Organizator je obezbedio značajan popust na smeštaj tako da će ležaj sa doručkom, recimo u trokrevetnoj sobi, za noć biti nešto iznad 1.600,00 RSD, a cena ručka (tri različita menija) u oba dana će za goste sa plaćenim kotizacijama biti 450,00 RSD. Plaćanje kotizacije, koja je na Bornet -u usuđujemo se reći, izuzetno popularna,  u odnosu na sadržaj koji manifestacija nudi, Vam omogućava da svečanoj večeri u subotu uveče 26. novembra, uz živu muziku i bogat meni prisustvujete za samo 850,00 RSD. 

Naravno, kotizacija će biti 30 % povoljnija za goste iz Bora a BORNET će sa zadovoljstvom pobrinuti o nekolicini specijalnih gostiju čije će kompletne troškove snositi Udruženje ISTOK Bor. Studenti i borski učenici srdnjih i osnovnih škola, mogu prisustvovati manifestaciji besplatno. Pitanje prevoza ovom prilikom prepustili smo Vama ubeđeni da su sve ponuđene cene izuzetno povoljne i pristupačne.

I na samom kraju rezervacije smeštaja možete obaviti na prezentaciji Hotela „ALBO“ Bor (office@hotel-albo.rs Kontakt telefoni +381 30 24 96 962 +381 30 24 96 ) sa naznakom „za BORNET“. Svakako, to ne znači da po dolasku u Bor ili već sada ne možete pokušati i naći po ceni i kvalitetu, povoljniji smeštaj, – ukoliko za to budete imali vremena. U svakom slučaju mi ćemo vam pomoći, sa napomenom da tih par stotina dinara uštede na smeštaju u nekom drugom mestu ide na prevoz, ishranu ili nešto treće. O kvalitetu usluge koju mi preporučujemo je sasvim nepotrebno govoriti – zbog toga: Hotel „ALBO“ Bor.

Napominjemo i pozivamo sve koji su uplatili kotizaciju za East Weekend Fest, a iz bilo kog razloga je nisu iskoristili, da to učine na BORNET-u 26. i 27. novembra.

Za sva pitanja u  vezi informacija koje nisu obuhvaćene ovim kratkim uputstvom, pišite nam na upravniodbor[at]istok.org.rs ili se javite na 062 487 601.

Dobrodošli u Bor

Ko će da plati, ako nije, ko će koga da smeni, ako treba i ko će biti odgovoran po prvi put skoro da “nema veze”- a treba, naročito ako je neko radio protiv zakona i da odgovara. Nema veze i zbog toga što posle dužeg vremena, bez obzira na isukane bajonete stranačkih tabora, unakrsnu rafalnu paljbu gradskih klanova koji “kontrolišu”  investicije, resurse, infrastrukturu (ili ono što od nje postoji) ali i uticaj, generalno gledano, ostaju rezultati koji su vidljivi, opipljivi i to se ne može prevideti. Tu je sad jedino bitno koja interesna grupa treba da poentira, ali argumentovano. Međutim argumentovano to uraditi po svemu sudeći nije lako.

Još od vremena malih-velikih perica koji su sve znali, u sve se razumeli i sve redom kritikovali apsolutno istom rečenicom ( koja je obavezno počinjala sa MARŠ … ) i isterivali iz grada ove ili one, halabuke je bilo i previše. Svi koji su iza svojih računara bili surovi komentatori i ekstremisti koji će doneti promene za Bor, radili na svojim radnim mestima ćuteći i jedva da im se vrh pertle mogao videti iz guzice poslodavca i partijskog im šefa, a ništa se promenilo nije – niti će. Ipak objektivno ili ne, argumentovano ili ne, sa politčkom konotacijom ili ne, promene su ako me moje starčko oko ne vara tu na dohvat ruke.

Naravno okolnosti su išle na ruku pa je cena bakra u pravom trenutku skočila ali ‘oće li to još dugo trajati i šta posle. Auto, primera radi i možeš nekako kupiti, ali ukoliko ne održavaš, servisiraš i čuvaš zalud. Najveća zvrčka i sa tim autom i sa našim slučajem je registracija i tu negde se najviše zapinje.

