E - stav » Aktuelno

PASOŠ I „RUM SERVIS“

Urednik — Sat, 04 Feb 2012 13:21:30 +0000

Autor: Milan STRONGMAN Jovanović IZVOR: Kurir Objavljeno: Četvrtak, 2. Februar, 2012.

Kažu da je trenutno najčitaniji pisac u Srbiji izvesni glumac stranog porekla. On je hodajuća definicija one stare „život piše romane“. Znamo, naravno, o kome se radi. Žarko Laušević, glumac koji je tokom neke, aj’ nek bude trezne noći, u nekom bircuzu imao „blagu primedbu“ na uređivačku politiku ad hoc vokalnog sastava za susednim stolom, pa je najljubaznije pitao konobaricu „Izvinite, šta to slave oni fini momci pa pevaju tako lepo?“. Posle toga je usledila razmena mišljenja koja se završila njegovim strateškim uzmicanjem sa „scene zločina“, na kojoj je ostalo dosta čaura i dva mrtva tela. Onda su usledili, možda i kafkijanski, sudski procesi, malo robije, pa još jedan strateški uzmak, ovoga puta u Ameriku. I sve to pretočeno je u knjigu.

Nova knjiga je, i pre nego što se pojavila, naišla na prihvatanje kod mnogih struktura koji su prepoznali parafrazu naslova u svom poslu: „Kilogram prođe, a tona nikako“, „Kolo prođe, ali tiket nikako“, „Zakon prođe, ali amandman nikako“… I bila je kupovana, a možda i čitana. Vole ljudi da zagrebu tragičnu sudbinu poznatih. Ima nešto čarobno kad nesreća zadesi nekog poznatog, a mi gledamo. Luči se neka supstanca kod nas, običnih smrtnika, dok čeprkamo po zgarištu nečije sudbine.

Onda je usledio ukaz pomilovanja predsednika države. Prema insajderskim informacijama, tiraž knjige „Godina prođe, ali dan nikako“ bio je presudan za želju države da pomogne našem najtrofejnijem, pardon, najčitanijem piscu. A posle pomilovanja usledio je i pasoš sa sve „rum servisom“. Iste večeri kad se na internetu pojavila vest da je naš ministar policije odneo na noge putovnicu autoru pomenutog bestselera, pojavio se i aforizam da je naš pasoš, na skali od „ništa“ do „ljudi ubijaju zbog njega“, odlično rangiran – sa dvostrukim ubistvom.

Kažu očevici, od rane zore redovi ispred „Večernjih novosti“. Čekaju ljudi za pasoš. Pod miškom drže rukopis knjige i dosije. Podnesu zahtev i odu kući da čekaju da im ministar, kao „halo pica“, donese sošku na gajbu.

Jasno mi je da se stvorila pozitivna klima, da su kolege glumci i prijatelji lobirali,… Ipak smo svi uživali u njegovim filmovima i pozorišnim ostvarenjima. Žarko je odličan glumac i kažu da je veliki čovek. Nema sumnje. Nego, misli me vuku na drugu stranu. Šta da je bilo, ne daj bože, obrnuto? Da su manje poznati počinioci izvršili krivično delo lišavanja života, pa su se obreli, bežeći od zakona, u Njujorku, i da, recimo, nemaju talenat da napišu knjigu? Da li bi im se ukazala prilika da se slikaju za biometrijski srpski pasoš? Ne znam. Nisam siguran. Još VIP usluga „halo pasoš„.

Sve ovo može da se posmatra i ovako i onako. I da treba i da ne treba. Predsednik ima pravo da pomiluje i tu nema diskusije. Po zakonu mu je izdat pasoš. Ni to nije sporno. Meni jedino nema smisla da prvi policajac sedne u avion i ode „sav ponosan“ da odnese srpski pasoš dvostrukom ubici. Ne ide.
Mada ima malo i „Mandat prođe, želja nikako“

