Cilj naše akcije je da skrenemo pažnju srpske javnosti na opasan uticaj političara i pisca Dobrice Ćosića, koji je i ove godine, u domaćoj javnosti, pominjan kao ozbiljan kandidat za Nobelovu nagradu.

Dobrica Ćosić je autor, javna i politička ličnost, koja deluje decenijama, uvek pri samom vrhu vlasti i najbližim krugovima moći, od Komunističke Partije bivše SFR Jugoslavije, preko inspiratora manifesta srpskog nacionalizma – zloglasnog Memoranduma SANU, zatim na položaju Miloševićevog predsednika ratne SR Jugoslavije, do današnje bliskosti namračnijim i najopasnijim pseudodemokratskim krugovima u Srbiji novog veka.
Domen ovog očigledno lažnog sajta registrovali smo 5. oktobra 2011. godine, kao simbolično podsećanje na dan kada je naša zemlja propustila istorijsku priliku da stvori jedan drugačiji i bolji svet. Srbija se danas ponovo okreće ratu, strahu, smrtonosnom kiču devedesetih, nasilju prema različitostima, nacionalističkom konzervativizmu i neiskrenom pravoslavlju. Verujemo da su misli i političko delovanje Dobrice Ćosića duboko isprepletene sa tim opasnim sistemom vrednosti, koji ne prestaje da nam preti.

Takođe verujemo da strahovite posledice višedecenijskog političkog, literarnog i javnog delovanja Dobrice Ćosića njegova zemlja i čitav region osećaju snažno i danas.
Dobrica Ćosić nije dobitnik Nobelove nagrade, iako su srpska javnost, pa i on sam, u to verovali punih petnaest minuta.

Od te činjenice nam je ipak malo lakše.

Svi su naseli

Teško da se ima šta dodati na ovo.
Za one koji nekim slučajem nisu upoznati sa današnjim dešavanjima koja su počela na Twitteru i velikom brzinom se proširila na sve medije, evo i linka za e-novine na kojima ima više o svemu.

Prvo se smiješ, a onda skoro plačeš. Strahovito iskren, emotivan, humorističan i otkačen rad dvojca iz Bora. Da, onog Bora koji je iznjedrio Goribor. Preporuka: akustični album 2011. godine!
Ha-ha-ha!!! Ne sjećam se kada sam se zadnji puta ovako iskreno nasmijao i zabavio bez ikakvog silovanja satire ili traženja neke komedije na TV-u. Ovdje je riječ o kompletnom akustičnom albumu u maniru svojevrsnog šan(k)sonjerskog kabareta, polupijanog i otkačenog performansa koji je nafilan osebujnom satirom iz pravog undergrounda radničke klase koja još uvijek ima smisla za romantiku, zajebanciju i sirotinjski hedonizam, koliko god da mogu u njemu uživati.
Od samog imena, preko omota na kome se nalaze glavni autori ovog projekta ogoljeni do pojasa uvijeni u rudarsku zastavu sa obaveznim gumenim čizmama na nogama uslikani na rudarskom kopu, do samog sadržaja albuma koji iznosi gotovo sat vremena, uočava se da je ovima itekako stalo do originalnog, posebnog, pa skoro i jedinstvenog umjetničkog izraza. Bend ili projekt, kako god, čine Miroslav Mitrašinović i Saša Lovrić – Lovke (znan po onom odličnom electro-experimental albumu “Sigma!” iz 2008. potpisan kao Ubikvitetna Eritrofobija), a ovdje su nanizali 15 uglavnom akustičnih kompozicija, ritmički vrlo mirnih i neopterećenih sa nekakvim pretencioznim stilskim varijacijama u kojima koriste akustičnu gitaru, bas, malo syntha, piana, harmonike i klavijatura, te tu i tamo ritam-mašinu. Sviraju odlično, ležerno i poprilično ambijentalno kao da se nalaze u nekom zadimljenom lokalu u kome face poput Tom Waitsa i Goribora (Pitija i St-a) samo čekaju da se s vremena na vrijeme priključe ovom dvojcu i uskoče u ponekoj kompoziciji na vokalima ili glazbenoj pratnji. Stilski bi ih se dalo svrstati u šarolik pasaž kantautora i bendova kakve je r’n’r povijest oduvijek imala još od vremena Dylana sve do recimo slovenskog Andrej Šifrera, crnogorskog Miladina Šobića ili hrvatskih vedeta poput Arsena Dedića i Ibrice Jusića, pa do recimo ekipe iz Čoporovog Brlog Recordsa ili najnovijeg otkrića koje se odaziva na ime Čudnoređe.