Jeste istina da je mnogo toga u borskoj, u istoriji Srbije i one stare SFRJ, urađenjo bez prostornog plana, dozvole i potrebne dokumentacije, za vreme i uoči finiša radova, ( iz više razloga koji sad nisu bitni ), ali došla su neka druga vremena. Više od pola Bora je izgrađeno na takav način ali nekada su ljudi bili drugačiji, pa su poštovali dogovor, radili ako treba i udarnički, za bolju budućnost – trudili se i poštovali jedni druge.  Sve se brzo završavalo a i dokumentacije ubrzo zatim nije izostajala. Nije se svako bavio politikom, nije svako bio ni smeo biti najpametniji i nije se, da prostite, palamudilu u prazno.

Mnogo je onih koji su rmbačili od jutra do sutra i mnogo je onih koji posle 40 i više godina rada nemaju za hleb. Tu i tamo je poneko hteo i da prisvoji protivzakonito, međutim to je tada bilo upadljivo i prepoznatljivo a smim tim i lako se sankcionisalo.  Sada je malo došlo do inverzije – svi žele da se ogrebu, za neki politički poenčić, da što više potrebnog alata ili materijala “maknu” u svoj gepek ili na svoj plac a tek poneko oće da radi i gradi. Danas imamo dva radnika četiri ševa 5 projektanata a sve to košta, pa gde je provizija pa ovo- ono…. Naravno taman kad na’vatamo tog koji to hoće, zna i može proglase ga plaćenikom, poltronom, ulizicom , pizdom izdajničkom, potrčkom i tako dalje, znate već repertoar sa ovog i drugih blogova.

Najaktivniji u tim demagoškim napadima i osudama svih vladajućih koalicija od 2004 do danas – a nijedna valjala nije, su i najveći lezilebovići koji će da osuđuju i mudruju ali bez ikakvih posledica po svoju karijeru i radno mesto ovako preko blogova ili društvenih mreža i nikad nećete saznati ko su. Sve junak do junaka sa dugim brkovima i opasanim sabljama pravde ali kad se negde okupiti treba- malo protestvovati ili dalekobilo vikati UAA pred RTB-om ili opštinom onda ih nema a kako i da ih osudiš kad ne znaš koji su. Nastupaju pod 15 različitih nickova sa3-4 dostupna računara (tetka, strina, komšija, kancelarija, prijatelj) pa još kad se i moderatoru prisvidi nešto i malo olabavi moderaciju ihaaaaaa. Naravno najinteresantnija je opcija kad čovek ima svoj blog, pa sam piše, sam komentariše i sa možda dva zalutala komentara, a ima tih koji se u sve razumeju i odma’ komentarišu a da tekst i ne pročitaju, od svega prave galamu da te Bog sačuva.

Terali su Rankića, razapinjali ga  po onoj nesretnoj fontani koja je imala iste probleme kao i ova najnovija, mada je brate bila mnogo ružna, ali ovde je mnogo veći novac uložen u akciju “uterivanja” saznanja o potrebi da je moramo  imati pa nek curi i pršti ali radi -tako treba. Tog istog su vređali, pljuvali zbog pločnika izrađenih onim poroznim kockama nekog njegovog kuma i šta je bilo?. Ništa.  Zatim su dočekali na špic onog jadnog i neveštog Srđana, na glavu skakli Darku Mihajloviću kad je rekao da će Moto skup biti brend grada Bora (ne zna čovek šta je brend ali zna šta je dobar pos’o) a evo sada Videnoviću ali rezultati toga – ništa, nula (o).

Opštinabor.com, kao blog koji je pokrenuo Zoran je prodat i nikad više aktivan postao nije. Valjda su shvatili ljudi da marširanjem drugih pokazuješ svoje kućno vaspitanje ali i ozbiljno narušeno shvatanje demokratije jer pljuješ veliki broj birača koje bi trebalo pridobiješ a ne nikako marširaš i vređaš. Na Borskoj inicijativi koju su već prozvali Blagojeva inicijativa imamo ovu gore pomenutu najinteresantniju opciju i tematsku poslasticu borske internet scene- gospodina Blagoje. Generalnog direktora RTB Bor.