Pištolj u rukama glumca

Urednik — Fri, 30 Dec 2011 19:44:13 +0000

Piše: Saša Ilić

Njegova tragička krivica je zapravo uverenje da se država zaista brine o njemu dajući mu dozvolu za nošenje oružja. Istina je zapravo bila drugačija. Žarko Gavrilović i Vojislav Šešelj bili su bezbednosni eksponenti Miloševićeve države, policajac je bio dobri glasnik koji mu je saopštio da kao ugrožena manjina mora da se naoruža. Po tom modelu je Miloševićeva država funkcionisala na svim stranama. Tako su naoružani Srbi u Hrvatskoj, u Bosni i na Kosovu. Bio je to srpski model odbrane manjinskih prava koji je pretvoren i brutalnu agresiju. Biti naoružan u tom trenutku značilo je zapravo prikloniti se naoružanoj većini. A kada su ratovi prošli i zločini počinjeni, krivica je postala samo krivica naoružane “manjine” koja se borila za goli život. Srbija je ostala čista

Eksploatacija ljudske tragedije

„Kao s neba, sa krila dobrog anđela, pala mi je vest da je Žarko Laušević napisao knjigu. I da bi bio voljan da je objavi ovde. „Novosti“ i ja smo mu – prva ponuda. Stresao sam se od tog iznenađenja“. Ovim rečima je Manojlo Vukotić započeo svoj otužni pogovor knjizi sećanja Žarka Lauševića, slavnog glumca, prestupnika i izopštenika iz društva. Reklo bi se da je generalni direktor više nego srećan. Ekstatički je ushićen a oči mu se kao u onim scenama iz crtaća, kada junaci osete mogućnost velike zarade, pretvaraju u dve blicave oznake za dolar. I zaista, tiraž od 200 000 primeraka koji nadmašuje Kusturicu i Dobricu Ćosića zajedno potvrđuje Vukotićevo predviđanje. Ubrzo i čitava javnost počinje da participira u ekstazi generalnog direktora Kompanije „Novosti“. Organizuje se velika promocija u sali Muzeja Jugoslovenske kinoteke, a specijalni efekt proizvodi video klip netom pristigao iz Amerike u kome sâm Žarko Laušević izgovara nekoliko udarnih fragmenata iz svoje knjige, verovatno po izboru samog generalnog direktora.

pročitaj tekst na izvornoj stranici >>

Bingo Blagoje

Kale — Thu, 27 Oct 2011 04:34:12 +0000

Grad je ulepšan, fasade osvežene, fontane pročišćavaju vazduh, kvase, šušte i galame- ko one prave velegradske. Ulični lampioni (osvetljenje) su promenjeni, žardinjere prikačene po banderama pa i nema veze što se tu i tamo ne vide semafori i horizontalna signalizacija, one su tu- a i plaćene su kao i sve ono ranije. Valjda?! Sve deluje nekako nestvarno, mami gomilu pitanja, ali opet izgleda nekako lepše.

Ko će da plati, ako nije, ko će koga da smeni, ako treba i ko će biti odgovoran po prvi put skoro da “nema veze”- a treba, naročito ako je neko radio protiv zakona i da odgovara. Nema veze i zbog toga što posle dužeg vremena, bez obzira na isukane bajonete stranačkih tabora, unakrsnu rafalnu paljbu gradskih klanova koji “kontrolišu” investicije, resurse, infrastrukturu (ili ono što od nje postoji) ali i uticaj, generalno gledano, ostaju rezultati koji su vidljivi, opipljivi i to se ne može prevideti. Tu je sad jedino bitno koja interesna grupa treba da poentira, ali argumentovano. Međutim argumentovano to uraditi po svemu sudeći nije lako.

Još od vremena malih-velikih perica koji su sve znali, u sve se razumeli i sve redom kritikovali apsolutno istom rečenicom ( koja je obavezno počinjala sa MARŠ … ) i isterivali iz grada ove ili one, halabuke je bilo i previše. Svi koji su iza svojih računara bili surovi komentatori i ekstremisti koji će doneti promene za Bor, radili na svojim radnim mestima ćuteći i jedva da im se vrh pertle mogao videti iz guzice poslodavca i partijskog im šefa, a ništa se promenilo nije – niti će. Ipak objektivno ili ne, argumentovano ili ne, sa politčkom konotacijom ili ne, promene su ako me moje starčko oko ne vara tu na dohvat ruke.

