E - stav » Negotin

Balvani

Lale — Fri, 07 Jan 2011 08:22:10 +0000

Tu sam, konačno.

Hvala svima na izrečenim i neizrečenim, napisanim i nepisanim čestitkama. Želim vam da sebi uvek činite samo ono što je najbolje za vas, i ni na čiju štetu.
Pošteno.
Ajd’ sad malo i da pišem, svi smo se toga uželeli.

Beše danas 6. januar, Badnje veče pred Božić, tj. Kračun da prostite.
Zanimljiv je to datum. Ne znam koliko ste upoznati, ali ovaj dan je značajan zbog još nekoliko stvari:

Srpski druidi

Prvo, to je praznik svih srBskih mlatišuma i drvokradica u verske (ne i termoenergetske) svrhe, tj. u ime Džizusa. Na današnji dan polovina pseudoreligijski napaljene populacije (muški deo) pretvara se u druide i ko mutava hrli od ranog jutra u hrastove šume – mislim na onaj manji deo biračkog tela koji još uvek ne živi u Beogradu. Ostali koji žive u Megalopalanci nemaju tu hlorofilnu privilegiju, a seča je zabranjena u Botaničkoj bašti i po gradskim parkovima bez Đilasovog amaneta i koalicionog terciranja komunjara i čednika. Zato se prestoničkim religioznim unesrećenicima priređuju veštačke dubove i cerove šume na svakoj raskrsnici, ne bi li i oni osetili draž nabavke badnjaka koji će ponosno odneti svojim iznova osveštanim domovima iz kojih još uvek nisu isterani baš svi demoni – tj. makar crveni jesu.
Valjda, iako nisam baš sasvim u to siguran. Ne mislim na šoljice za kafu sa Titovim likom, da se razumemo. Ali kandila i ikone sa Miloševićevom svinjskom facom – u srcu, e to zajebite.
Ne vredi do besvesti više pričati i pisati o tome kako sve što ima veze sa ovim danom nema nikakve veze sa hrišćanstvom osim da je danas 25. decembar, dan kada je navodno rođen Mesija. Ehm, isto k’o što je i Sv. Josip Radnik bio rođen 25. maja … Ali to apsolutno nije bitno, niti utiče na euforiju koja besni po ulicama, kancelarijama i kafančugama ove nesrećne zemlje.
Čitam danas na Facebooku komentare nekih mojih prijatelja koji se zgražavaju nad licemerjem koje iznova praktikujemo početkom svake godine. Anja reče: “Videla sam čoveka sa polovinom hrasta.”
Što veći balvan to veći vernik, valjda.
Još su licemernije poruke koje besne internetom i mobilnom telefonijom, na temu sreće i radosti, ispunjenju želja i ljubavi. Zaliveno ortodoksnom glazurom. Plus politička kandirana voćka na vrhu, crvena, na rados’.
Koliko njih koji manijakalno šalju te piramidalne “čestitke” to zaista misli, da ne pitam koliko njih za tih 365,25 dana u godini stvarno nešto i učini zarad ispunjenja sopstvenih želja i tuđih iščekivanja? Koliko je samo izneverenih nada, iznova, opet i opet, do beskonačnosti. I novih strahova, razočaranja, frustracija, izdaja, praznine … do narednih čestitanja, za godinu dana. Pa opet iz početka.
Previše, za jedan život.
Ne pitajte se dalje zašto ne pišem često. Dobili ste odgovor.
Došlo je vreme da se konačno postavljaju prava pitanja.
Drugo, pitanje je koliko se vas koji ovo čitate seća, ili to uopšte zna, da je na današnji dan, 06.01.1929. godine, čuveni YU-kralj Aleksandar Upropastitelj raspustio Skupštinu, posrao se na Ustav i parlamentarizam i uveo takozvanu “šestojanuarsku diktaturu”. U moje vreme školovanja to se moralo znati – iz komunjarskih pobuda, jer su “kaznione bile njihovi univerziteti”. Smatram da se ni danas to ne sme da zaboravi, opet zbog komunjara u svim redovima. Zato što sada svaka srBska palanka ima svog malog lokalnog Upropastitelja koji rove po životima svojih komšija na aleksandrovski način.
Tako i naš negotinski Umišljenik, nazovimo ga “magistar zaštitnih nauka Naopaković” iliti skraćeno MZN, baš kao mali Đokica gleda na bavljenje politikom. Doduše, nije se školovao u kaznionama, ali da je sada devetstodvaesdeveta ne bi se taj mnogo majci nagledao vedra neba osim dok sakuplja pikavce.
Elem, persona koja umisli da je Glavni lik u Palanci, takođe smatra da može da radi šta hoće, kada i kako mu se digne. Plovak u mozgu, na to mislim. On i njemu slični formiraju ekipe neophodne za sprovođenje izbora u mesnim zajednicama po negotinskim selima, na način koji njima odgovara. Tako i sprovedu te izbore. Ali kada useru motku i na njima izgube, onda se premišljaju i konsultuju sa Nebesima nekoliko meseci pa onda sa zakašnjenjem i bez razumnog objašnjenja sve to lepo pobrišu, kažu da je nezakonito pa u tom duhu proglase nevažećim i postave u savete one sa najmanjim brojem glasova.
E pa drage moje komunjare, jebite se. Nije vam ovo zima 1996. kada ste u Štubiku četiri puta poništavali lokalne izbore sve dok onog opozicionog jadnika Miću niste mobilisali i omeli mu kandidaturu. Čovek vas dobije po vašim pravilima a vi bi da ga nema. I sada opet isto, čak su i neki akteri isti, osim što se sada radi o Popovici.
Mada, ja verovatno preterujem. Ipak se ovde radi o MZN a takvi preškolovani likovi imaju posebnu percepciju stvarnosti i poimanje čitanja. Moguće je da su Naopakoviću dali izveštaj sa izbora saveta MZ Popovica okrenut naopako, pa je on usled te percepcije to na sebi svojstven način rastumačio i ustoličio one sa najmanjim brojem dobijenih glasova. Jebiga, ispravno ili naopako, to jeste nekakav spisak uređen po nekakvom redosledu. Pitanje je samo ko ga i kako gleda i tumači.
Eto, ja ne bih mogao da ga pročitam naglavačke, majkemi. Priznajem i ne morate da me mučite.