On je po nekim procenama ozbiljno narušio i ugled super binga i cele Narodne lutrije Srbije, sa sve ovim novim zakonima od juče i olakšicama, pa se nekolicina revolucionara borske blogerske scene u ime časti i poštenja preko još nekoliko blogova sumnjivog kvaliteta i nekoliko FB naloga  naprosto otimaja ne bi li malo svojih preostalih neistočenih fekalija istresli ako ne po njemu ono bar što bliže njemu ili nekom njegovom bliskom saradniku.

To je trend i “popljuvati Blagoja” kao ranije izvređati Rankića ili ismevati Veličkovića i Balaševića,  je sasvim dobra startna pozicija za predizbornu kampanju iako takvi nikada naće moći ozbiljnije da učestvuju na političkoj sceni jer nemaju ime, i nemaju mooda. U realnom životu postoji odgovornost, stručnost, rad, poštovanje drugih i pre svega ime i prezime pa kad pogrešiš – zna se.

Pričalo se o našim javnim ličnostima, da završim najzad- svašta. Lupetalo se a bilo je tu i istinitih navoda jer niko se bezgrešan nije rodio, međutim sankcije su uglavnom izostajale.  Ipak to jednolično jednosmerno i prostačko iživljavanje kao trend na blogovima i forumima u polsednjih 4-5 godina me tera na razmišljanje o našem kolektivnom mentalnom zdravlju.

Znam da ćete ostatak dopisati vi u komentarima.

Prvo se smiješ, a onda skoro plačeš. Strahovito iskren, emotivan, humorističan i otkačen rad dvojca iz Bora. Da, onog Bora koji je iznjedrio Goribor. Preporuka: akustični album 2011. godine!
Ha-ha-ha!!! Ne sjećam se kada sam se zadnji puta ovako iskreno nasmijao i zabavio bez ikakvog silovanja satire ili traženja neke komedije na TV-u. Ovdje je riječ o kompletnom akustičnom albumu u maniru svojevrsnog šan(k)sonjerskog kabareta, polupijanog i otkačenog performansa koji je nafilan osebujnom satirom iz pravog undergrounda radničke klase koja još uvijek ima smisla za romantiku, zajebanciju i sirotinjski hedonizam, koliko god da mogu u njemu uživati.
Od samog imena, preko omota na kome se nalaze glavni autori ovog projekta ogoljeni do pojasa uvijeni u rudarsku zastavu sa obaveznim gumenim čizmama na nogama uslikani na rudarskom kopu, do samog sadržaja albuma koji iznosi gotovo sat vremena, uočava se da je ovima itekako stalo do originalnog, posebnog, pa skoro i jedinstvenog umjetničkog izraza. Bend ili projekt, kako god, čine Miroslav Mitrašinović i Saša Lovrić – Lovke (znan po onom odličnom electro-experimental albumu “Sigma!” iz 2008. potpisan kao Ubikvitetna Eritrofobija), a ovdje su nanizali 15 uglavnom akustičnih kompozicija, ritmički vrlo mirnih i neopterećenih sa nekakvim pretencioznim stilskim varijacijama u kojima koriste akustičnu gitaru, bas, malo syntha, piana, harmonike i klavijatura, te tu i tamo ritam-mašinu. Sviraju odlično, ležerno i poprilično ambijentalno kao da se nalaze u nekom zadimljenom lokalu u kome face poput Tom Waitsa i Goribora (Pitija i St-a) samo čekaju da se s vremena na vrijeme priključe ovom dvojcu i uskoče u ponekoj kompoziciji na vokalima ili glazbenoj pratnji. Stilski bi ih se dalo svrstati u šarolik pasaž kantautora i bendova kakve je r’n’r povijest oduvijek imala još od vremena Dylana sve do recimo slovenskog Andrej Šifrera, crnogorskog Miladina Šobića ili hrvatskih vedeta poput Arsena Dedića i Ibrice Jusića, pa do recimo ekipe iz Čoporovog Brlog Recordsa ili najnovijeg otkrića koje se odaziva na ime Čudnoređe.

