D. B. (80), penzioner iz Beograda, za koga se osnovano sumnja da je imao nameru da podrži Andreja Nikolaidisa ali nije uspeo da pročita njegov tekst u originalu jer je bio zabranjen u srpskoj patriotskoj mejnstrim štampi, pokušao je tokom vikenda da izvrši atentat na gradonačelnika Beograda Dragana Đilasa, paniči “Kurir”! Zanimljivo je da policijski dnevnik “Press” i dalje o svemu ćuti, stavljajući se tako na stranu terorista

Da stvar bude još gora, drski penzioner pokušao je da ubije Đilasa na njegovom kućnom pragu, ali je tragedija sprečena zahvaljujući pribranosti i hrabrosti gradonačelnikovice. Ne kaže se džaba da iza svakog uspešnog muškarca stoji uspešna žena. Još više se ne kaže džaba da kuća ne stoji na zemlji nego na ženi.

D. B, koji osim upozoravajućih inicijala ima i prezime koje se ne završava na -ić, i za koga se pretpostavlja da mu je nadimak Bole, i ranije je nekoliko puta pokušavao da ugrozi gradonačelnika Đilasa, upozorava ekspert za bezbednost blizak Žarku Trebješaninu koji je želeo da ostane anoniman.

“Živim u zgradi pored gradonačelnika, otišao sam da mu se požalim kao komšija. Živim sa suprugom, ona nema penziju, a moja je 44.000 dinara. Smatram da mi je naneta šteta u PIO fondu jer mi s radnim stažom koji imam pripada više. Hteo sam s gradonačelnikom da razgovaram o tome zato što se znamo odranije”, rekao je D. B.

Kako nije mogao da dođe do gradonačelnika, počeo je da prisluškuje da li se otvaraju vrata njegovog stana ne bi li ga tako uhvatio.

“Čuo sam da neko ulazi u stan i otrčao do vrata. Pokušao sam da ih otvorim i shvatio da nisu zaključana. Gurao sam da uđem, međutim, neko je izgleda sa druge strane podmetnuo nogu, te mi nije uspelo. Verovatno je to bila Đilasova supruga, koja se sigurno uplašila. Odustao sam kad su se vrata zatvorila, ali sam se vratio kad sam čuo da se ponovo otvaraju”, objašnjava D. B.

Ovoga puta, nakon što mu se supruga nepovređena vratila sa izviđanja položaja i potpuno siguran da mu život neće biti doveden u pitanje, na vratima se pred penzionerom ukazao, u svoj svojoj arijevskoj lepoti, gradonačelnik Đilas lično. Ubrzo je došla i Dačićeva milicija koja je D. B. odvela u stanicu.

Nakon policijske obrade D. B. je korigovao izjavu.

“Hteo sam ne samo da se požalim na penziju nego i da se lično zahvalim Đilasu za zahvalnicu koju mi je potpisao. Pre šest dana dobio sam zahvalnicu s njegovom slikom, na kojoj piše da mi se gradski odbor DS zahvaljuje na podršci da Beograd bude lepše i bolje mesto za život”, kaže D. B.

O svemu je obavešten i Boris Tadić koji je, nezvanično saznaju e-Novine iz izvora vrlo, vrlo bliskih predsedniku, bez obzira na sudski epilog, obećao pomilovanje Petre Cvijić i najavio njeno angažovanje u zaokruživanju ovog slučaja.

Ovaj fiktivni dijalog vodi se 1860. godine između dvojice plemića. Nema tu jasnog antimonarhizma, ali izvesna sumnja je već tu. Sama ličnost vladara, ne samo njegova funkcija, odavno je postala važna i svest o tome da se ne bi smelo spuštati „ispod određenog nivoa“ odavno je prevladala nad mističnom snagom osveštanog monarhističkog načela, kako ga u dijalogu sagledava Malvika.

Danas je sasvim opravdano drugačije rezonovati, sa drugog kraja takoreći: samo još retke ličnosti, istinski predstavnici nekih opšteprihvaćenih društvenih vrlina i vrednosti, u stanju su da održavaju u životu jednu antikvarnu ideju protiv koje govore temeljni politički, socijalni i društveni principi. Primera radi, jedan od tih temeljnih principa je – ravnopravnost svih građana. Sama činjenica da monarhija predstavlja najočigledniji vid institucionalizovane neravnopravnosti i rođenjem stečenih političkih i socijalnih privilegija morala bi da bude dovoljna da se sruši ovaj bizarni ostatak prošlosti, uvredljiv za elementarne pojmove ljudskog dostojanstva. Ipak, kao danak tradiciji, čak i u nekim nesumnjivo modernim društvima institucija monarhije opstaje kao svojevrsni istorijski i civilizacijski paradoks, kao tolerisana anomalija. Na sreću, ne i neiskorenjiva.