Naravno okolnosti su išle na ruku pa je cena bakra u pravom trenutku skočila ali ‘oće li to još dugo trajati i šta posle. Auto, primera radi i možeš nekako kupiti, ali ukoliko ne održavaš, servisiraš i čuvaš zalud. Najveća zvrčka i sa tim autom i sa našim slučajem je registracija i tu negde se najviše zapinje.

Jeste istina da je mnogo toga u borskoj, u istoriji Srbije i one stare SFRJ, urađenjo bez prostornog plana, dozvole i potrebne dokumentacije, za vreme i uoči finiša radova, ( iz više razloga koji sad nisu bitni ), ali došla su neka druga vremena. Više od pola Bora je izgrađeno na takav način ali nekada su ljudi bili drugačiji, pa su poštovali dogovor, radili ako treba i udarnički, za bolju budućnost – trudili se i poštovali jedni druge. Sve se brzo završavalo a i dokumentacije ubrzo zatim nije izostajala. Nije se svako bavio politikom, nije svako bio ni smeo biti najpametniji i nije se, da prostite, palamudilu u prazno.

Mnogo je onih koji su rmbačili od jutra do sutra i mnogo je onih koji posle 40 i više godina rada nemaju za hleb. Tu i tamo je poneko hteo i da prisvoji protivzakonito, međutim to je tada bilo upadljivo i prepoznatljivo a smim tim i lako se sankcionisalo. Sada je malo došlo do inverzije – svi žele da se ogrebu, za neki politički poenčić, da što više potrebnog alata ili materijala “maknu” u svoj gepek ili na svoj plac a tek poneko oće da radi i gradi. Danas imamo dva radnika četiri ševa 5 projektanata a sve to košta, pa gde je provizija pa ovo- ono…. Naravno taman kad na’vatamo tog koji to hoće, zna i može proglase ga plaćenikom, poltronom, ulizicom , pizdom izdajničkom, potrčkom i tako dalje, znate već repertoar sa ovog i drugih blogova.

Najaktivniji u tim demagoškim napadima i osudama svih vladajućih koalicija od 2004 do danas – a nijedna valjala nije, su i najveći lezilebovići koji će da osuđuju i mudruju ali bez ikakvih posledica po svoju karijeru i radno mesto ovako preko blogova ili društvenih mreža i nikad nećete saznati ko su. Sve junak do junaka sa dugim brkovima i opasanim sabljama pravde ali kad se negde okupiti treba- malo protestvovati ili dalekobilo vikati UAA pred RTB-om ili opštinom onda ih nema a kako i da ih osudiš kad ne znaš koji su. Nastupaju pod 15 različitih nickova sa3-4 dostupna računara (tetka, strina, komšija, kancelarija, prijatelj) pa još kad se i moderatoru prisvidi nešto i malo olabavi moderaciju ihaaaaaa. Naravno najinteresantnija je opcija kad čovek ima svoj blog, pa sam piše, sam komentariše i sa možda dva zalutala komentara, a ima tih koji se u sve razumeju i odma’ komentarišu a da tekst i ne pročitaju, od svega prave galamu da te Bog sačuva.

Terali su Rankića, razapinjali ga po onoj nesretnoj fontani koja je imala iste probleme kao i ova najnovija, mada je brate bila mnogo ružna, ali ovde je mnogo veći novac uložen u akciju “uterivanja” saznanja o potrebi da je moramo imati pa nek curi i pršti ali radi -tako treba. Tog istog su vređali, pljuvali zbog pločnika izrađenih onim poroznim kockama nekog njegovog kuma i šta je bilo?. Ništa. Zatim su dočekali na špic onog jadnog i neveštog Srđana, na glavu skakli Darku Mihajloviću kad je rekao da će Moto skup biti brend grada Bora (ne zna čovek šta je brend ali zna šta je dobar pos’o) a evo sada Videnoviću ali rezultati toga – ništa, nula (o).

Opštinabor.com, kao blog koji je pokrenuo Zoran je prodat i nikad više aktivan postao nije. Valjda su shvatili ljudi da marširanjem drugih pokazuješ svoje kućno vaspitanje ali i ozbiljno narušeno shvatanje demokratije jer pljuješ veliki broj birača koje bi trebalo pridobiješ a ne nikako marširaš i vređaš. Na Borskoj inicijativi koju su već prozvali Blagojeva inicijativa imamo ovu gore pomenutu najinteresantniju opciju i tematsku poslasticu borske internet scene- gospodina Blagoje. Generalnog direktora RTB Bor.