Deset godina od Oktobra, demokrate su se pretvorile u “masu” na koalicionom kantaru sa crvendaćima, i ništa više. Osamdeset i kusur godina kasnije, komunisti su ostvarili svoj san – dobili sopstvena mini crvena kraljevstva, da vladaju životima običnih ljudi koje su tako uspešno sjebali. I još im nije dosta.
Baš, balvani.
Ovaj narod je imao državu uređenu kao monarhiju (vlast jednoga, nad svima), zatim socijalističku demokratsku republiku kao omniarhiju (vlast svih, nad svima i svuda – kad bi se zajebavali), pa sada i višestranačku demokratsku republiku kao ohloarhiju (vlast povlašćenog delegiranog ološa nad građanima utorenim u puko biračko telo). Bez obzira na sam formalni opis državnog uređenja, članove Ustava i nominalne titule nameštenika, jedini vid ponašanja po kome se odvajkada vladalo u ovoj zemlji je – autarhija. Ja i samo ja, individualno ili kolektivno. Ostali – sikter, ma ko vas bre…

A treće za danas, ima li ga?
Ima. Treća je sreća.
Budite svi vi, obični i normalni ljudi, srećni što niste kao oni, i nikada ne žudite za njihovim mestom. Prokleto je, svi to dobro znamo. Budite srećni ako imate nekoga ko vas voli, ili mu se uskoro nadajte ako ga trenutno nemate. Zadovoljite sebe brigom o sopstvenoj sreći i nečinjenjem štete drugima, ni po koju cenu.
Ne bojte se, verovali ili ne, neće vas Bog zgromiti ili šutnuti kod kokurencije.
Jednostavno – nije lepo raditi takve stvari. Za to nam ne trebaju časovi veronauke ili građanskog vaspitanja. Sve to i sami znamo, nego volimo ponekad da se pravimo malo blesavi.

Eto.
Vaisitinu.

Posetioci

Lale — Mon, 22 Feb 2010 06:43:37 +0000

Sećate se, garantujem, one simpatične francuske komedije “Les Visiteurs” (Posetioci), sa dva originalna nastavka i onom holivudskom šajzverzijom u kojoj su samo originalni glavni likovi i u kojoj, političke korektnosti radi narafski, srednjevekovni francuski chevallier i njegov smrad od sluge ne smeju da vijaju nijednog afroamerikanca urličući “Saracen!”
Sećate se.
Ali se ne sećate, naravno, da ste ikada čuli da postoji i još jedna verzija ovog filma, četvrta. Pa i kako bi kada ne postoji. A opet – postoji. Mislim, snima se. I, gle čuda, ne mogu da verujem, snima se u Negotinu! Naravno, ko bi to drugi radio nego čuveni Idiotwood Studio Productions, širom sveta proslavljena filmska kuća po nastavcima blockbustera.
Ovoga puta snimaju nastavak pomenute komendije, koja se kao i američka šajzverzija dešava u današnje doba. Pošto su monsigneurs Reno i Klavije preskupa riba za domaća alava usta, a čuveni Beoslon još uvek nije preuzeo i ovu produkcijsku kuću, gazde su rešile da angažuju domaće glumce odveć nam poznate iz pastoralno-mamutskih TV serijala sa prefarbane TV Bastilje (sic! eto nam i veze sa Francuskom – mislim na Republique nikako na ulicu u Beogradu, e samo još to nedostaje Negotinu…)
Za snimanje kadrova izabrani su Trg Štampanog Betona i Klizišta u centru Negotina, Rajačke pivnice/pimnice (da ga jbm, ko bre zna kako se to tačno zove…), granični prelaz Đerdap 2 na mestu gde je 2000. sleteo Onaj-što-je-sad-pod-Lipom (međunarodni jednosmerni autoput koji vodi od Negotina do prvog rumunskog salaša biće kasnije otvoren, za neke nove vanredne lokalne izbore), sve škole i školice, domaćinstva i gazdinstva gastarbajtpeMzionera (da se neko slučajno ne zajebe pa mu padne na pamet da sam mislio na tzv. poljoprivrednike, koji inače besnim džipovima dolaze u grad da pazare mleko i jajca) … i naravno – kafane. Naročito one gde se serviraju i vare vešalice na metar-metar i po. Po želji ili mogućnostima, zavisno od toga koji je dan čuvene “UN dijete”. Ako je mesni – metar i po, ako je bilo koji drugi (voda, voće, testenina, povrće etc.) – ondak metar.

scena#1:

Eto, baš neki dan, potrefi se Crème de la Crème srbskoga političkoga glumišta na jednom mestu. Baš u Centru Vasione, tj. Rajcu. Jeste da svaka tačka može da bude centar vasione, ali Rajčani znaju zašto to tvrde. Videlo se 14. februara da su bili u pravu sve vreme. Pametan je naš narod, eee…