pročitaj kompletan tekst >>

Njegova tragička krivica je zapravo uverenje da se država zaista brine o njemu dajući mu dozvolu za nošenje oružja. Istina je zapravo bila drugačija. Žarko Gavrilović i Vojislav Šešelj bili su bezbednosni eksponenti Miloševićeve države, policajac je bio dobri glasnik koji mu je saopštio da kao ugrožena manjina mora da se naoruža. Po tom modelu je Miloševićeva država funkcionisala na svim stranama. Tako su naoružani Srbi u Hrvatskoj, u Bosni i na Kosovu. Bio je to srpski model odbrane manjinskih prava koji je pretvoren i brutalnu agresiju. Biti naoružan u tom trenutku značilo je zapravo prikloniti se naoružanoj većini. A kada su ratovi prošli i zločini počinjeni, krivica je postala samo krivica naoružane “manjine” koja se borila za goli život. Srbija je ostala čista

Eksploatacija ljudske tragedije

„Kao s neba, sa krila dobrog anđela, pala mi je vest da je Žarko Laušević napisao knjigu. I da bi bio voljan da je objavi ovde. „Novosti“ i ja smo mu – prva ponuda. Stresao sam se od tog iznenađenja“. Ovim rečima je Manojlo Vukotić započeo svoj otužni pogovor knjizi sećanja Žarka Lauševića, slavnog glumca, prestupnika i izopštenika iz društva. Reklo bi se da je generalni direktor više nego srećan. Ekstatički je ushićen a oči mu se kao u onim scenama iz crtaća, kada junaci osete mogućnost velike zarade, pretvaraju u dve blicave oznake za dolar. I zaista, tiraž od 200 000 primeraka koji nadmašuje Kusturicu i Dobricu Ćosića zajedno potvrđuje Vukotićevo predviđanje. Ubrzo i čitava javnost počinje da participira u ekstazi generalnog direktora Kompanije „Novosti“. Organizuje se velika promocija u sali Muzeja Jugoslovenske kinoteke, a specijalni efekt proizvodi video klip netom pristigao iz Amerike u kome sâm Žarko Laušević izgovara nekoliko udarnih fragmenata iz svoje knjige, verovatno po izboru samog generalnog direktora.

pročitaj tekst na izvornoj stranici >>

Na sajtu Ministarstva pravde Republike Srbije je objavljena vest da će ministarka pravde, gđa Snežana Malović, 22.11.2011. godine u Institutu Evropa univerziteta u Cirihu održati predavanje sa temom “Borba protiv organizovanog kriminala i korupcije – nacionalne i međunarodne inicijative”. Istaknuto je da će ovu priliku iskoristiti da “predstavi napore i rezultate koje Srbija ostvaruje i nastavlja da postiže u ovoj delikatnoj oblasti”.

Dan nakon održanog predavanja, u dnevnom listu “Blic” od 23.11.2011. god., na str. 4, u članku sa natpisom “Snežana Malović ministarka pravde Srbije”, pod naslovom “Obračun s kriminalom kao prioritet” navedeno je i sledeće: “Ministarka je u Cirihu navela i slučajeve koji su rešeni a važni su za Srbiju i za EU. – Jedan od takvih slučajeva je nedavna presuda Stanku Subotiću Canetu koji je osuđen u odsustvu. On i njegovi saradnici, u cilju pružanja ekonomske podrške Miloševiću i njegovoj vladajućoj eliti, oštetili su budžete brojnih međunarodnih kompanija, kao i zemalja u Evropi – poručila je Snežana Malović.”

Protiv podnosioca ustavne žalbe, Stanka Subotića, vodi se krivični postupak u Višem sudu u Beogradu – Posebno odeljenje, pod br. KP.30/07, zbog krivičnog dela Zloupotreba službenog položaja iz čl. 359. st. 4. u vezi sa st. 1. i 3. Krivičnog zakonika. U vreme kada je ministarka pravde navela presudu protiv podnosioca ustavne žalbe kao primer borbe protiv organizovanog kriminala i kao jedan od slučajeva “koji su rešeni a važni su za Srbiju i EU”, prvostepena presuda protiv Stanka Subotića bila je samo objavljena, a otpravak presude nije bio dostavljen ni okrivljenom ni njegovom braniocu. Radilo se, dakle, o nepravnosnažnoj presudi, a ne o slučaju koji je “rešen”!

Snežana Malović je navedene tvrdnje iznela u funkciji ministarke pravde. Te tvrdnje nisu njeno privatno mišljenje, nego stav najvišeg državnog organa izvršne vlasti čija nadležnost je pravosuđe. Snežana Malović je po funkciji i član Visokog saveta sudstva, koji odlučuje o izboru, razrešenju i napredovanju sudija.

U Ustavu Republike Srbije propisano je da se svako smatra nevinim za krivično delo dok se njegova krivica ne utvrdi pravnosnažnom odlukom suda (čl. 34. st. 3). Evropska konvencija (čl. 6. st. 2) i Međunarodni pakt (čl. 14. st. 2) propisuju da svako ko je optužen za krivično delo ima pravo da bude smatran nevinim, odnosno da za njega važi pretpostavka da je nevin, sve dok se njegova krivica ne dokaže u skladu sa zakonom. U praksi Evropskog suda formiran je stav da se zabrana kršenja pretpostavke nevinosti neposredno i u prvom redu odnosi na izjave javnih lica.