On je po nekim procenama ozbiljno narušio i ugled super binga i cele Narodne lutrije Srbije, sa sve ovim novim zakonima od juče i olakšicama, pa se nekolicina revolucionara borske blogerske scene u ime časti i poštenja preko još nekoliko blogova sumnjivog kvaliteta i nekoliko FB naloga naprosto otimaja ne bi li malo svojih preostalih neistočenih fekalija istresli ako ne po njemu ono bar što bliže njemu ili nekom njegovom bliskom saradniku.

To je trend i “popljuvati Blagoja” kao ranije izvređati Rankića ili ismevati Veličkovića i Balaševića, je sasvim dobra startna pozicija za predizbornu kampanju iako takvi nikada naće moći ozbiljnije da učestvuju na političkoj sceni jer nemaju ime, i nemaju mooda. U realnom životu postoji odgovornost, stručnost, rad, poštovanje drugih i pre svega ime i prezime pa kad pogrešiš – zna se.

Pričalo se o našim javnim ličnostima, da završim najzad- svašta. Lupetalo se a bilo je tu i istinitih navoda jer niko se bezgrešan nije rodio, međutim sankcije su uglavnom izostajale. Ipak to jednolično jednosmerno i prostačko iživljavanje kao trend na blogovima i forumima u polsednjih 4-5 godina me tera na razmišljanje o našem kolektivnom mentalnom zdravlju.

Znam da ćete ostatak dopisati vi u komentarima.

