrejsko-boljševičkim ološem Titom, Singerom, Pijadom, da na čelu nose petokraku jevrejsku zvezdu i pozivao – utamanjujte ih, prijavljujte ih vlastima, crvenu neman trebićemo bez predaha, bez milosti, do potpunog istrebljenja. Neću govoriti ni o tome kako je Nedić redovno očinski slao srpske radnike i seljake u Rajh Hitleru s rečima – vi ste grupa koja ide u veliki nemački Rajh u goste, šaljem vas da veliki nemački Rajh vidi vas, elitu srpskog naroda, šaljem vas izabrane, ono što je najbolje srpsko, čestito, rasno i ugledno. Šta ja hoću? Hoću da nemački Rajh vidi najbolje sinove naše. Na kraju, neću govoriti ni o lažljivoj Nedićevoj propagandi, koja je tvrdila da je Hitlerov Main Kamfp prodat u Srbiji u preko 20000 primeraka sugerišući time da je Srbija, kao i Nedić, oduševljena Hitlerom.

Govoriću samo o jednom aspektu delatnosti Milana Nedića i njegovih saradnika, o njihovom odnosu prema Jevrejima i Romima. Sve što su radili, urađeno je javno i bilo poznato i dostupno svakom pismenom čoveku u okupiranoj Srbiji. Potsetiću samo da je nemački nacionalsocijalizam među prvim svojim antisemitskim merama 30-ih godina zabranio Jevrejima rad, prvo u advokaturi, zdravstvu, a onda i u svim ostalim delatnostima, kao i da je prilikom zapošljavanja uveo takozvani arijevski paragraf. 3. juna 41. vojni zapovednik u Srbiji objavio je naredbu koja se odnosi na Jevreje i Cigane, a kojom im je između ostalog zabranjen rad. Već 19. juna, posle 16 dana, oglasio se Savez muzičara za Srbiju, koji je obavestio muzičare Jevreje i Cigane da je njihovo muzičko poslovanje u suprotnosti sa postojećim propisima i zato je bespredmetno da se obraćaju Savezu.

Krajem jula 41. preduzeća i banke su počele javno da otkazuju punomoćja jevrejskim advokatima, a avgusta novine su bile pune oglasa, kojima je javnost obaveštavana da su bivše jevrejske firme, na primer Foto trgovina, Mandilović i brat, Dve rode i druge stavljene pod komesarsku upravu. I naredne godine, recimo decembra 42, oglašen je poziv imaocima akcija bivše jevrejske firme Izdavačko i knjižarsko preduzeće Gece Kon. 10. oktobra 41, odbor Advokatske komore u Beogradu oglasio je da je na sednici od 30. jula 41. doneo odluku da se iz advokatskog imenika izbrišu svi Jevreji advokati, sledi 55 imena izbrisanih advokata Jevreja i isto toliko njihovih preuzimatelja. Potpis – Odbor Advokatske komore u Beogradu.

21. oktobra 41. doneta je osnovna uredba o univerzitetu, u paragrafu 27 stoji – Jevreji i Cigani ne mogu biti slušaoci univerziteta. Potpisali su svojeručno Milan Nedić, ministri Kuzmanović, Jonić, Kostić, Radosavljević, Marjanović, Mijušković, Olcan, Dokić i Đorđević. 14. novembra 41, posle desetina dekreta kojima su pojedinačno Jevreji i Romi izbacivani sa posla ili penzionisani, donet je zbirni dekret koji glasi: Rešenjem zamenika komesara ministarstva finansija, a na osnovu naredbe vojnog zapovednika u Srbiji koja se odnosi na Jevreje i na Cigane, udaljeni su iz državne službe sa danom 30. aprila 41: Papo, Bahar, Levi, Kajon, Atarac, Felbauer, Glazberg i drugi. 16. decembra 41. doneta je uredba o uvođenju nacionalne službe za obnovu Srbije, član 3 glasi: Od obaveze nacionalne službe su izuzeti Jevreji, Cigani i ona lica koja ne uživaju građanska časna prava. U potpisu Milan Nedić, ministri Kuzmanović, Jonić, Kostić i ostali.

23. decembra 41. doneta je odluka pod nazivom – opštinska uverenja o dokazivanju arijevskog porekla državnih službenika ne podleže taksi, sa objašnjenjem da ne podležu plaćanju takse uverenja, kojima se od strane opštinskih uprava dokazuje arijevsko poreklo državnih službenika, njihovih supruga i predaka. Potpisano je odeljenje poreza ministarstva finansija. 3. marta 42. doneta je uredba o ustrojstvu srpske državne straže, član 16 glasi: Stražar i podoficir srpske državne straže mora ispunjavati uslove: 1a. da je srpske narodnosti, b. da je čistog arijevskog porekla. Potpisali Milan Nedić, ministri Aćimović, Kujundžić, Kuzmanović i ostali.