Duo Trojica

Jedan izbor, ipak, u apstraktnom smislu zajednički je građanima i Rima, i Strazbura i i Bora, a daje ga – biblioteka. U svakom od navedenih gradova postoji, bez ikakve sumnje, istovremena mogućnost izbora između npr. Kanta, Čerčila, Rasela, Vilijamsa i Eka. Dok se muzeji razlikuju po tome što u jednom uvek možete videti Velaskeza i Šilea, a u drugom uvek možete videti maketu bačije, ali ne i Velaskeza, biblioteke se stapaju u tom zajedničkom statusu ogromnog podatnog sveta koji je zajedničkim bogatstvom usmeren na sve ljude. Drugo, muzeji se, za razliku od biblioteka, i ne trude da budu zajednički, već lični i svoji. Da su biblioteke muzeji, kao što nisu, svaki grad bi imao svoga Rembranta. Naravno, ne radi se ovde samo o posledicama tipografije, već i o uticaju jednog zajedničkog ukusa na vrednovanje. Moju knjigu nećete naći u Barseloni, ali će Tagore sasvim pouzdano biti čitan u svim bibliotekama, pa i u Boru. On je zajednički ukras ovoga našega sveta.
Pri svem ovom sostojaniju, biblioteci se, kod nas, nekako uobičajilo pridavati drugostepeni značaj. Dobro, ljudi sve manje čitaju, javne ličnosti teško izgovaraju reč „biblioteka“ i „knjiga“, i nema se vremena za duge izlete u reči a da to nije politički iskoristljivo. Ali, neko ipak mora da postavlja vrednosti. I kada se te vrednosti postave, na različite načine, biblioteka sa svim svojim bogatstvima i sa svim svojim univerzalizmom uvek bude negde ispod. Naši političari, rekoh, retko upotrebljavaju knjigu kao predmet razgovora. Moguće je, katkad, videti blic emisije tipa „šta čita predsednica skupštine“. Ali, u razgovoru, u rečima koje s namerom izgovaraju ti ljudi, knjige nema. Nema je ni kao objekta, ni kao farbe kojom su reči obojene. Zato se nikada i ne pominje to da mi imamo isto blago kao i poštovani građani Pariza, da mi sa njima zaista nešto delimo, da mi čitamo iste reči, i da iste reči na nama ostavljaju svoj trag. Srpski političari su, zanemarujući srpske biblioteke u pokušaju oblikovanja plebsa, sebe predstavili kao lokalne anafalbete čiji je uzor medijska slika, a potreba opijanje i potčinjavanje javnosti.