Bez pravog naslova

Urednik — Tue, 11 Oct 2011 19:23:32 +0000

Kupovina domena kreiranje i postavljanje uspešnog bloga i održavanje na određenom nivou kvaliteta nije nimalo jednostavna stvar. Zbog toga predhodnom vlasniku E- stava, treba čestitati kao i svima koji imaju posećene blogove i uspevaju da ih na tom nivou održe već nekoliko godina.
Borska interent scena je raznolika ali i podeljena tek toliko da ne odudara od našeg proseka na svim nivoima. Ipak postoji nešto što je jedinstveno, još od čuvene “Opštine” koju je takođe lansirao predhodni vlasnik E-Stava, što nam govori da smo mi borani izuzetni u svakom pogledu. O čemu se radi? Od vremena kada su “vladali” radikali a tu je negde i počela ekspanizija borske internet scene, pa do danas, promenilo se dosta onih koji su vršili vlast, a menjali smo ih mi -vi, i većina onih koji su ovde i tamo (opstinabor.com) komentarisala i iznosila niz informacija dokazujući propuste pronevere i zloupotre aktuelne vlasti. Tu smo mogli videti to jedinstvo koje je protiv svake vlasti, protiv bilo kakvog reda i poretka jer nama niko nije, niti će ikada odgovarati.
Radikali su bili oni koje je trebalo izmarširati iz grada, kada su došli predstavnici ZES-a uvideli smo da su sva obećanja i optužbe na račun prethodnika samo ” … ludom radovanje” a sad posle toliko promena i političke kombinatorike ne sviđa nam se, nije dobro, ne ide to tako i tako dalje. Mislim da svi koji su po blogivima komentarisali, pljuvali i povraćali po onima koji nisu mislili da je menjanje vlasti presudna stvar, barem dok se ne promeni svest, pokazuje da smo u stvari neodgovorni, neozbiljni, neradni i da je bilo kakva promena suvišna jer neće biti dobra dok je nerada i neodgovornosti. Na drugoj strani se neguje i cveta demagogija i herojstvo iza sigurnosnog zida koji je na interentu moguć pa iza “nick name” – a i u pravilu lažne ili jednokratne meil- adrese, postajemo sve ono što u svojim realnim životima ne bi mogli i nikada nećemo moći.
Vlasnik svakog uspešnog bloga neće imati nikakve korsti ukoliko se diskusija ne rasplamsava i ukoliko nema barem tridesetak komentatora po tekstu koji uz onih pedesetak do sto, koji samo čitaju i dodatnih 30 koji se obavezno pojave pod drugim imenom i IP adresom čini sasvim pristojno blogersko društvo za pregršt klikova koji i čine dobit odnosno uspeh bloga. Zbog toga se moderacija uvek malo “olabavi” ali tu bi trebao da postoji kritetijum i cilj a većina nema ni cilj ni smer jer je jedino bitno ostvariti što veću posetu od strane jedinstvenog posetioca.
Tada nastaju problemi jer brisati nečije nastupe herojstva je nepopularno a u velikom procentu bezimeni ili onaj koji pljuje to radi na adresu konkretne ličnosti sa punim imenom i prezimenom. Tu se tad pojavi objašnjenje , jer se kritike upućuju javnim ličnostima, koje kaže da su oni kao takvi podložni kritici i osudama ali zna to i da izmakne kontroli a tek tada broj junaka se udvostruči – a moderator ili urednik – ćuti. Šta drugo.
Nije mali broj i blogova koji autori pokreću u funkciji promene postojećeg stanja na političkoj sceni uglavnom. Oni to rade “transparentno” i nedvosmisleno ali neretko zaboravljaju da je za borbu potrebno imati ring i najmanje dva učesnika, pa pljuju i rigaju po imenima, ustanovama i institucijama iako većina sa one druge strane nikada i ne pročita a kamoli ima priliku da odgovori na sve to. To je kao kad protvnika vežete, stavite mu povez preko očiju a onda se opremljeni naubojitijom opremom nad žrtvom iživljavate veličajući sebe, svoju borbu i žrtvu jer eto vi menjate Svet boreći se za prava jadnog i bednog naroda. Konzumenti koji na takve web-destinacije nalete , što slučajno što namerno, od svoje muke i problema nemaju volje ni za šta ali mu nekako prija kad neko ‘oće da ga štiti jer apsolutno nikoga nije briga i onda to upali – ali nikada ne potraje predugo.
Među kritizerima, doduše dosta je iskrenih i pametnih ljudi koji se drže zlatne sredine, ali u moru ostalih njihov značaj i uloga se skoro i ne primetćuje jer je sve veći broj onih koji nisu protiv nečaga i nikoga posebno ili nekoga već su protiv svega – za svaki slučaj.
Tu pojavu na trenutke možemo nazvati i mržnjom koja više neće biti tolerisana, jer ne vodi ničemu i zato smo rekli da ćemo prvenstveno tražiti neki oblik verifikacije učesnika u diskusiji- tačnije uvrede neidentifikovanog učesnika u diskusiji biće oštro moderisani a komentari su naravno opet otvoreni.
Pišite nam, prozivajte, kritikujte, budite i oštri ali nemojte vređati one koji ne umeju i ne mogu da Vam odgovore i za početak će biti dovoljno. Biće to najbolji način da ovaj blog postoji dugo i bude pravi i autentični E- stav a ne mesto promocije prostakluka i političkog nadigravanja. Teme tipa rekla-kazala ostavićemo drugima -( ima ih dovoljno koji će sa oduševljenjem to raditi umesto nas) , uz maksimalno izbegavanje političkih tema kojih uoliko i bude, treba propratiti komentarisanjem pod pravim imenima i adresama pošte – pošteno zar ne?

Svaka čast majstori

Zoran Stanković — Thu, 06 Oct 2011 14:43:22 +0000

Ovo ste već verovatno videli, ali osećam potrebu da citiram ekipu sajta http://www.nobelprizeliterature.org/

Cilj naše akcije je da skrenemo pažnju srpske javnosti na opasan uticaj političara i pisca Dobrice Ćosića, koji je i ove godine, u domaćoj javnosti, pominjan kao ozbiljan kandidat za Nobelovu nagradu.

Dobrica Ćosić je autor, javna i politička ličnost, koja deluje decenijama, uvek pri samom vrhu vlasti i najbližim krugovima moći, od Komunističke Partije bivše SFR Jugoslavije, preko inspiratora manifesta srpskog nacionalizma – zloglasnog Memoranduma SANU, zatim na položaju Miloševićevog predsednika ratne SR Jugoslavije, do današnje bliskosti namračnijim i najopasnijim pseudodemokratskim krugovima u Srbiji novog veka.
Domen ovog očigledno lažnog sajta registrovali smo 5. oktobra 2011. godine, kao simbolično podsećanje na dan kada je naša zemlja propustila istorijsku priliku da stvori jedan drugačiji i bolji svet. Srbija se danas ponovo okreće ratu, strahu, smrtonosnom kiču devedesetih, nasilju prema različitostima, nacionalističkom konzervativizmu i neiskrenom pravoslavlju. Verujemo da su misli i političko delovanje Dobrice Ćosića duboko isprepletene sa tim opasnim sistemom vrednosti, koji ne prestaje da nam preti.

