Je l’ mi drago?

Jeste. Isto koliko kad Kusturica dobije Zlatnu palmu. Mislim, baš lepo…

Slika preuzeta sa www.novosti.rs

’Oću da počnem da pijem ono od čega je Novak Djoković postao to što je postao – neću. Tol’ke godine sam jela spanać pa nisam postala Popaj.

Je l’ Kosovo vraćeno u krilo majke Srbije? Nije. Mož’ se arlauče do ujutru ’’Kosovo je srce Srbije’’.

Javno priznajem, mnogo sam glupa i ne kapiram kakve veze ova pobeda ima sa patriotizmom. Ovim, novokmponovanim.

Ko što sam glupa da ukapiram zašto na svakom dočeku sportista narod horski peva igrarokenrolcelajugoslavija…

Koliko sam glupa ne mogu da ukapiram ni ovo šišanje. Mis’im, ja malo gledala filmove, do glave se uglavnom šišaju neprilagodjeni, ono kad malo popizde na državu i sistem, k’o ono Robert De Niro, ili bude neko kolektivno zatvorsko šišanje. Znači, mogli su da mažu nokte tamo u Areni, da skinu šortseve i pokažu da ispod svi imaju haltere, isto mi je.

Većina se večaras radovala kao da su dobili sina. Uuuu, ale, ale, Srbija je najbolja, ne može nam niko ništa, Kosovo je srce Srbije, u boj, u boj, krenite junaci svi! Evropa nema alternativu!

Bljak, bre!

Je l’ ne možete da se radujete s merom i uzdržano?

Hoću reći – teniseri, čestitam vam!

Jebi ga, ja sam baksuz i ne mogu da kažem da ste osvetlali obraz Srbije zato što Srbija ima malo više obraza od tog jednog sportskog koji je inače ok.

Dakle, nervira me preterivanje! Bilo koje! Večeras se namestio tenis ni kriv ni dužan.

A ono što me posebno nervira je da mi osporavate da to kažem. Sloboda govora je sloboda govora al’ samo ako se osećaš kolektivno, ako se ne osećaš onda si budala. Izrod. Strani plaćenik, kučka agresorska.

I tako sam izgubila jednog ’’pratioca’’ na Twitteru što inače ne objavljujem, zabole me, al’ mi se sad prilično zgadilo.

To sam u stvari htela da kažem.

Ko sutra ode na posao a nije se ošišao, nije patriota.

Sad možete da me pljujete, il’ u blog il’ gde vam drago.

Koliko danas će diljem sveta, svim državnicima koji su mu obećali da nikada neće priznati Kosovo, razaslati sitnu knjigu da ih podseti da Srbija nikad, ni pod kakvim uslovima, šta god tamo neko rekao, neće priznati Kosovo, makar nikad ne ušla u Jevropu, makar do sudnjeg dana ostali usred sveta ko na kraju sveta, te da se prisete šta su nam obećali u ime neraskidivog sprsko belosvetskog prijateljstva. Inače, možemo mi i da se uvredimo pa da ne dolazimo na kongrese, svetovanja, samite, pregovore, kao što umemo.

Sitna knjiga će biti u vidu 55 specijalnih izaslanika za 55 država sveta. Srbija u mnogo čemu oskudeva al’ u specijalnim izaslanicima, vala, jok. Imamo ih za sve prilike a naročito ove što će tamo negde da sede i čekaju odgovor na ’’vita jela, zelen bor’’. Vratiće se sa diplomatskim odgovorom, vala ni u diplomatama demagozima ne oskudevamo, i poručiti nam da može da bude al’ da ne mora da znači. To će nam dati vetar u ledja za dalju borbu. Mirnu. Mislim, poručiće nam kao što nam je predsednik već poručio – tiha voda breg roni a onaj odozgo vidi sve nego juče za vreme molebana imao druga posla. Biće da je odozgo posmatrao šte će odlučiti ovi iz MSP-a.  Ovi što misle da molitvama mogu da učine ono što Vuk Jeremić nije uspeo nikako da shvate da bog ne može da bude na više mesta kad već tvrde da je jedan.

Nama je mili predsednik, juče, k’o maljem udaren u glavu,  poručio da imamo ’’jasan plan diplomatskih aktivnosti’’. Prekonoćni. To je ta sitna knjiga u 55 primeraka i 55 specijalnih izaslanika. I prvo je nama rekao to što će u sitnoj knjizi da piše – Srbija nikad neće priznati nezavisno Kosovo. Red je bio da prvi saznamo. One dve godine intenzivnih diplomatskih aktivnosti… pa kratko je vreme bilo.