U malome gradu Boru, godinama, kultura je populističko-egzibicionistička. Ono o čemu se govori, iako se novac ulaže u štošta drugo u kulturi, jesu događaji u kojima učestvuje neki kolektiv. Govoriti i koristiti, takođe, nasuprot upotrebljavanju, jako je popularno. Tako se npr. koristi gradski bioskop, upravo on se koristi kao politički predmet, a ne nešto što može da se upotrebi u svoju primarnu svrhu. Ko ne vidi da se u gradu Boru uveče više ljudi (i to je kolektiv) okupi u poslastičarama nego u bioskopu, taj će biti ljut što ja ovo pišem. Bioskop nije uspeh publike, koje nema, a filmska kultura na nivou kolektiva u ovom smislu gotovo da ne postoji. Ali, političari će uvek iskoristiti priliku da pokažu svoj navodni uspeh.
U svoj toj strasti za brzim političkim poenima putem dovođenja ljudi u trenutnu čulnu ekstazu, svakako su se postavljale nekakve vrednosti. Čitanje, sporo gledanje, slike i knjige, potisnuti su, a izdignuti su tzv. programi i dešavanja. Vrlo lako se da primetiti da se kao favoriti lokalnih kult-reformatora, novinara i kolumnista izvučeni oni „događaji“ koji pretpostavljaju publiku i nekoga sa one druge strane, a potom svakako novac i organizatora. Dakle, atraktivnost, novac, upravljanje, moć, masa i reprezentacija (mediji). Uspostavlja se, pride, i istorija političke moći, pa se računa na različita vremena, pre nas, pre onih koji su bili i tako dalje. Znak moći, koncert je postao zlatna žila lokalnog političkog života, i noćna mora ljudi koji o kulturi misle ili u njoj rade. Biblioteka, muzej, zbirke, artefakti, knjige, fotografije, skulpture, sve je to ostalo iza. O izboru koji nudi biblioteka da ne pričamo. Programi ovoga tipa postali su i svojevrsni znak uspešnosti rada institucija ili uopšte rada. Kada nema  atraktivnosti, novca, upravljanja, moći, mase i reprezentacije, onda se ništa ne dešava. Predmet političkog govora nikada ne može biti čitaonička lampa, ili oprema za ispitivanje arheolopkih lokaliteta. Ne može to biti Bertrand Rasel, niti citatna baza, niti sudbina anonimnog korisnika literature iz oblasti atomske fizike. To je zato što predmet političkog govora nikada ne biva ono „ja“, već samo „mi“.  Individualno obrazovanje i ispunjenost posle pročitane knjige nemerljivi su aktuelnim političkim merilima. A sve što je nemerljivo, to je nebitno.
Kada je kultura egzibicionistička, onda njen temelj mora da trpi. A jedan temelj, recimo, jeste sakupljanje, obrađivanje, čuvanje i prezentovanje bibliotečke građe i muzealija, posebno iz domena izbora o kojem sam pričao, i posebno iz domena lokalnih posebnosti, onoga u čemu se razlikujemo od drugih. Kada su institucije sa neaktuelnim političkim konceptom i koje su imune na finansijske spektakle ostale van vrele tačke na kojoj se lomila i kalila politička moć, krenule su da blede, propadaju i da bivaju zaboravljene i preskakane. Bez novca da se razvijaju i bogate, bez ideja i pažnje, bez ljubavi i posvećenosti, krenulo se u životarenje. Čitava srpska kultura oličena u institucijama kojima upravlja društvo, jeste jedno veliko životarenje. Ako nekada odete u Barselonu, ne budite lenji, pogledajte Muzej nauke u tom gradu, pa ćete videti koliko je muzej u gradu Boru ostao iza atraktivnosti koja se, u skladu sa vremenom, morala da pojavi u tradicionalnim oblicima rada u kulturi. Samo, tamo muzej nije nateran da ćuti dok pored njega neko pravi koncerte. Sa novcem koji je u gradu Boru potrošen na svakojake potrebne i nepotrebne stvari, mogao je muzej rudarstva odavno da postane poznata evropska atrakcija, izvor ogromnog novca i jedan od retkih blistavih simbola grada. Ali, političari misle drugačije, oni misle na kraće, i nemaju vremena za skupe i nepotrebne eksperimente, koji će se završiti tada kada oni neće više biti tu da se rezultatima podiče.

Prosto, pogled ljudi koji upravljaju srpskom kulturom i životom uopšte, bio je prevashodno usmeren na Madonu, Oktoberfest, Kan i Egzit. A ne i na muzeje i biblioteke. U Slovačkoj sam, u biblioteci u Banskoj Bistrici, ulazio na odeljenje periodike i stručne knjige sa nazuvkama na nogama, kao u hiruršku salu. A u borsku biblioteku, iznad koje se svakoga dana sve više roni trošna i teška betonska tabla, ulazim sa plašljivim pogledom na gore. Čoveka formira slučajna reč u prodavnici, kamoli plitka politička mantra, opaki jezik bez smisla. Hteo sam da napišem ovaj tekst da bih vas zamolio da pogledate možda nekim drugačijim pogledom na ono što zajedno čuvamo u našem rudarskom gradu. U nekom smislu, mi smo svet. Mi nismo onaj dobar, razvijen i srećan svet po banalnosti, po zloupotrebama, niti po broju političara učlanjenih u biblioteku. Mi nismo svet po ideji da se politički bremenite pojave tretiraju kao uzor kulturi. Ali, ponegde, gde se gradilo godinama, van buke i van prolaznih strasti, jesmo. U gradu u kojem od kulture ne zavisi ništa osim kvaliteta života njegovih građana, biti svet jeste retkost. Imati izbor još veća. Činilo mi se potrebnim da vam to kažem

Mislim da bi ovih dana trebalo da se pojave i snimci predavanja na E-TV-u pa ko je propustio streaming, neka pogleda (mada i neki koji su prisustvovali bi mogli da pregledaju).
Doviđenja na nekoj drugoj konferenciji na kojoj ću biti samo učesnik.