Takođe verujemo da strahovite posledice višedecenijskog političkog, literarnog i javnog delovanja Dobrice Ćosića njegova zemlja i čitav region osećaju snažno i danas.
Dobrica Ćosić nije dobitnik Nobelove nagrade, iako su srpska javnost, pa i on sam, u to verovali punih petnaest minuta.

Od te činjenice nam je ipak malo lakše.

Svi su naseli

Teško da se ima šta dodati na ovo.
Za one koji nekim slučajem nisu upoznati sa današnjim dešavanjima koja su počela na Twitteru i velikom brzinom se proširila na sve medije, evo i linka za e-novine na kojima ima više o svemu.

Pajić demantuje Miroslava

Saša Trifunović — Mon, 29 Aug 2011 09:23:17 +0000

Portparol Ekološkog pokreta u Boru Miroslav Pajić, demantovao je najistaknutijeg aktivistu tog pokreta Miroslava Pajića, koji je do sada nebrojeno puta pokušavao da dokaže kako je Bor crna ekološka tačka Srbije.
Portparol pokreta Miroslav Pajić, sa zadovoljstvom je novinaru borske televizije predstavio ponosnu stabljiku kukuruza zasađenu nedaleko od borske pijace, koja je, prema aktivisti Miroslavu Pajiću, jedno od najzagađenijih područja u ovom gradu.

Miroslav Pajić, portparol vs aktivista

Portparol Miroslav Pajić, naznačio je da su stabljiku kukuruza (kokičara) zasadili aktivisti Ekološkog pokreta, kome pripada i aktivista Miroslav Pajić, sa čijim se mišljenjem portparol Miroslav Pajić nikako ne slaže.
- Pogledajte ovo divno lišće kukuruza! – uskliknuo je Pajić u mikrofon novinara koji nije krio zadoljstvo zbog ekskluzivne novinarske priče. – Ja zaista ne znam o čemu je pričao aktivista Miroslav Pajić na brojnim ekološkim tribinama u Beogradu – zapitao se portparol Miroslav Pajić.
- Ta priča, dakako demantuje sve tvrdnje Nevernih Toma i navodnih boraca za ekologiju, počev od aktiviste Miroslava Pajića, koji tvrdi da iz borskog dimnjaka izlazi sumpor-dioksid! Zar ne gospodine portparolu Miroslave Pajiću? – upitao je novinar kome je zadovoljno igrao brk zbog konačne ekskluzive.
- Tačno tako, zahvaljujem na pitanju. Ova stabljika kukuruza je živ primer da je Bor prethodna tri meseca bio zapravo vazdušna banja. Pre tri meseca je zasađen ovaj kukuruz koji je nikao, i koji tako zrači hrabrošću. Aktivista Miroslav Pajić je očigledno isuviše razmažen, pa sumor-dioskid oseti i u vazduhu koji je ispunjen mirisom zagorelog mleka neke očajne domaćice – slavodobitno je zaključio portparol Pajić.
Na novinarsko pitanje da ponovo izusti rečenicu koja demistifikuje tvrdnje aktiviste Miroslava Pajića kako je Bor zagađen, i trabunjanje nekih medija da je dim zbog neuravnoteženog rada topionice bakra skembao pčelinjake i voćnjake u Velikom Krivelju, portparol Pokreta Miroslav Pajić kaže da je uneravnoteženost izmišljotina, te navodi primer svog komšije Ljube Majčinovića, koji tri decenije radi na topioničkom reaktoru.
- Supruga Ljube Majčinovića je do pre tri meseca često govorila svom mužu po povratku iz kafane da je uneravnotežen, ali evo, već tri meseca on po dolasku kući stoji na jednoj nozi bez problema i dokazuje neverovatan balans i ravnotežu, objasnio je portparol Miroslav Pajić.
On napominje da je velikim istraživanjima ustanovljeno kako je kukuruz na borskoj pijaci zapravo klasičan bioindikator, i da se u početku smatralo kako će proći kao pas Lajka u kapsuli.
- Da li je biljka dobar reper vašim tvrdnjama, ili su možda tačniji merni instrumenti? – upitao je novinar, nestrpljivo iščekujući odgovor.
- Biljka je pravi reper! – uskliknu portparol Pajić. Kukuruz je jači reper od MC Hammera i Eminema zajedno, nije krio zadovoljstvo sagovornik što je pobio tvrdnje aktiviste Miroslava Pajića.
Portparol Pajić je napomenuo i da se kokice ovog kukurza bez ikakve bojazni mogu služiti u bioskopima, a fina vlakna svile, za rolanje cigarete.