Duo Trojica

Gradovi najčešće nastaju na rekama. Bor je nastao na rudniku. Reku nema, ali ima jezero, koje je za potrebe rudnika stvoreno pre pedeset godina.
U isto vreme kada se u borskom rudniku vodila svakodnevna borba sa viškom podzemnih voda koje su usled rudarenja izbijale u jamskim hodnicima, tražilo se rešenje za problem manjka vode potrebne za rad industrijskih postrojenja.
Programom prve faze izgradnje i rekonstrukcije rudnika 1957. godine planirana je izgradnja brane za veštačko jezero koje bi snabdevalo preduzeće dovoljnom količinom industrijske vode.
Na udaljenosti od 16 km od Bora i 4 km od Brestovačke banje, na obroncima homoljskih i kučajskih planina, na terenu koji obiluje vodenim tokovima i rečnim dolinama, odabrano je mesto gde bi nastalo jezero. Brana je izgrađena 1959. godine na Brestovačkoj reci, levoj pritoci Crnog Timoka, na mestu gde su se spajale Marecova reka i rečica Valja žoni. Sa akumulacijom njihovih voda i dela sliva Zlotske reke stvoreno je jezero čiji nivo zavisi od količina padavina i otopljenog snega sa okolnih brda.
Sa izgradnjom brane, slika blago ustalasanog predela ispresecanog rečicama i jarugama, obojena od livadske sočno-zelene u dolini, do zagasito-maslinaste i mrke na terasastom zemljištu, koje se uzdiže ka paleovulkanskoj kupi Tilva njagra (770 m) i Crnom vrhu (1043 m), menja se u nove slike i nove vidike. Na Savači, mestu gde je napravljeno odmaralište za decu, podignuta je brana od kamena i betona, dužine 170 m i visine 50 m.
Brana je početak nove slike u kojoj se voda, zaustavljena betonskim zidom, širi okolinom, potapa livade i delom puta Bor–Žagubica proteže u nepravilnom, zakrivljenom obliku, nadima u bokovima, razuđene obale u dužini do 5 km, a u vreme najvišeg, prolećnog vodostaja, dostiže dubinu veću od 45 m, a površinu od 30 hektara.
Od 1961. godine uvodi se stalna autobuska linija Bor–Jezero, a sledeće godine otvara se i prvi restoran. Ubrzano se stvaraju i drugi uslovi za što prijatniji boravak na jezeru, a Rudarsko-topioničarski basen ulaže znatna materijalna sredstva za odmor i rekreaciju svojih radnika.
Prvi motel na jezeru izgrađen je 1965. godine i dobio je ime po borskom radniku – prizvođaču – „Metalurg“. Motel je gradilo borsko građevinsko preduzeće „Timogradnja“.
Bila je to skromna građevina koja se nije odlikovala izuzetnim arhitektonskim osobinama, ali se odlično uklapala u bujni pejzaž i šumovito okruženje. Smeštena na veoma pogodnom mestu, sa prostranim terasama otvorenim ka jezeru sa dve strane, kapaciteta do 30 ležajeva, od samog početka privlačila je mnogobrojne goste.
Iste godine su završene i četiri vile za porodični smeštaj, sa 20 ležajeva. Za prihvat gostiju 1965. godine je na jezeru obezbeđeno ukupno 130 ležajeva.
Sa izgradnjom motela „Metalurg”, mogao je da se prati broj noćenja na jezeru, koji raste iz godine u godinu. Zabeleženo je da je 1970. godine u hotelu prenoćilo 2.480 gostiju, a dve godine kasnije čak 12.633 gosta. Iskorišćenost smeštajnih kapaciteta tokom cele godine najbolja je bila u motelu, dok su vile i kamp-kućice bile zauzete samo u letnjim mesecima. Poslovni ljudi i školske ekskurzije dolazili bi u kraće posete da se odmore ili prenoće nakon obilaska Bora koji je, kao jedan od najvećih rudnika bakra u Evropi, bio atraktivan za grupne posete. Po posećenosti, Borsko jezero je u to vreme prednjačilo u odnosu na ostala jezera u Srbiji.
Javljaju se i prvi stručni tekstovi o Borskom jezeru. U Zborniku radova Geografskog instituta Beograd, objavljen je 1967. godine tekst prof. Stevana Stankovića „Turizam na Borskom jezeru“. U tekstu su navedene najvažnije odlike jezera koje je, iako nastalo za potrebe industrije, izuzetno lepo i pogodno za boravak turista. Na nadmorskoj visini od 438 m, sa umereno-kontinentalnom klimom, sa visokim letnjim i niskim zimskim temperaturama vazduha, relativno malom količinom padavina, sa toplom vodom leti od preko 24°C, hemijski i bakteriološki čistom vodom, čija providnost pri sunčanom vremenu u zalivima iznosi i do 5 m, a nad betonskim plažama 2–3 m. U tekstu je navedeno da do zamućivanja jezerske vode ne dolazi ni usled jačih kiša jer je najveći deo jezerskog sliva izgrađen od čvrstog, vododrživog andezita, a priobalje je preko 75% pošumljeno.