Pročitaj kompletan tekst>>

“Šta je trebalo da kažem? Hvala Tači, pobij sve Srbe na severu Kosova! To je kao kada bi neko rekao: ‘Krivi su ovi što su branili poštu od pljačkaša’”, rekao je Dačić novinarima izjednačavajući premijera susednog Kosova sa pljačkašima beogradskih banaka.
Nakon što je ustanovio ko je ko u kosovskom sukobu, Dačić je pozvao obe strane, i kosovskog premijera Hašima Tačija i Srbe na severu Kosova, da ne izazivaju incidente i ostanu hladne glave.

“Ako sam ja kriv podneću ostavku. Nikada nisam pozivao na rat, već sam pozvao Tačija da ga ne izaziva”, ponovio je Dačić svoju opsesivnu fikciju iz devedesetih o albanskim liderima kao ključnim i jedinim krivcima za eventuelne sukobe. Lider partije sledbenika Slobodana Miloševića je dodao da je to umesto njega trebalo da kaže međunarodna zajednica!

Komentarišući kritike na svoj račun koje je izrekao potpredsednik Skupštine Kosova Petar Miletić, Dačić je ponovo upitao šta bi on uradio ako ga Tači napadne.
“Ili, možda, on podržava Tačijevu politiku. Umesto što mene kritikuje, neka se jasno opredeli”, rekao je Dačić očigledno obuzet paranoidnim strahom od kosovskog premijera Hašima Tačija.
Dačić je u svom SPS miroljubivom tonu kritikovao to što se na jugu Srbije toleriše isticanje albanskih zastava povodom 28. novembra – Dana zastave Albanije i upitao da li su Albanci u Srbiji manjina Albanije ili Kosova.
“Pogledajte da li će se na takvim skupovima primetiti srpske zastave. Kada sam bio u Klivlendu, sa obe strane stajale su i srpska i američka zastava”, rekao je Dačić propustivši priliku da kaže koju reč o razlikama između načina na koji se tretiraju Albanaci u Srbiji i Srbi u Americi.

Izvor: E-novine

Uz pomoć sponzora i prijatelja borskog internet neba domen je otkupila grupa koja će raditi u interesu Timočke krajine ali i Bora u prvom redu, koja neće robovati toj ljubavi već događaje nazivati pravim imenom. Pisaćemo i objavljivati sve, ali i ostati dosledni i transparentni u tome. Tražićemo rešenja i putanju ka onima koji treba da ih realizuju, a ne raspirivati nedoumice verbalnim nadigravanjem kroz što veći broj komentara. Hvala dosadašnjem uredništvu na pomoći i razumevanju a nadamo se i saradnji u predstojećem periodu.

U toku jutra ćemo krenuti sa uređivanjem bloga i nastaviti rad po principima predhodnog vlasnika i urednika, ali mnogo ažurnije i pažljivije.

Pozivam Vas u ime redakcije da šaljete svoje tekstove i pratite naš rad

Cilj naše akcije je da skrenemo pažnju srpske javnosti na opasan uticaj političara i pisca Dobrice Ćosića, koji je i ove godine, u domaćoj javnosti, pominjan kao ozbiljan kandidat za Nobelovu nagradu.

Dobrica Ćosić je autor, javna i politička ličnost, koja deluje decenijama, uvek pri samom vrhu vlasti i najbližim krugovima moći, od Komunističke Partije bivše SFR Jugoslavije, preko inspiratora manifesta srpskog nacionalizma – zloglasnog Memoranduma SANU, zatim na položaju Miloševićevog predsednika ratne SR Jugoslavije, do današnje bliskosti namračnijim i najopasnijim pseudodemokratskim krugovima u Srbiji novog veka.
Domen ovog očigledno lažnog sajta registrovali smo 5. oktobra 2011. godine, kao simbolično podsećanje na dan kada je naša zemlja propustila istorijsku priliku da stvori jedan drugačiji i bolji svet. Srbija se danas ponovo okreće ratu, strahu, smrtonosnom kiču devedesetih, nasilju prema različitostima, nacionalističkom konzervativizmu i neiskrenom pravoslavlju. Verujemo da su misli i političko delovanje Dobrice Ćosića duboko isprepletene sa tim opasnim sistemom vrednosti, koji ne prestaje da nam preti.

Takođe verujemo da strahovite posledice višedecenijskog političkog, literarnog i javnog delovanja Dobrice Ćosića njegova zemlja i čitav region osećaju snažno i danas.
Dobrica Ćosić nije dobitnik Nobelove nagrade, iako su srpska javnost, pa i on sam, u to verovali punih petnaest minuta.

Od te činjenice nam je ipak malo lakše.

Svi su naseli

Teško da se ima šta dodati na ovo.
Za one koji nekim slučajem nisu upoznati sa današnjim dešavanjima koja su počela na Twitteru i velikom brzinom se proširila na sve medije, evo i linka za e-novine na kojima ima više o svemu.