Duo Trojica na Terapiji

Zoran Stanković — Mon, 29 Aug 2011 08:51:43 +0000

Terapija.net – [džepni] e-zine o zvuku & slici, jedan od najjačih R’n’R kritičkih sajtova u regionu, osvrnuo se na rad i novi album borskog benda Duo Trojica i evo šta su rekli:

Prvo se smiješ, a onda skoro plačeš. Strahovito iskren, emotivan, humorističan i otkačen rad dvojca iz Bora. Da, onog Bora koji je iznjedrio Goribor. Preporuka: akustični album 2011. godine!
Ha-ha-ha!!! Ne sjećam se kada sam se zadnji puta ovako iskreno nasmijao i zabavio bez ikakvog silovanja satire ili traženja neke komedije na TV-u. Ovdje je riječ o kompletnom akustičnom albumu u maniru svojevrsnog šan(k)sonjerskog kabareta, polupijanog i otkačenog performansa koji je nafilan osebujnom satirom iz pravog undergrounda radničke klase koja još uvijek ima smisla za romantiku, zajebanciju i sirotinjski hedonizam, koliko god da mogu u njemu uživati.
Od samog imena, preko omota na kome se nalaze glavni autori ovog projekta ogoljeni do pojasa uvijeni u rudarsku zastavu sa obaveznim gumenim čizmama na nogama uslikani na rudarskom kopu, do samog sadržaja albuma koji iznosi gotovo sat vremena, uočava se da je ovima itekako stalo do originalnog, posebnog, pa skoro i jedinstvenog umjetničkog izraza. Bend ili projekt, kako god, čine Miroslav Mitrašinović i Saša Lovrić – Lovke (znan po onom odličnom electro-experimental albumu “Sigma!” iz 2008. potpisan kao Ubikvitetna Eritrofobija), a ovdje su nanizali 15 uglavnom akustičnih kompozicija, ritmički vrlo mirnih i neopterećenih sa nekakvim pretencioznim stilskim varijacijama u kojima koriste akustičnu gitaru, bas, malo syntha, piana, harmonike i klavijatura, te tu i tamo ritam-mašinu. Sviraju odlično, ležerno i poprilično ambijentalno kao da se nalaze u nekom zadimljenom lokalu u kome face poput Tom Waitsa i Goribora (Pitija i St-a) samo čekaju da se s vremena na vrijeme priključe ovom dvojcu i uskoče u ponekoj kompoziciji na vokalima ili glazbenoj pratnji. Stilski bi ih se dalo svrstati u šarolik pasaž kantautora i bendova kakve je r’n’r povijest oduvijek imala još od vremena Dylana sve do recimo slovenskog Andrej Šifrera, crnogorskog Miladina Šobića ili hrvatskih vedeta poput Arsena Dedića i Ibrice Jusića, pa do recimo ekipe iz Čoporovog Brlog Recordsa ili najnovijeg otkrića koje se odaziva na ime Čudnoređe.