Sigurno da su ovakvi, afirmativni tekstovi o jezeru i mišljenje stručnih ljudi uticali da se jezeru pokloni više pažnje, ali uloži i više novca. A novca je bilo. Radnički savet Rudnika bakra Bor 1967. godine donosi odluku da se borskom preduzeću „Turist“ dodele sredstva za izgradnju sportskih terena na jezeru, za odbojku, košarku i rukomet. Skupština opštine iste godine odobrava za sve građane regresiranje prevoza ka jezeru do 50%.
Iako nije ostvareno sve što je planirano, planski razvoj jezera u prvih deset godina, od 1960. do 1970. premašio je očekivanja. Izgrađene su betonske plaže sa tuševima i kabinama za presvlačenje, prilazni putevi, parking prostor, motel i hotel, prošireno je kamp-naselje i u kućice uvedena električna struja, postavljena javna rasveta, proširena je vodovodna mreža, uređen je prostor za decu na travnatom delu, sa spravama za igru, pošumljena je okolina jezera, postavljene šumske klupe i stolovi, nabavljene sandoline i čamci…
Za borske rudare i topioničare, i ostale građane, jezero i Brestovačka banja postaju omiljeno mesto za odmor i rekreaciju. Tokom leta svake subote i nedelje i do tri hiljade ljudi nalazi mir na obalama jezera ili u hladovini Brestovačke banje.
Jedan od najvažnijih događaja i najvećih investicija bila je izgradnja novog hotela na jezeru. Sa njegovom izgradnjom 1977. godine otvaraju se nove mogućnosti borskog turizma. Projektna organizacija u okviru koje je rađen projekat hotela bio je Institut za bakar Bor, a radove na izgradnji izvodila je beogradska firma „Rad”. Gradnja je investirana udruženim sredstvima privrede regiona.
Hotel je zadržao projektantski radni naziv „Jezero”.
Sa ovim hotelom Borsko jezero je dobilo moderan i luksuzan objekat, visoke kategorije, projektovan po svetskim standardima, sa smeštajnim kapacitetom od 275 soba, restoranom sa 275 stolice, kafé sa 200 i terasu sa 300 stolica. Hotel ima sedam sala različite namene, hol recepcije sa barom, bazen, 4 saune sa garderobama, trim kabinet, kuglanu sa tri automatske staze, kao i terene za tenis, fudbal i košarku, dva odbojkaška terena, mini golf i otvorene plaže. Bilo je zamišljeno da se u budućnosti od hotela do planinarskog doma na Crnom vrhu izvede žičara, tako da bi hotel mogao raditi i zimi.
Osim društvenog značaja, novi hotel je za jezero, svojim raskošnim komforom. impresivnim izgledom, prostranim terasama nad vodom i zanimljivom konstrukcijom krova, imao i oblikovno-prostornu vrednost.
Hotel „Jezero” je zvanično otvoren povodom Dana rudara, 6. avgusta 1978. godine.
Od osamdesetih u hotelu su boravili najtalentovaniji sportisti Srbije, radi sportskih priprema, učesnici državnog prvenstva u podvodnoj orijentaciji, učesnici „Bakarijade” koja je okupljala proizvođače i prerađivače bakra iz svih krajeva nekadašnje Jugoslavije, jugoslovenski i strani stručnjaci iz oblasti rudarstva i metalurgije, kulturni poslenici…
Nekadašnji veći značaj Borskog jezera kao turističkog i sportsko-rekreativnog centra okoline Bora od devedesetih godina naglo opada. Prostor oko jezera od uređenog postaje zapušten. O jezeru se prestaje govoriti kao o privlačnom mestu za odmor i rekreaciju.
Kada bi se grafički prikazivao razvojni put turizma na Borskom jezeru, od devedesetih bi se iscrtala oštra silazna linija. Siv, zapušten put nizbrdo. U stvari, bio je to samo deo velikog puta na kome smo se našli usled raspada zajedničke države, rata, ekonomske krize i sankcija, vrtoglave inflacije, pada životnog standarada, moralnog i duhovnog posrnuća…
Iako već zapostavljeno, jezero nije prestalo da bude lepo i privlačno, naročito za one kojima je bilo zavičajno podneblje i koji su rasli s njim, koji su na jezerskom području poznavali svaki kutić i zavijutak, uzvišenje, prevoj i zaravnjenje, svaku stazu i drvo, a leti, u jezerskoj vodi otežalost pretvarali u lakoću, a brigu u živost i vedrinu.
U petu deceniju Borsko jezero je ušlo kao bolesnik, čije izlečenje i opstanak zavisi od ljudi. Obale jezera obrasle travom i šibljem. Motel „Metalurg“ odavno zatvoren, opljačkan i urušen. Hotel „Jezero“ opusteo, zamračen i zaključan. Kamp-kućice razgrađene.