28. avgusta 42. doneta je uredba o pripadanju imovine Jevreja u Srbiji, paragraf 1: Imovina onih Jevreja koji su 15. aprila 41. bili državljani bivše Kraljevine Jugoslavije, ako se nalazi na srpskom području pripada Srbiji bez ikakve naknade. Potpisali su svojeručno Milan Nedić, ministri Aćimović, Kujundžić, Kuzmanović, Jonić, Kostić, Marjanović, Mijušković, Olcan, Dokić, Đorđević. 29. januara 43. objavljen je konkurs za prijem političko upravnih pripravnika u srpskoj državnoj bezbednosti, pod 6. trebalo je da donesu dokaz o rasnoj pripadnosti, da nije imao koga u porodici svojoj ili ženinoj jevrejskog ili ciganskog porekla. Potpisao kabinet šefa Srpske državne bezbednosti. 23. februara 43. doneta je uredba o uređenju filmskog prometa, član 6. koji se odnosi na bioskope, tačka 2. glasi: Jevreji i Cigani, kao i lica koija se nalaze u braku sa Jevrejima ili Ciganima ne mogu da dobiju dozvole za vođenje bioskopa. Tačka 9: Jevreji i Cigani kao i lica koja se nalaze u braku sa Jevrejima ili Ciganima ne smeju biti zaposleni kod bioskopa. Svojeručno potpisali Milan Nedić, ministri Kujundžić, Kuzmanović, Jonić, Kostić, Dokić, Đorđević, Dinić, Nedeljković, Veselinović, Dobrosavljević.

5. marta 43. doneta je odluka o promeni imena beogradskih ulica: Avramova ulica je postala Senjanin Tadije, Ada ciganlija je postala Srpska ada, Bajlonova pijaca Dorćolska pijaca, Gledstonova ulica je postala ulica Čobanica Rada, Izrailjeva ulica je postala Mike Alasa, Jevrejska je postala Dorćolska, Jugoslovenska je postala Dobrovoljačka, Karnedžijeva Guslarska. Potpisala je opština grada Beograda. 3. aprila 43. objavljen je oglas: Likvidacija advokatske kancelarije doktora Holendera iz Beograda. U potpisu Državna hipotekarna banka, a 16. juna 43. oglas: Likvidacija advokatskih kancelarija Nikole Englera, doktora Haima Alkalaja, Alvu Marka i Samuila Demaja, svih iz Beograda. U potpisu Državna hipotekarna banka na osnovu uredbe ministarskog saveta. Advokatu Holenderu je za preuzimatelja imenovan Kostić Petar, Engleru Đorđević Jovan, Alkalaju Trivunac Stevan, Alvu Todorović Čedomir, a Demaju Vukašinović Božidar.

16. maja 44. doneta je uredba o nacionalnoj službi rada za obnovu Srbije. Paragraf 1 je glasio: Nacionalna služba rada je počasna služba srpske omladine svome narodu. Paragraf 7: Jevreji i Cigani nemaju prava službe u Nacionalnoj službi rada za obnovu Srbije. Svojeručno potpisao Milan Nedić i svi ministri.

Na kraju, Nedićeva propaganda je napisala stotine tekstova o velikom Adolfu Hitleru, ali bar ja nisam uspela da pronađem nijedan o streljanjima u Kraljevu i Kragujevcu oktobra 41. Smrt đaka nije bio razlog ni da bar ministar prosvete ili njegov zamenik prekinu svoju kolaboraciju, naprotiv, sedeli su u svojim ministarskim foteljama, kao i sam Nedić, uvereni u pobedu velikog firera, gotovo do ulaska partizana u Beograd.”

Zabole me ko je gej

Jugoslav Jovanović — Fri, 18 Sep 2009 14:15:08 +0000

Ovim postom obraćam se pre svega Mirjani Mimici i onima koji striktno dele njeno mišljenje po ovom pitanju, jer smatram da bih pišući samo komentar na Mimičin tekst ostavio samo svoje lično mišljenje koje bi možda ostalo neprimećeno u mnoštvu komentara (kojih za sada nema), iako smatram da ova tema zaslužuje da se o njoj izjasni što veći broj ljudi.

Mislim da si ovim postom preterala i dovodiš me u situaciju da između tebe i Palme (i njemu sličnih), stavim znak jednakosti. Oboje idete iz krajnosti u krajnost.