Ako sad mislite da ću da blatim predsednika… ma jok. Ič mu ne zameram. Priča čovek ono što inače priča. Jes da mi je u jednom trenutku palo na pamet da bi neki ozbiljan predsednik juče izašao i rekao – Ljudi, gotovo. Uradili smo šta smo umeli, politika je kurva kao što znate, sad će Kosovo priznati i oni koji pojma nemaju gde je, to nam je što nam je, daj da vidimo kako ćemo dalje bez Kosova al’ sa Kosovom u srcu, to ne mogu da nam uzmu   – ali to bi bio njegov predsednički krah. O čemu bi drugom govorio. Privreda propala, ekonomija propala, sve je propalo. I mnogo toga je izgubljeno.Očigledno da misli da je lakše vratiti Kosovo nego državu postaviti na noge.

Zamajavanje izmučenog srpskog naroda ne prestaje. Što na teritoriji Srbije što na teritoriji Kosova. Narod vam je uvek kolateralna šteta, u svim borbama a naročito u ovim miroljubivim kojima se kraj ne nazire i koje su iste kao kod svih mučnih razvoda gde jedan hoće da ode a onaj drugi hoće da ga zadrži. Srbi su u ovom slučaju, naročito oni na Kosovu, koji veruju majci Srbiji  nesrećna deca iz nesrećnog braka.

„Odbrana interesa Srbije na Kosovu je nacionalni i državni zadatak za sve građane i državne institucije, kao i za sve političke stranke i to ne sme biti dnevno političko pitanje” – izjavio je predsednik.

Izvin’te koji je interes Srbije na Kosovu? Imaćemo više teritorije? Više glasača? Tamo su nam svetinje? Malo nam je naših dugova pa nam trebaju i njihovi? Božuri? Šta je konkretno interes Srbije na Kosovu?

Da se razumemo – ja mislim da Kosovo, teritorija Kosova, jeste srpsko. Odvajkad. Bilo srpsko pre nego što je Kolumbo napravio glupost i otkrio Ameriku. Ali Srbija se godinama odricala Kosova raznoraznim pogrešnim koracima. Gubila je Kosovo. Nisu ga izgubili ni Tadić ni Jeremić. Njihov gubitak leži samo u tome što neće da se pomire da ne mogu biti istorijski dobitnici. Jednostavno moraju da prihvate da kosovski Albanci nemaju ni jedan razlog, bolje reći interes, da ostanu u sastavu Srbije. Boli ali šta ćete. Iskreno, taj srpski interes da ne damo Kosovo je samo politički. Kosovo je odavno omča na srpskom vratu. Oslobodimo li se omče prodisaćemo ali Tadić, kako rekoh, neće imati o čemu da priča jer je sve druge ‘’bitke’’ važne za opstanak ove zemlje već izgubio. Drugi mandat, nekoliko vlada i ništa. Pitanje srpske privrede je diskutabilno, ekonomije takodje, to vam je usko povezano, ne možete da dokažete ni da postoje ni da ne postoje, ni da smo propali jerbo vas uvek poklopi da će neko, u dogledno vreme, da zabode Srbiji jednu adrenalinsku injekciju u vidu ulaganja, potencijal smo, jetle, Kosovo vam je jedino očigledno – stoji tamo gde je i bilo. To što ovde niko neće ulagati dok Srbija ne prestane da bude bure baruta i reši kosovsko pitanje niko ne pominje.

Dakle, vreme je da neko kaže – Srbija je izgubila Kosovo. Ne juče. Još onomad. Sve do juče je bilo samo produžavanje agonije srpskog naroda zarad lične slave koja, eto, nije stigla. Moleban nije uspeo.

Godinu i nešto smo čekali odgovor MSP-a koji smo svi znali, niste valjda mislili da će reći puj-pike-ne-važi. Tražili ste – evo vam.  Ili, ako ste se bojali odgovora zašto ste pitali. Ovo poigravanje – rekli su samo to a nisu ono najvažnije, suštinsko,  je smešno, dali su odgovor na postavljeno pitanje. Precizno.

Sad Jeremić pokušava da nas ubedi da to što deklaracijom o nezavinosti nisu prekršili medjunarodno pravo ne znači da imaju pravo na secesiju. Treba ga staviti da detektor laži! Pa ako detektor pokaže da veruje sam sebi da mu i oprostimo.

I šta sad?