Dakle, producenti su rešili da spoje korisno i lepo. Vino i ljubav. Svece Trifuna i Valentina, bez vremenskog pomeraja od trinaest dana. Svaka poslanička grupa u Srbskom Teatru Apsurda, poznatom i kao Parlament, imala je svoju pivmnicu (aman, ne mogu bre da stalno dupliram, od sad ću ovako da pišem). Kakva praktičnost! Glumište se okrepi, po alkovama, proveseli, kamere snimaju, beleže istoriju, filmski kadrovi (i politički, podrazumeva se) klize ko po loju, ovčetina bato! Najbolji lubrikant kada treba podmazivati da klizi … Skupili se crveni, žuti, plavi, šareni. Ladyspokesman održala baš lep govor, ko bombonica (ako je neko nešto tu ukapirao), crveni levo, žuti malo desno pozadi, plavi skroz pozadi, šareni ko bez glave. Beše izvedena plesna tačka “pipajleba”, u pozadini se čula pop-muzika, bruj. Bend u mantijama, naravno. Ćemane&frulica, pa kolce, skockaše čak i nekakvog Viteza od Vinske Komore (nije jurio Saracene, da se odmah razumemo!), ali bez hladnog i toplog oružja. Buzdovani se ne računaju.
OK, vino i ostale prerađevine kao korisno, a svako u svojoj pivmnici – recimo da je to ono lepo tj. ljubav. E pa nije. Ljubav je iskazivana svesabornim potpisivanjem u snegu oko pivmnica. U mraku se ne vidi ko je koje boje, svi znaju da pišu, ne pitaju ko je ko, knjiga utisaka puna ko epruveta. Kako su navalili u buljucima na to potpisivanje, umalo se ne uhvatiše u Kozaračko. Rukakruci, priđikčici … Ojha! Ruke na loj mirišljave, i još ponešto.
Kakva ljubav, i to doneta direktno iz Velikog Teatra u samo srce Svemira.
Srećom, ne beše Velikog Praska, temperatura nije bila dovoljno visoka. A beše i klizavo, ne baš zgodno za futing.
Pitate se verovatno, zašto je onaj grupnjak od fotke sa posetiocima u negativu. Jes, paz da se Uredništvo nije uplašilo cenzure ili aktuelne neosrbske artiljerije poznatije kao tužba! Ma ne, nego su svi likovi sa slike došli u Negotin i tu poprimili lokalnu nijansu, postali negativci. Mada, ne bih da ih baš sve nazovem pozitivcima.

scena#2:

Eto, u Palanku je dojahao i Boža Đelić. Delio narodu upaljače iz čuvenog gasnog aranžmana sa Rusijom, pa onda pazario pljeskavicu kod Antića Borskog, u najeksluzivnijem lokalu koji postoji u Negotinu, nasuprot Banove apoteke. Ko im dade da u najstrožem centru Palanke, u najskupljem lokalu, roštiljaju? Pa mi, Bata Šurdo.

Neka, Boža tu zveknu nešto-s-lukom, pa malo na slatko u prvu poslastičaru, i onda kod Odiseja. GRAFČE NA TAVČE direkt iz Božine prapostojbine, lepo piše. A beše četvrtak … Zna bre Boža kako to ide, svetski čovek je to. Ne znam samo šta traži ovde. Upaljač možda?

scena#3:

Napomena: ova scena postoji samo u osnovnim crtama, više kao kroki. Zaista nije izvesno da li će biti obezbeđena sredstva obzirom na monumetalnost scene, da li će se ona uklopiti u celokupni sadržaj samog filma, da li je neki sponzor zainteresovan da mune reklamu u kadar i tako pomogne, pa čak i da li sve uopšte ima nekog smisla.

Radi se, naime, o završnoj sceni koja obuhvata vojnu vežbu pa potom i paradu svih učesnika na Trgu Štampanog Betona i Klizišta. Predviđeno je da Džordž Buš Jr. lično odglumi sam sebe. Pa ako on i ne bude to mogao, onda se Puljec Okružni dobrovoljno prijavio kao kaskader, da ga zameni.

Ume taj da buši.

A ja? I ja sam se spremio za tu scenu, vidi se po slici.

***

Pa na šta uopšte liči “fabula radnje” tog četvrtog, domaćeg, nastavka “Les Visiteurs”?! Smuti pa prospi, idimidođimi, ide maca oko tebe, i gore i dole (tj. još gore), svakog gosta do 7. marta dosta u sred posta …
Što reče Minimaks: “Učiteljice, nećete mi verovati, ali nemam pojma”.
Stvarno, što su se bre toliki velikaši sjatili u taj jadni desni korner Srbije, na Divlji Istok, u Velepalanku Negotinsku? Zašto su im naprasno toliko bitni ovdašnji lokalni izbori, zar im je toliko gusto em tesno, tamo gore?

Bre, gledam nešto ovu sliku pa mi je sve jasnije o čemu se radi. Sjatile se ptice serice gore, na vrh. Pa merkaju prolaznike. A Mali Čovek, ako mu to smeta, slobodno neka pređe na drugu stranu ulice. Mada, i tamo ga već čeka neko drugo jato …
p.s.
Radnja ovog filma se dešava na svakom koraku, svakoga sekunda. I neće se završiti proslavom Osmog marta. Svi Negotinci su, naravno a šta bi drugo pa bili, statisti. Osnovica za onaj stručnjački statistički region, nazvan i “Desno od autoputa Bratstva i Jedinstva”.
Pa da se jednog dana hvale unucima kako su i oni u nečemu učestvovali.

Prekinut san

Zoran Stanković — Thu, 11 Feb 2010 21:29:20 +0000

U trenutku dok je Majin grudnjak već bio na polovini bradavica nabreklih silikona, a Bole lizao poslednje ostatke eurokrema sa njenih nožnih prstiju, petao je zakukurikao četvrti put.
I ovog puta, kao leptir nošen prolećnim povetarcem, Maja nestade iz Boletovog sna.
- Moraću da promenim ovo zvono inače joj stvarno nikad neću videti grudi, a šečer mi ode u bestraga od ovog eurokrema kao da je pravi, jebo te – pomisli besno Bole pokušavajući da dohvati mobilni telefon koji je uporno nastavljao da kukuriče.
- Alo, šefe – čuo je razdragani glas svog potpredsednika – ja sam!
- Znam bre da si ti, umem da pogledam u displej. Šta hoćeš u ovo doba?
- Koje doba šefe – zbunio se malko potpredsednik – već je skoro podne.
- Auuu… jebem ti budalu, ko zna koliko sam ja eurokrema pojeo noćas. Čekaj moram da uzmem insulin, neću ni da proveravam koliki mi je šećer. Zovem te za pet minuta.