Duo Trojica

Mada nije hit, a niti možda nikada to neće postati, uvodna pjesma “Bora Ćuk” praktički otkriva sve tajne ovog lucidnog dvojca. U njemu gostuje još nekoliko vokala (kao gosti na albumu se spominju Nenad Pantić, Jelena Jelić i Ljiljana Martinović), a skladba govori o Bori, mineru iz rudnika koji je nesretnim slučajem skončao život jer ga je udario trap, kamion koji prevozi rudaču. Kroz nevjerojatno satiričnu izvedbu s vrlo dugačkom pričom i sloganom ‘mineri samo jednom greše’ (ha-ha-ha), otkriva se da bend dolazi iz Bora (‘nadiso se Bora borskog dima’), te da će cijeli tijek albuma biti u stilu ‘proleteri svih zemalja ujedinite se’ i ‘a kad pukne mina, sve miriše na borovu šumu’. U svemu ovome ima strahovito mnogo starogradskog šliha koji podsjeća na recimo Zvonka Bogdana, ali na sasvim alternativan rock način što se osobito uočava kod načina pjevanja i intonacije izvedbe. Jedina plesna pjesma je “Gotova stvar” koja ima klasičan pop-rock stil recimo u fahu U škripcu cirka 1982. (album “Godine ljubavi”), te kada se možda pomisli da će album krenuti u tom toku, ostatak materijala se pretvara u fantastičnu šljakersku satiru punu komičnih tekstova i akustičnih glazbenih intervencija. Tako primjerice “Kasirka” govori ‘ja sam rođen kao stoka sa nebom ispod pazuha, sa Kosovom u grudima/ u kamenu spava ljubav, a u tebi kamen je/ nemoj bisere pred svinje… kupila bi me od kusura, što kasirka tebi jednom dala’, a “A možda” opet govori o ispraznosti radničkog života koji nije ostavio svoje snove ‘u zelenoj travi’. Mnogo elegičnog ugođaja obdareno je sa soc-realističnim ambijentima koji podsjete na socijalizam, nekadašnji SSSR, tugaljive zvukove koji su bili zaštitni znak komunizma i gorde radničke klase, te mic po mic uvlači se sve dublje i dublje pod kožu. Neke od pjesama asociraju po nekim melodičnim intervalima na neke značajne rock kompozicije, ali da me biješ, ja se ne mogu sjetiti koje su to jer tekst vodi glavnu riječ kao da se nalazite u atmosferi neke seoske birtije u kojoj ste jedini gosti sa svojom otužnom ekipom kolega šljakera s posla i pri tome prilično pijani srokate cijelu plaću za koju ste mučenički radili mjesec dana (primjerice pjesme “Olegova pesma”, “Pezejac”). Raspredaju se kafanske priče o razbijenom starom PZ automobilu, spavanju u kuhinji na nenamještenom krevetu, te o tome kako vas je ostavila žena, a ujutro morate opet na posao. Lijepe stare svakodnevne tužaljke Duo Trojica su doveli do statusa odličnih komedija koje su naoko humoreske, ali iza sebe imaju debelu pozadinu ozbiljnog i veoma tegobnog života. Na sredini albuma, dolazi veselica “Op, mala, op” koja će možda podsjetiti na neku mješavinu Balaševića i Poguesa, ali niti izbliza nije komična kako bi se činilo. Bend ju je samo fino adaptirao da zvuči veselo, a onda dolazi “Pesma za kola” u kojoj se osjeti ritmički segment nalik na čuveni hit “Do it again” Steely Dan, pa onda se nakratko ubaci u house tempo, no lirski karakter je socijalan, emotivan i veoma težak. Ostatak materijala čine veoma dobre i poetične pjesme od kojih valja izdvojiti “Zapliću mi prsti”, “Mama” i bluesersku “Altruistička” sa stihovima ‘došao sam da te koljem/ …tebe klati dok rakija mozak mlati/ carpe diem dok rakiju pijem, šta to znači dok te bijem’ (ha-ha-ha).
Uglavnom, da ne razglabam sada o svakoj pjesmi ponaosob, ovdje se nalazi odlična dokumetacija teškog šljakerskog života ljudi koji su mogli biti intelektualci, pisci i umjetnici, a primorani su da preživljavaju od mukotrpnog rada u rudarskom oknu koje im je jedini ‘prozor u svijet’. Pri tome se odlično zajebavaju i boli ih kita šta će tko o tome misliti jer su kruh zaradili svojim poštenim rukama.
Odlično u svim pogledima.
ocjena albuma [1-10]: 9
horvi // 26/08/2011’’
http://www.terapija.net