10 i 30 – Otvaranje

10 i 45 – 11 i 30 -

• Internet landscape in Romania
• The Blogosphere & the rise of Blogs.

11 i 45 – 12 i 30 -

• Social Networks in Romania
• Campaigns & Companies in Social Media – a few case studies.

12 i 45 – 14 i 00 – Javne ličnosti i društvene mreže (Gordana Čomić, dr. Zoran Milivojević, Marčelo, Branisalv Lečić. Moderator: Miloje Sekulić)

14 i 30 – Ručak

17.00 – 17.45 – “Crkva i internet” (jerej Milenko Bajić – Bor, jerej Goran Živković- Jagodina)

18.00 – 18.15 – Kako da zaradite koristeći Naslovi.net internet kliping (Miloje Sekulić)

18.30 – 19.30 – “+16” ( (Danica Radišić, Marčelo…)

20.00 – Večera – zatim lagano opuštanje uz dobru muziku

Drugi dan manifestacije (Nedelja, 8.V):

10.00 – 11.00 – “Kvazielitizam na blogovima” (Davor Nikolić i Radmilo Kračunović)

11.15 – 12. 45 – “Politika i intenet” (Ljubomir Živkov, Drago Kovačević, Milko Grmuša, Vladimir Pavićević. Moderator: Miloš Đajić)

13.00 – 13.45 – Predavanje Ubuntu zajednice Srbije (Zoran Olujič, Ladislav Urošević, Bojan Bogdanović, Nemanja Tobić, Nenad Dimitrovski)

Manifestacija je nastala iz želje i potrebe da se popuni praznina koja postoji u tom delu godine kada su u pitanju IT manifestacije ovakvog karaktera (Blog Open, tata i mama ovakvih okupljanja u Srbiji, se po tradiciji organizuje na jesen), kao i da se očuva imidž grada Bora kao “najblogerskijeg” u zemlji.

Jedan od ciljeva manifestacije je da približi internet tehnologije običnim korisnicima i privuče nove, tako što ćemo putem izabranih programa i uz pomoć brojnih javnih ličnosti i IT stručnjaka koji će učestvovati demonstrirati načine na koje internet briše granice među državama i razlike (verske, političke, kulturne i sve druge) među ljudima.

Organizovati East Weekend Fest jeste prilično veliki posao, ali je i ogromno zadovoljstvo. Čitav posao počinjemo skoro devet meseci ranije, jer želimo da EWF bude jedna od najbolje organizovanih IT manifestacija poslednjih godina u Srbiji.
Pozvaćemo blogere i iz susednih zemlja (neke posebno, a ostale preko važnijih blogova iz tih zemalja) pa očekujemo da se u Boru pojave Makedonci, Bugari, Rumuni, Hrvati i Bosanci.

Za sada sve ide glatko (90% učesnika je već potvrdilo učešće, našli smo generalnog sponzora i nekoliko manjih…) i za očekivati je, iskustvo nam to govori, da će se u narednom periodu pojaviti i problemi, ali da nema problema, ne bi bilo ni zanimljivo. U svakom slučaju, ovo što radimo, radimo srcem i ubeđeni da je EWF potreban svima nama koji smo na društvenim mrežama, svim blogerima u Srbiji i regionu, a i gradu domaćinu, Boru.

Više o programu pogledajte OVDE.

Spisak učesnika pogledajte OVDE i OVDE.

Ako želite da budete volonter za vreme festivala, prijavite se OVDE.

Ako želite da učestvujete u nagradnoj igri iz sedam delova (toliko meseci ima do početka East Weekend Festa), obavezno svratite OVDE.