Liht roze – na crvene štrafte

(Petnaest minuta kasnije, pošto je srknuo kafu, Bole uze mobilni i kliknu na replay)

- Ajd sad, kaži šta si hteo.
- Šefe, kupio sam televiziju!
- Pa znam, jebem te blesavog, šesti put mi to govoriš. A sinoć si rekao i celoj Krajini za koju, jel tako, živimo. Uostalom, ja sam ti i rekao da je kupiš i dogovorio se sa Mićom oko cene.
- Ma znam šefe da znate, ali volim da čujem kako lepo zvuči… kupio sam je, kupio sam je, moja je, ja sam vlasnik televi – zi – je… Jel da se rimuje? Cele noći nisam spavao, smišljao sam džingl. Marija će da otpeva naravno, a planiram i veliko svečano otvaranje.
- Maja, računam, dolazi?
- Nema problema šefe, samo… koja Maja?
- Ona bre mala sisata sa farme, ne pravi se blesaviji nego što jesi.
- Aaaa, šefe, pa nisam znao, he, he…
- Marš.
- Šalim se, izvinite šefe. Nego, jel vi imate još nešto para u budžetu? One borske odoše na kupovinu televizije, na bilborde po Negotinu, na koncerte koje smo ugovorili za kraj pobedničke kampanje, na… stvarno, šefe, gde su nama onolike pare?
- Ne brini se ti oko toga, nije džabe Dinkić sa nama. Za šta ti treba?
- Pa šefe, rekli smo da ćemo da obiđemo puteve vina… tačka 4. programa za Pobedu za Negotin… mislim, samo po sebi to ne košta mnogo, ali ako povedemo i na primer, Kseniju, pa onda Seku, pa ajd dobro i Maju, pa Mariju… ustvari nećemo Mariju, ko će to da trpi tri dana… Pa svrati kod jednog domaćina, pa kod drugog… ovome traktor, onome frezu… znate već kako to ide.
- Rekoh ti, nismo više sami, na naš statistički region sada misli i Mlađa i Svetska banka. Ljubav prema Krajini se širi kao pesma. Već vidim Mokranjčeve dane ove jeseni. Ja i Mlađa u prvom redu, a Maja solista ispred Crkvenog hora. Ah…
- Joj, tooooo… a kakav je to statistički region šefe? To niste stigli da mi objasnite.
- Naravno da nisam stigao. Meni je Mlađa objašnjavo tri dana, znači tebi bi trebalo jedno tri godine da shvatiš. Uostalom, pitanje je i Mlađa koliko je shvatio i ako je sam sve smislio. Ako te neko pita, samo kaži da je to ono kad vaše pare ostaju vama i gotovo.
- Dobro, to je lako. Znači, sve pare ostaju nama.
- Ostaju, ali nećeš tako da kažeš, nego: „Vaše pare ostaju vama“. Jel si zapamtio? Nemoj tu slučajno da se zajebeš.
- Ma naravno šefe, nisam glup.
- Nisi, nisi… mada ne bi ništa smetalo da malo manje pričaš i ne javljaš se uživo preko telefona kad sam ja u emisiji.
- Morao sam šefe, baš sam hteo da vidim šta će LDP Radmila da kaže kad čuje da je televizija naša.
- Da, i ispali smo zadnji seljoberi. Kao da je malo što su zvali onoliki moji obožavaoci. Nemoj bre drugi put da radiš takve stvari. Kad sam ja u emisiji, onda je to sasvim dovoljno. Dobro, i obožavaoci ili kako ja volim da kažem, fanovi.
- Dobro šefe… samo da znate, zvali smo mi iz studija obožavaoce, a ne oni televiziju. Nisu ni mogli, blokirali smo dolazne pozive.
- Svejedno. Dovoljno si pričao na borskoj televiziji i sad tamo možemo da računamo na sto pedeset glasova na izborima. Ovu kampanju vodim ja, ti se igraj sa televizijom, što sam ti je kupio kog đavola? Pravi tamo farme, piramide, šta god hoćeš, ali ne mešaj se u izbore dok mi ne zatrebaš, jel jasno? Ako puknemo u Negotinu, kao što ćemo sigurno u Boru, ode nam i Zaječar, a od čega ćemo posle da živimo za Krajinu?
- OK, šefe. Uši imam, jezik nemam. Ali, ja sam vlasnik televi – zi – je, moja je, moja je… Šefe, jel narandžasto isto što i pink?
- Jeste sine, jeste. Ajd sad idi igraj se. I budi dobar ako hoćeš da ti kupim i TV Krajinu i TV Bor.