Ja sam jedan od onih ljudi koji su vrlo umereni u svojim istupima na ovu temu, ali jednostavno izazivaš i stavljaš sve Srbe u isti koš. Nisam pružio podršku “Paradi ponosa”, NITI ĆU, ali se takođe nisam ni izjasnio kao protivnik gej populacije i njihove sexualne orijentacije. Neću se pojaviti u Beogradu na dan parade i ne želim da se mešam u celu priču, jer niti sam im rekao da paradu organizuju, a niti sam uticao na navijače i ostale da se organizuju protiv parade, a naročito nisam ninakoga uticao da li će biti gej, ili običan “mali” reproduktivni deo našeg društva, kakav sam i sam. Najviše bih voleo da se parada otkaže, strasti smire i spreči se eventualni sukob i krvoproliće.

Svako ima pravo da svoju sexualnu orijentaciju izrazi na sebi svojstven način, ali gde? Kada? Kako? To su pitanja koja su sebi morali da postave pre nego što su rešili da organizuju “paradu ponosa”. Da li misliš da je nekog briga koliko “pedera” i “lezbejki” ima u Srbiji i svetu uopšte? Ako hoće da se prebroje, neka otvore neke svoje klubove, učlanjuju se, neka se druže, ili šta već rade, ali nemoj da se “kurče” tim svojim samoreklamiranjem, jer samo izazivaju extremnu reakciju extrema i umerenu reakciju običnih “malih“ ljudi!

Ovim postom znači ne pružam podršku promovisanju sexualne orijentacije gej populacije, a samim tim i kritikujem to što žele da se exponiraju u javnosti, jer organizaciju ove parade shvatam kao neku vrstu gej reklame i njihovu težnju za uvećanjem svoje populacije.

Ovo su ponosni ljudi

Ako neko uopšte treba da paradira ulicama, onda su to obični mali ljudi kojima je svega preko glave, koje moćnici godinama prave budalama, čije gradove ojadiše razni prevaranti i koji ostaju bez posla i novca za egstencijalne potrebe svojih porodica! Tu “paradu” ja bih nazvao malo drugačije: DEMONSTRACIJE.
Znam, sad će Mimica malo o ljudskim pravima, ali?
- Gde su naša ljudska prava na normalan život, rad, informisanje i.t.d.
- Zašto ja kao običan građanin Bora ne mogu da imam informacije od kojih mi zavisi opstanak u Boru?
- Zašto država dozvoljava lopovima i tajkunima da otimaju, a o tome niko ne sme ništa javno u medijima da kaže?
- Zašto dozvoljavamo lopovima da nam vode grad i zašto ne izađemo na DEMONSTRACIJE protiv lopovluka i bahate vlasti?

E, vidiš Mimice, ja bih te DEMONSTRACIJE nazvao “PARADOM PONOSA”, a ne ovu u Beogradu.