(Odlomak iz teksta Dragice Radetić, „Doživeti stotu“, koji je
u celosti objavljen u dvobroju 20–21 „Beležnice, časopisa za
bibliotekarstvo, književnost i kulturu“, 11, 2009, str. 90–97,
donedavno bio dostupan i na sajtu NB Bor,
ali iz meni nepoznatih razloga više nije).

Pola veka postojanja Borskog jezera prošla je, blago rečeno – nezapaženo. U mnoštvu velikih problema koji su snašli naš mali grad, počev od nezapamćene nemaštine, moralnog i duhovnog iskliznuća, pa do smenjivanja na vlasti brojnih frankenštajn-koalicija koje su samo pravile štetu i unosile dodatni nemir, nespokojstvo i beznađe, izgleda da niko nema ni vremena ni volje da brine o ovom retkom blagu koje malo ko u Srbiji ima. Neko je godinama ulagao i gradio, a danas je sve prepušteno propadanju koje izaziva ne samo vreme koje neumitno prolazi i ostavlja svoj nemilosrdni trag, već i bahati pojedinci kojima je sve dozvoljeno i za koje zakoni ne važe.
A mnogo je onih koji bi mogli da povedu malo više računa o Borskom jezeru, počev od brojnih inspekcija, pa do – Turističke organizacije Bor, pretpostavljam da bi Borsko jezero trebalo da bude jedan od stubova njenog delovanja.
Čitav svoj život provela sam na Borskom jezeru koje je nepunu deceniju starije od mene. Tamo sam naučila da plivam, tamo sam se prvi put zaljubila, tamo sam provela nezaboravne i divne trenutke svog detinjstva i mladosti sa roditeljima, prijateljima i mnogim dragim ljudima. I danas više nego išta na svetu volim da odem na jezero, čitave zime pratim „situaciju“ sa snežnim padavinama, brinem da li će biti dovoljno snega koji će u proleće napuniti jezero, volim, svakako, da odem i na more, ali – verujte – uvek se sa još većom radošću i punim srcem vraćam svom i našem jezeru.
Međutim, ispada da od prirodnih nepogoda (suša), moje i (nadam se) vaše omiljeno mesto neuporedivo više pogađa jedna druga pošast, popularno nazvana – ljudski faktor: bahatost, nevaspitanje, bezakonje, odsustvo svakog morala i osećaja da nismo sami na svetu i da sve što imamo treba da čuvamo ne samo zbog sebe, već i zbog onih koji dolaze posle nas i koji će nas prezirati zbog svinjarija koje smo za kratko vreme napravili i oduzeli im ono što i njima sa pravom pripada.
Mutno je moje sećanje na prve decenije jezera: sećam se kabina za presvlačenje jarkih boja (preko čijih gvozdenih obruča smo se još dugo saplitali na Glavnoj plaži nakon što su uništene), tuševa, belih kućica, rampe koja nije dopuštala da se motornim vozilima dolazi na plažu, a nevaspitane kabadahije upućivala na nekoliko obližnjih parkinga; kafane i samoposluge na vrhu plaže, starog bračnog para koji je godinama iznad staze prodavao mekice i svima sigurno zvučim ludo kada kažem da oduvek osećam i čeznem za mirisom jezerske vode, mulja i tek pokošene trave.
Na jezero već godinama idem unapred rešena da ništa ne vidim i ništa ne čujem, da ništa ne sme da me iznervira, samo sa tom namerom da odmorim mozak, oči i dušu.