Negotinske wannabe Obame

Zoran Stanković — Sun, 10 Jan 2010 11:49:12 +0000

Prva prava predizborna kampanja na blogovima u Srbiji (bar koliko ja znam) je započela u, ko bi rek`o, Negotinu.
Negotin, koji koliko do juče jedva da je znao za internet se preselio na blogove.
Na šest blogova različitih političkih opcija moguće je iz sata u sat pratiti nove informacije, ali i (što je mnogo važnije, i u stvari i svrha blogova), komentarisati dešavanja i komunicirati direktno sa nosiocima lista ili ljudima koji se informacijama bave, kao što su novinari.
Sve je to na prilično primitivnom nivou (valjda neće niko da se naljuti zbog ovoga „primitivno“, jer to je skoro pa kompliment, budući da ostali gradovi nisu ni do tog nivoa došli kad su predizborne kampanje u pitanju).
Osim Laleta (Građanski krug) i delimično G-17, ostali blage veze nemaju šta je to blog i uglavnom ih koriste kao oglasnu tablu, ali to ne smeta nikome. Ni oni koji te blogove prate ne znaju mnogo više o tome. Važno je da može da se diskutuje.
Nedavno sam o tome pričao sa Gagom Đermanović, svi oni pate od iste boljke.
Hteli bi da dobiju nešto ni za šta.
Pootvarali su blogove na besplatnom sistemu (blogger.com), svi liče kao jaje na jaje i pri tome su beskrajno ružni (da li uopšte postoje pristojne teme na blogger.com?) i računaju da su završili posao.
Niko od njih se nije setio da angažuje ako ne stručnjaka, ono bar osobu koja je na internetu duže vreme i ima određen šmek za ovu rabotu.
Ne možeš tek tako da padneš s neba i počneš nešto da propagiraš na internetu.
Ispravno je obrnuto i za uspešan PR vam je potreban neko ko je već dugo na internetu, ko zna osnovne obrasce ponašanja i kako ta “stvar” funkcioniše. I pri tome da taj neko ima vremena (ili da mu je vreme plaćeno) i da je potpuno posvećen tom delu kampanje.
Kažu da je skoro 30% građana ove zemlje svakodnevno na internetu, a recimo da je taj procenat otprilike isti u Negotinu. Malo li je? Naročito kada se ima u vidu nepostojanje ostalih klasičnih medija kao što je štampa i zatvorenost elektronskih (TV Krajina i televizije sa regionalnom i nacionalnom frekvencijom).
Praktično, da nema komentatora (bez obzira o kakvim komentatorima se radi: vulgarnim, visprenim, informisanim, neinformisanim, objektivnim, subjektivnim…) bilo bi dosadno i besmisleno pratiti te blogove. Opet, sa izuzetkom Laleta, ali on se (za sada) nije ni kandidovao.
Ni jedna od stranaka nije zahvaljujući pisanju na svojim blogovima osvojila ni pet novih glasača, ja sam ubeđen u to. Ako i jesu, to nije bilo zahvaljujući onome što su sâmi napisali već zahvaljujući onome što piše njihova konkurencija.
Praktično se sve svodi na pitanje ko će gôre da piše umesto na pitanje ko će da piše bolje.
Prvi među njima ko se bude ozbiljnije posvetio ovom poslu dobiće mnogo.
Jer, Negotinci su definitivno navučeni na internet, nije više potrebno dovlačiti ih ovamo.
Sada bi im samo trebalo ponuditi nešto novo, malo drugačije od ostalih i pokupiti ono glasova što ima da se pokupi. A koji god to broj glasova bio, veliki je kad se radi o malom biračkom telu kao što je negotinsko.
Ne bih sada da se upuštam u analizu pojedinih blogova, ali očigledno je, posle letimično bačenog pogleda, da su ljudi iz Demokratske stranke napravili sebi medveđu uslugu što su se uopšte pojavili na internetu, da G-17 vode pristojni i školovani likovi, da je Pokret „Živim za Krajinu“, izgubljen u svemiru, a da poene prikuplja uglavnom Radmila Gerov i njen PNTK.
Inače, Radmila je prisutna i na Facebooku ali i kao komentator na drugim sajtovima, pa i na ovom.
Negotinski Obama nije crnac i žensko je.
Kao neko ko se bavi internetom, da živim u Negotinu, uopšte ne bih imao dilemu za koga da glasam.
Mada i ona te poene prikuplja više zahvaljujući neozbiljnosti (pa i gluposti) ostalih nego zato što ona sâma radi kvalitetnu kampanju.
Kako bilo da bilo, osnova postoji i Negotinci su, da li zato što drugog izbora nisu imali ili zato što su po mentalitetu moderni (a da toga nisu ni svesni), prvi u Srbiji počeli da vode lokalnu kampanju preko interneta i zbog toga svi moramo da im budemo zahvalni. Naročito Borani koje već za par meseci očekuje isto ono što se ovih dana dešava u Negotinu.
Imamo sjajnu priliku da učimo na tuđim greškama.

Serbia - Negotin

Evo, na kraju, adresâ blogova zbog kojih je ovaj tekst nastao:

- Građanski krug
- PNTK
- G – 17
- Živim za Negotin
- Demokratska stranka
- E – novinar
- Srbija van Beograda

GooGlele

Lale — Fri, 08 Jan 2010 23:36:54 +0000

Možete naslov da pročitate kao Guglele. Negotinska verzija web browsera.
A može i kao GUG – Lele.
Ovo drugo bi bilo “Grupa Udruženih Građana – Lele”. Ako sa ovakvim nazivom izađete na lokalne izbore u Negotinu, onda vam ne može niko ništa.

U petak, 8. januara 2010. godine, 22:00h, Opštinska Izborna Komisija u Negotinu je, na zahtev svojih članova iz DS odlučila da odbaci izbornu listu “PULS NTK – Radmila Gerov” zbog naziva. Kažu, PULS NTK ne postoji nigde registrovan kao stranka, jer nisu sakupili i predali deset hiljada potpisa građana za osnivanje ili isto toliko za preregistraciju. Ako su grupa građana, onda to nisu naglasili u naslovu liste, zato im lista ne valja.
Eto obrazloženja, prostim rečnikom.
Šta o tome kaže aktuelni Zakon o lokalnim izborima:

2. Kandidovanje
Član 1.
Kandidate za odbornike mogu predlagati, posebno ili zajedno, političke stranke, koalicije i druge političke organizacije, kao i grupe građana čije izborne liste svojim potpisima podrži najmanje 30 birača po predlogu za svakog kandidata na izbornoj listi. Predlagač mora na izbornoj listi imati najmanje jednu trećinu kandidata od ukupnog broja odbornika koji se bira.
Član 22.
Naziv izborne liste određuje se prema nazivu političke stranke koja podnosi listu, a u naziv se može uključiti ime i prezime lica koje politička stranka odredi kao nosioca izborne liste.
Ako dve ili više političkih stranaka podnesu zajedničku izbornu listu, naziv izborne liste i nosilac izborne liste određuju se sporazumno.
Uz naziv izborne liste grupe građana podnosilac određuje bližu oznaku te liste, a u naziv se može uključiti ime i prezime lica koje grupa građana odredi kao nosioca izborne liste.