Mali, reproduktivni deo našeg društva

Jovanović Jugoslav

ШРИФ је неопходна жтрва незнања политичара и политички плен незналица

Nebojša Đuričić — Wed, 02 Sep 2009 21:50:52 +0000

Kада сам са својим великим пријатељем Бобаном скенирао финансијско и правно стање ШРИФА, које се испоставило као с.ање, морали смо поступати у складу са захтевима оснивача која су била веома реална и веома зрела, свиђало се то вама или не (мислим на Ранкића).
Његов захтев је био да се оптимизирају трошкови, у преводу смање, да се изврши смањење буџета тог ЈПа за 30% и да се не приватизује док се не уравнотеже поменути трошкови. Међутим, политичку подршку од коалиционих партнера за реализацију ових циљева није добио. Онда почињу проблеми. Прво је морало да се регулише питање приватизације ШРИФа што је и регулисано на основу Закључка владе који сам искористио и добио од Агенције за приватизацију продужење рока за приватизацију ШРИФа.
Пазите није уредба или неки подзаконски акт већ Закључак владе. То само показује како нам је држава озбиљна. Закључак који је јачи од Закона. Међутим, то смо завршили. Онда следи покушај да се разјасни шта даље.
Када сам поставио питање ”горе” прецизније у РРА да ли Општина и даље може оснивати радио и тв станице или постојеће мора да приватизује, пре годину дана док сам још био на функцији в. д. директора, нисам добио одговор, никада.
Зато сам контактирао ”релевантне” институције и добио следеће писаније које преносим у целости ради информисаности дигиталаца овде радозналих.
Ово је питање које изазива озбиљне недоумице, с`обзиром на контрадикторност законске регулативе. Закон о јавном информисању у чл.14 став 2 наводи да оснивачи јавног гласила не могу бити ни посредно ни непосредно држава, територијална аутономија, као ни установа, предузеће и друго правно лице које је у претежном делу у државној својини или које се у целини или претежним делом финансира из јавних прихода, осим уколико је то предвиђено посебним законом којим се уређује област радиодифузије. Сагласно томе у прелазним и завршним одредбама (члан 101) стоји да: јавна гласила чији су оснивачи држава и територијална аутономија, или установа, односно предузеће које је у претежном делу у државној својини или које се у целини или претежним делом финансира из јавних прихода, а на којима се не примењују одредбе закона којим се уређује област радиодифузије, престају са радом у року од три године од дана ступања на снагу овог закона. Како је Закон о јавном информисању донет и ступио на снагу 23.04.2003.године, а измена истог, којим је продужен рок ”гашења”26.07.2005.године, радио и телевизијске станице су до сада требале да буду угашене. Такође и закон којим се уређује област радиодифузије, на који се позива и цитирани Закон о јавном информисању, а то је Закон о радиодифузији, у члану 96 став 10 предвиђа да : радио и/или телевизијске станице локалних и регионалних заједница имају обавезу да се приватизују најкасније до 31.децембра 2007.године.
Супротно овим законима, новим Законом о локалној самоуправи који је ступио на снагу 29.12.2007. године, у надлежности општина, наведеним у члану 20 у тачки 34 стоји : стара се о јавном информисању од локалног значаја и обезбеђује услове за јавно информисање на српском језику и језику националних мањина који је у општини у службеној употреби, као и ради извештавања на језику националних мањина који није у службеној употреби, када такво извештавање представља достигнути ниво мањинских права. Како је овим законом остављено право оснивања телевизијских и радиостаница, општинама и градовима, као јединицама локалне самоуправе, евидентна је колизија законодавства која регулишпе ове две области, тако да се само изменама законских одредаба, може доћи до јасног и законитог решењаовог правног питања.
Информације ради у периоду у коме сам функционисао тада су најављиване измене Закона о локалној самоуправи као и Закона о радиодифузији али морало се деловати и функционисати у оквиру постојећих. Мислите да је то лако?
У тој законској какофонији консултовао сам се са људима из медијске струке у којој сам већ и био али, искрено, не толико дубоко и разгранато као они. Савети су дошли од људи из УСАИД-а и ГТЗ-а са којим сам имао среће да сарађујем у различитим пројектима, на срећу успешним.
Њихов је генерални закључак био да се мора радити на техничкој припреми приватизације обзиром на регионални значај. Морам признати да сам у почетку био збуњен али сам, релативно брзо, схватио да је у питању било нужно оспособљавање ШРИФа за дигитализацију сигнала.
Покушао сам да политичарима представим да, обзиром на регионалну фреквенцију тј дозволу коју је ШРИФ поседовао, Бор тј. Крајина прво дигитално острво које би кроз сарадњу са кабловским дистрибутерима било идеално у сврху што ефикаснијег и квалитетнијег дотура телевизијских, радио, мултимедијалних као и других садржаја значајних за крајњег корисника (ово је ушло у стратегију).
Шта је у ствари значила ”дигитализација” ШРИФа. Имајући у виду да се каснило у дигитализацији емитовања, требало је да се определим за за технологију будућности, а то су сада DVB-T2 i MPEG-4 чиме би се поставили темељи и услови за емитовање HDTV. HDTV се у Европи од 2005. развија изузетно брзо, а главну препреку су представљале раније изабране технологије и број канала добијених приликом дигитализације. Е сада у таквој ситуацији HDTV шири се пре свега преко сателита и каблова али у суседној Румунији и братској нам Хрватској. По мени и мом скромном знању продукциона ТВ опрема већ тада је произведена у HD технологији да не помињем да је гомила програма већ сада у некој од HD технологија. Та дигитализација је значила златну коку за власника. На жалост нико није сконтао њену потребу.
Е сада када ја ово вама пишем делује чудно а можете мислити када сам о томе причао једном председнику па другом па једном одборнику задуженом за медије па другом па трећем итд.

Утопистички приступ, али се не кајем што сам покушао. Имало је одјека, малог, али позитивног. Мислим у професионалном смислу. Нормално да сад овакав приступ се подразумева као нормалан и да је последица таквог приступа усвајање Стратегије коју можете пронаћи на линку Владе Србије Министарства за телекомуникацију и информатичко друштво

http://www.mtid.gov.rs/upload/documents/Strategija_za_prelazak_sa_analognog_na_digitalno_emitovanje-novo.pdf

Дозвољавам себи да цитирам Graffа који одлично објашњава локалне политичаре (и новинаре) у тадашњој ситуацији, констатацијом да је једна од најчуднијих појава да од зависних људи можемо очекивати независна мишљења а камоли деловања.