E, juče, u nedelju, doživela sam neverovatan „atomski i sleva i zdesna“ i na mozak i na oči i na dušu. A par godina unazad beležim taj svekoliki sunovrat. Roštiljdžije u „privatnoj režiji“ na svakom koraku, svuda neka vatrica čija iskra, na najmanji povetarac može da izazove katastrofu neviđenih razmera, parkirana vozila na zelenoj površini, pa čak i do same vode – iz kojih trešti muzika, đubre gde god pogledaš, dva splava sklepana od materijala sa otpada, bez mokrog čvora i osnovnih higijenskih uslova, jedno ruglo, čir na zadnjici nasred Glavne plaže, turbo-folk koji se odatle razleže svuda, i do druge obale, piće i hrana koji se spremaju i služe u improvizanoj prikolici. Nemam ja ništa protiv privatnog preduzetništva, odmah da se ogradim, naprotiv, ali mora valjda da se zna neki red i dokle sme da se ide i dokle sme da se zađe sa tom gvožđurijom i masnim buradima, pokupljenim ko zna odakle (bolje i da ne mislim), uronjenih u vodu, koja šire oko sebe masne fleke. Ja tamo, da se razumemo, ne jedem i ne pijem ništa, to svako treba da radi na sopstvenu odgovornost i nije me briga da li vlasnik ima dozvolu sanitarne, građevinske, komunalne i tržišne inspekcije za svoj rad, da li plaća vodu koju crevom uzima sa obližnje česme, kako je regulisao plaćanje struje, ima valjda ko treba o tome da brine, ali ne mogu više da podnesem tu buku i taj seljakluk i tu bahatost, pedaline koje se tu iznajmljuju i kojima nesavesni prave slalom između kupača. Ima li ikoga u ovom gradu ko će da dođe i da kaže – DOSTA! Ima li nekoga ko će da dođe i da pokažnjava divlje kampere poređane uzduž obale, koji zagađuju, devastiraju i upropašćavaju ono malo što je ostalo? Ima li nekoga da dođe i da pita čiji su ono štapovi za pecanje uredno postavljeni na 2 metra udaljenosti jedan od drugog počev od Glavne plaže, pa sve do motela „Metalurg“ – što znači da je svima ostalima tu zabranjen pristup i da tu ne mogu da priđu jezeru? S kojim pravom? Ista slika je i na drugim mestima, gde god konfiguracija obale dozvoljava prilaz jezeru.
Da li je moguće da nijednoj opštinskoj službi, brojnim inspekcijama, pa i policiji, ne može da padne na pamet da dođu i pokažnjavaju ove neprilagođene i siledžije i uteraju malo novca u budžet? Barem neka im to bude motiv, ako ne mogu da se sete nekog drugog razloga.
Da li je moguće da ovo samo meni smeta?
Zar je ovo što sam sada opisala slika mog omiljenog mesta i „turističke atrakcije“ kojom treba da se ponosimo i koja treba da nas reklamira svuda – da pokaže ko smo i kakvi smo?
To je slika nas samih, to je oličenje svih nas i onoga što smo nekada bili, a što smo postali.
Na kraju, ostaje mi samo da zahvalim svima onima koji su imali strpljenja da do kraja pročitaju ovaj poduži tekst i da se nadam da će ovo pročitati i neko ko ima i snage i moći i volje da nešto preduzme. Ako već nije kasno.

Beskrajno RazočarANA