Pretpostavljam da se podnosilac prigovora pozvao na naglašeni deo teksta.
Sa druge strane, podnosilac pomenute liste “PULS NTK – Radmila Gerov” za večeras najavljuje žalbu nadležnom sudu (ko bi ga pa više znao kako se i sam sud zove, važno da su sudije imenovane) povodom ovakve odluke. Smatraju da u nazivu liste ne treba da stoji da su Grupa Građana; možda bi trebalo kada bi bili Udruženje Građana, koje treba takođe da bude registrovano po novom Zakonu za tu oblast. Postavljaju pitanje, a šta ako su neka ad hoc lista grupe građana kojima je eto “došlo” da izađu na izbore i malo se zajebavaju po terminima predviđenim za kampanju na medijima? Sa druge strane, a šta ih je koštalo da dodaju ta dva slova … Vrte se oko udruženja ili grupa, niko ne spominje građane.
Eto, ni na Voždovcu slične liste nisu imale takvu odrednicu … Mada, tamo se pa niko nije na to ni žalio. Okruglo pa na ćoše. U Pančevu je na izbore izašla i mandate osvojila Grupa Građana “Narandžasti Blok”. Ukoliko je informacija sa ovog linka zvanična, oni u svom imenu jesu imali “odrednicu GG”.

Ukoliko Sud da za pravo demokratama, bogami biće veselo u Negotinu. Prvo su se sami okliznuli oko naziva sopstvene liste, a sada su podmetnuli nogu i najvećem suparniku. Doduše, ni taj najveći suparnik se nije pretrgao od veličine, jer izgleda ponavlja grešku u koracima od pre tačno godinu dana kada je koalicija PNTK-SRS pojedine odbornike imenovala u Opštinsko veće i tako sebi oborila skupštinsku većinu, što je na kraju i dovelo do ovog današnjeg cirkusa. Po Rankićevoj formuli za pravljenje lokalne vlasti, proverenoj na laboratorijskim vežbama u Boru još 2007. godine.
Kako god bilo, sud će doneti presudu u zakonskom roku do ponedeljka.
U utorak, 5. januara, besomučno su se trkali DS i PNTK ko će prvi da preda svoju listu, ne bi li bio prvi na glasačkom listiću. Demokrate su “znate već šta”, a sada je došao red i na Bećare. Ja lepo napisah da je ovo čudo u centru, ispred opštine, pre klizište nego klizalište. Baš me interesuje ko je sledeći…

Inače, usred cirkusijade oko naziva, svoju listu su večeras predali i lokalni Napredni radikalci. Lista je potvrdjena. Dakle, sada su oni broj jedan u Negotinu. Već im je skočio apetit i pozivaju se na Voždovac.
Ni krivi ni dužni, umesto Žutih i Lokalnih, najedoše se oni crva.
Izgleda, počinje trka za mesto broj dva. Pa ako im i to obore, onda za tri, četiri … Pet ne da nikome SPS, ali ni u Zakonu o lokalnim izborima ne piše da spisak izbornih lista ne sme da se štampa sa obe strane papira, ako ne stane na jednu.
Ne piše, proverite.

Oćekaki – nećekaki

Lale — Thu, 07 Jan 2010 09:29:07 +0000

Po ko zna koji put se potvrđuje teza da nema kraja kreativnosti koju praktikuju “umovi” okupljeni u Demokratskoj Stranci.
U ponedeljak, 4. januara u 15:00 sati, negotinska Opštinska izborna komisija je podelila izbornu dokumentaciju zainteresovanim strankama. Zainteresovanim za izbore, nije valjda da vam je nešto drugo palo na pamet. Upadljivo odsustvo predstavnika DS, SDPS, SPO i SPS tom prilikom bilo je dovoljno da krenu sumnje kako su “neki” u tom trenutku već bili duboko zašli u prikupljanje potpisa građana.
U utorak, 5. januara, do 22:00 traje besomučna trka između DS i PNTK ko će prvi predati dokumentaciju OIK i tako steći pravo da bude #1 na glasačkom listiću. DS najavljuje predaju za 22:15, PNTK za 22:30.
Neki minut pre najavljenog roka, DS obaveštava OIK da odustaje od podnošenja dokumentacije i najavljuje novi termin. Šta im bi?
1. Rešili su da prepuste prvo mesto na glasačkom listiću u korist PNTK Radmile Gerov?
2. Uplašili se crva sa bloga Građanski Krug?
3. Odustali su od daljeg rabljenja fraze kako su u maju 2008. na izborima lošije prošli jer su imali startnu poziciju #2 (PNTK 17, a DS 12 odbornika)?
4. Posvađali se oko sastava i redosleda kandidata za odbornike?
5. Nisu pitali Ta(d)tka?
Nisu pitali.

urna de vot – glasačka kutija, izbori u Moldaviji tom čuvenom leglu demokratije

U naslovu liste je stajalo i ime Borisovo, a da ga nisu za to pitali. Pa je zato morao u utorak uveče da zove fraće Dule iz Šabac, i stopira podnošenje izborne liste “Za bolji Negotin – Boris Tadić”.
A zašto se lista nije zvala kao i drugde “Za evropski Negotin – Boris Tadić”? Što, kao, uplašili se mogućih zajebancija na temu skraćenice tog naziva: ZEN-BT?! Stvarno, zaista ovako zvuči kao neka budističko-vlaška mantra. Zen bt …
Sumanuta ideja da prvo mesto na glasačkom listiću donosi prednost, opravdavana je pričom kako to nije istina, već da prvo mesto pokazuje koliko je ko sposoban da odradi posao. Stvarno, zaista strašan posao … da se krematorijumski naježiš. Ispalo je da Radmila Gerov nije ni morala da se trudi i žuri da bude prva, jer se takmac povukao pred ciljem, iako je startovao nekoliko sati pre zvaničnog početka te trke.
Kakve klenčuge! U sredu im se smejao ceo Negotin, oni se brane pričom kako istraživanja pokazuju da se na #1 peca maksimalno 1% birača, i da to nije bitno. Pa zašto su onda trčali tu trku?
Kako tek komentarisati želju SPS da po svaku cenu imaju mesto broj 5? Što, po istoj logici: zbog #1 glasa 1% birača, pa će tako zbog “odličan 5” da glasa njih 5%. Kakav “instant cenzus”. I ne čudi me, od SPS je.

Not good

Deda Mraz 25. decembra, ili Božić Bata 7. januara – apsolutno je svejedno. Ovakvo budalasto ponašanje zaslužuje samo jedan jedini poklon. Kao na karikaturi.
Lično, ipak mislim da razlog nije onaj pod rednim brojem 5, nego onaj broj 4. Šutka unutar negotinskog ogranka DS i dalje ne prestaje. Prošlo je više od godinu dana otkako je istekao rok trajanja predsedniku i odboru DS Negotin, ali niko živ u toj stranci da reaguje. Današnje Tadićeve demokrate više cene Yellow Pages nego Statut svoje stranke.

Yellow pages

Izbila je svađa oko toga ko će biti nosilac liste, struja okupljena oko okružnog Fantastičnog Puljeca insistirala je da to ne bude aktuelni organski Ljubiša Novostilski – bez stila. Udario Okrug na Organa, pa to pršti na sve strane, stena puca, dub se lama …
Ma jok bre, nije to istina, lažem kao i obično. Ehm, kad bi se zajebavali. Istina je da ti isti, crveno-žuti lupetaju po gradu kako će izbora biti, ali tek na jesen, ne 7. marta za kada su zakazani. I zato im nije bitan redni broj na glasačkom listiću.
Kažu da nisu pitali Državnika, da li smeju da stave njegovo ime na naziv liste. Eto, nije ga bilo na Voždovcu pa izgubiše. Pa ko još u to veruje, kada svi znaju da oni ne smeju ni da prdnu a da ne pitaju prvo Beograd?!
“Alo, izvinte gosn Dule, da samo pitam, jel smem da uradim jedan puffff?”
“Jok, prvo spavaća soba i kožna garnitura, pa onda.”
Sve se nešto mislim da su pitali Tadića da li smeju da stave njegov lik na Photoshop mušemu koju su potom okačili na jednu zgradu, povodom izbora u maju 2008. godine. Na njoj zagrljeni BT i LjNS, zaljubljeno gledaju put zgrade Opštine u centru Negotina.
Šta ćete, duh BT vremena. Pravim duhovima ni pomena. Niti dušama.

Duh

Ipak su to samo članovi Demokratske Stranke.
Nisu to demokrate.
Poodavno.

Još jednom o atmosferi

Lale — Tue, 29 Dec 2009 08:05:40 +0000

Pisao sam na svom blogu već o atmosferi, sećate se – pretpostavljam. O vetrovima. Pa, i ovo ima neke veze sa time, nije da nema …
Hajde malo i o atmosferi linča, beznađa, očaja, progona, nagona. Na početku XXI veka.

1. Spiskovi sudija

O sudijama, može?
Ovo što su naše vajne demokrate današnje “priredile” sopstvenom narodu, iščitavajući javno imena hiljada građana, koji su za baksuza imali sreću (ili nesreću) da se bave sudijskim pozivom, zaista prelazi sve granice normalnog ponašanja u modernom svetu.
Čista gebelsovština, staljinizam ili orvelijanizam. Od tridesetih do sedamdesetih godina, ali XX veka. Prošlog.
Javno prozivati ljude, ma šta god da rade i kakvi god da su, bez iole ozbiljnijeg obrazloženja osim parolašenja u stilu “reizbor sudija”. Floskula, zabava za mase. Bacite ih zverima.
Daleko bilo da branim sudije, a posebno one među njima koji su još od 2000. bili ne zreli, već prezreli za zatvor, zbog svega što su radili u vreme Miloševića, ali ovde se radi o principu, a ne pojedincima čiji primer treba da posluži za dokazivanje pravila. Kroz beskrajan niz komentara u medijima pojavilo se i mišljenje da je u pitanju ipak tiha, delimična lustracija. Svakako, posekli smo šumu zbog jedne bube koja liči na gubara. Ili ona stara, o kilu čvaraka.
Ponuđeni su i primamljivi mamci tipa šest meseci sudijske plate bez posla, možda radno mesto savetnika umesto sudije (manja plata, ali daj šta daš), otpremnine … Koje, kakve, kada? Odakle bre pare državi za sve to, kada se zna da sudije i nisu imale mala primanja u odnosu na “prosečnog” stanovnika Srbije? Plus, zbog “eventualnog sukoba interesa u zaostalim predmetima” prekobrojne sudije ne bi mogle da se bave naredne dve godine advokaturom?
Dakle, moći će sa šestomesečnom platom “eventualno” da žive naredne cele dve godine, da školuju decu, plaćaju račune? Ili da okušaju sreću u nekoj drugoj delatnosti, prekvalifikuju se na radničkim univerzitetima? Da idu na prevaspitanje u gulage, poput ruskih akademika?
Ma više ne znam da li je sve pomenuto konačno, proverite; mučno mi je što živim u zemlji u kojoj postoje kreteni na vlasti koji ovako nešto uopšte mogu da smisle i još izbljuju u javnost, puni razularene zaljubljenosti u sopstvenu “pamet” – a narod da gleda i oduševljava se takvima.
U ta pominjana vremena, u prošlom veku, javno čitanje spiskova na Reichsrundwelle, Krugovalnim postajama, Радио Москва ili BBC-ju, ma i na Radio Bucuresti, Tirana, Buenos Aires ili TV Bastilji RTB, imalo je drugačiju formu nego ovo danas, ali iste posledice. Isti stil, suštinu.
U ta vremena su ljudi strahovali od toga da im imena, brojevi, adrese, BUDU javno pročitani, jer se znalo šta onda sledi. Nestajanje.
U ova vremena, danas, ljudi čekaju, strahuju od toga da im ime NE BUDE javno pročitano, jer to znači gubitak posla, prihoda, svakodnevice i perspektive.
U oba vremena, ljudi su klasirani, sortirani, izolovani – po veri, naciji, boji kože, političkom ili seksualnom ubeđenju, profesiji.
Da li postoji suštinska razlika između SMRTI i BEZNAĐA? Da li zaista postoji, ako vas svedu samo na nepoželjan serijski broj? Šifra društvene bolesti: prekobrojan.
Ma, ovaj prikriveni zločin prema pojedincu, građaninu, u režiji evrodemokrata (i neizbežnih socijalista u bekgraundu) nemaju ama nikakve veze sa svetskom ekonomskom krizom, tranzicijom, EU standardima, svim gripovima. Ne sumnjam u (možda) dobru nameru u početku, ali konačni opor ukus u ustima se ipak na kraju jedino računa.
Postoktobarske vlasti su ispale apsolutno nesposobne da sprovedu lustraciju, zakon zakona poststaljinističkih režima.
Pa zašto, zar je to sve samo radi šminke prolaznih, oni koji sebe zovu vlast?
Neke je ova priča sa reizborom sudija u Srbiji podsetila na situaciju sedam dana pred pad Čaušeskuove vlasti u Rumuniji 1989. godine. Tada je svaki Rumun, usled besomučne histerične propagande Sekuritatee bio apsolutno ubeđen da se nalazi na najmanje tri ili četiri nekakva, nečija spiska. Koja, kakva? Nisu imali pojma, ali su znali da jesu na njima.

2. Spiskovi državnih činovnika

Šta će se desiti sa zaposlenima u državnoj upravi i lokalnoj samoupravi, sada kada “Evropa traži” (…) smanjenje njihovog broja? Početkom 2010. godine sledi novo veliko iščitavanje.
Isterajte prvo Dačića i njegove koji su započeli besomučno zapošljavanje podobnih, pa Koštunjare, a onda i ove žute Narcise koji su nastavili multiutovar sebi podobnih. I tu se očekuje apsolutno pošten postupak, kao što je bio i sa sudijama…
Ne radi se o tome da li je taj sudija, ili onaj činovnik dobio otkaz, anonimus, kada je sa druge strane šut kartu dobio neki crveni kapitalac lopovčuga i bruka za svaku profesiju. Nije bilo tu nikakve lustracije, da prestanemo da se foliramo. Niti sme da bude znaka jednakosti. Jedan pošten, a prekobrojan, vredniji je od stotina bitangi.
Otkaz treba da dobije prvo onaj ko ih je tu i zaposlio, kao i da državi plati za nanetu štetu. A ne da lično kreira spiskove.

3. Spiskovi građana koji odbijaju da prime vakcinu

Nećete da primite vakcinu kao Tomica Doživotni? Potpišite ličnu izjavu, da bi vas sutra država skinula sa vrata, ako se razbolite. Ma nemojte! Ja plaćam zdravstveno osiguranje da bih imao pristup zdravstvenim ustanovama i lečenju, a ne da tamo peru ruke od mene ili me šalju u privatne klinike, gde rade oni isti iz državnih.
Tomica Milosavljević je zdravstvo u Srbiji pretvorio od instituta zdravlja u čistu birokratiju. To je njegov najveći i jedini domet. I doživotna ministarska fotelja. Uklapa se u svaku vlast bolje nego figura u tetrisu i virus AIDS-a zajedno.
Ja neću, ni da primim niti da im išta potpišem. Ionako nisu preterano jeftiniji od privatnika, a ni ozbiljniji. Indeed.

4. Spiskovi narko-dilera

Žao mi je, užasavam se toga u šta se Negotin pretvorio. Još 2003. je Nebojša Čović, tadašnji potpredsednik Vlade, grupi Negotinaca rekao da se u Beogradu sve zna, šta rade pravosuđe, tužilaštva, policija, ustanove, kao i sa druge strane organizovane grupe za šverc droge, oružja, deviza, human trafficking. Nisu u pitanju samo oni koji narkotike ovde poturaju, šta ćemo sa onima koji su mlade ljude naveli da za tim posegnu? I čime, to…
Po Negotinu kruži letak sa imenima i geografskim koordinatama narko-dilera. Letak-lokator za srpsku, negotinsku verziju “tomahawka”. Za sve što piše u letku, a mnogo, isuviše, od toga stoji, odgovornost snosi prvenstveno država, ona koju glasamo svake četiri godine. Ona je jedino odgovorna i ovlašćena da se bavi tim problemom, tim imenima.
Umesto da se izvrši jasan i javan pritisak na institucije koje od građana za svoj posao primaju platu, dospeli smo u atmosferu linča. Zasluženog ili ne ali – linča. Zakon Divljeg Zapada. U našem slučaju – Divljeg Istoka.
Postoje u Negotinu usijane glave koje su u početku bile ubeđene da se kreatori ovog letka nalaze među članovima NVO Građanski Krug. Ta nebulozna ideja je vremenom izgubila na snazi, ali ostaje gorak ukus kako se to neko uopšte prvo setio baš nas?! I zašto?
U pomenutom letku je najavljen i sledeći, sa novim spiskom, novim imenima. I ko može da garantuje bilo kom Negotincu da mu sutra ime neće osvanuti na nekom novom letku, koji je u stotinak komada napravio neko ko ga lično mrzi, zavidi mu, bolestan je zbog toga, pa ga još potpiše kao autor onog prvog letka. Bilo kom Negotincu, ni krivom ni dužnom za ono što na nekom papiru piše.
Zar ćemo i mi ovde, sada, u sred predizbornog ludila pomahnitalih frustracija prestrašenih gubitnika političke trke “u najavi”, početi u našem gradu da strahujemo na kom, ili čak na koliko spiskova nam se nalaze imena, adrese, članovi porodica, slike. Sa crnim X preko?
Ovde nikada nije bila Rumunija, Albanija, Rajh, Gulazi i Polja Smrti. Ne treba nam ni povampireni Čaušesku.
Zaista, ovde se naprosto i jedino radi o degradaciji ne toliko profesija (to svakako), koliko o degradaciji pojedinca, građanina, čoveka. Usled bedaste nesposobnosti da sprovedu tu pustu lustraciju. Usled kukavičluka i pošasti ukorenjene u našem mentalitetu – alavosti, žudnji za vlašću. Zavisti, anomiji, čistoj mržnji.
Kao da ne postoje drugi načini, svetliji i svetiji, za beg od zaborava.
***
Ova priča nije lična, radi nekog konkretnog imena koje se nije našlo na spiskovima.
Ova priča jeste lična, jer nikada i nikome ne dopuštam da mi ime stavi ni na koji spisak.

Neće moći.