Predsednik je rekao da je od ‘’presudne važnosti da se sada na Kosovu i Metohiji sačuvaju mir i stabilnost.’’ Znači, i dalje se trpa tamo gde mu nije mesto. Na Kosovu postoje oni koji čuvaju mir. Već godinama. Nemir unosi samo bezuspešna  sprska politika koja se poigrava onim jadnim getoiziranim narodom zbog čega se narod malo, malo pa okupi na ekom mostu i ništa. Samo rizikuju. Pozvao građane da ne nasedaju na bilo kakve provokacije, ako do njih dođe. Provociraju ih samo te zastarele parole – Kosovo je vaše, naše, sedite tu gde jeste i ne priznajte ništa.  Makar nemali vodu,makar nemali struju, makar nikad ne izašli iz sopstvenog sela, makar vam vojska, bilo čija, pratila decu u školu, makar umrli a sunca ne videli. Neko će vam nekad biti zahvalan.

Vreme je da neko onom narodu na Kosovu kaže da je vreme da priznaju neke druge institucije sem srpskih i da počnu da žive kao ljudi. Žive Srbi širom sveta u drugim državama, poštuju tudje zakone pa im ništa ne fali.

Vreme je da se kaže istina.

Vreme je da se ukine Ministarstvo za Kosovo i Metohiju i do sad ničemu nije služilo.

Vreme je da priznamo da sa diplomatijom stojimo kao slon u staklarskoj radnji.

I vreme je da Srbija krene napred, da se već jednom završi boj na Kosovu.

Vreme je da se bavimo oporavkom posle izgubljene bitke i da počnemo da ratujemo sa sobom.

Inače će nam se desiti da i tu bitku izgubimo.

Visimo nad provalijom.

Osim povratka u prošlost postoji i put u budućnost.

Ko ne ume da krči put u budućnost drži se prošlosti.

Kakva je to diplomatija?

I koji je interes?

Čekamo brzi odgovor.

Već godinama.

I da, svima koji su juče zatražili ostavku Tadića i Jeremića – neće je dati. Znali su šta će biti zato se i ne osećaju odgovornima.

Odgovorni smo mi što smo im dozvolili da presipaju iz šuljeg u prazno.

I dozvoljavamo im i dalje. Imamo vremena. Sad ćemo čekati da se vrati 55 specijalnih izaslanika. Sa 55 istih odgovora –

Srbi, odlučite se. Volj’ vam sa svetom, volj’ vam mimo sveta…

Pre nego što sam krenula u velike internet pohode o Boru sam znala vrlo malo, da je zagadjen što medijski nikad nije bilo propraćeno kao bilo koja koncentracija raznoraznih otrova opasnih po stanovništvo u Pančevu, d’ izvinete, Pančevo je mnogo blizu Beograda a vetar sve ono što se u Boru vine u vazduh rastera valjda prema Bugarskoj i Rumuniji pa bi oni trebalo sa tim da se bakću, da je cena kvadrata stambenog prostora mala i da, recimo, od prodaje dvosobnog stana u Boru možete u Beogradu kupiti poljski WC i da RTB Bor ne radi al’ kao da radi, pa ga kupovali, predomišljali se, sve u svemu da ima perspektivu pošto vam je u ovoj zemlji najvažnije da nešto ima perspektivu.

E, onda sam počela da pratim borske blogere i o Boru saznala mnogo toga, prvo to da u njemu žive fantastični ljudi a drugo da Bor ima problema za antologiju sve zbog vlasti, to jest, one narodne – ista stolica, druga guzica. No, pošto je u toku predizborno obećavanje već pomenutih Indijanaca, sad vidim da Bor pored perspektive ima i potencijal, i to kakav, samo što do danas to niko nije primetio.

Kako vidim, obećavaju vam izgradnju nekih novih traka ’’putnih pravaca’’ kojima se stiže u vaš grad što je stvarno u ovom trenutku malo blesavo. Da bi neko došao u vaš grad prethodno to treba i da poželi, ne vidim ni jedan razlog da neko iz Arandjelovca u kome su gradjani preživeli ono što vas tek čeka, krenuo u bolji život u Bor. Ako su već izvezli neke bagere i glume neku gradnju da znate da će to da traje dok ne počnu da se prebrojavaju glasovi. Kao i svuda. Ako ova zemlja nešto ima onda su to bageri za slikanje.

Al’ dobro, to mislim ja, kako agencije javljaju, mislim to, da je Bor budući srspki Eldorado, svi mi zapadno od Bora treba da počnemo da se pakujemo pa čim osvane onaj postizborni dan da svijemo svoje gnezdo pored vas.Valjda će i za nas biti mesta a i radnih mesta. Toliko je ugovora potpisano da bi stvarno bilo glupo da ostanemo ovde i da se patimo kad možemo da uživamo u Boru.

Čujem i da su obećali da će Bor dobiti status grada što je još blesavije u ovom trenutku, za dobar život vam je potpuno nevažno da li ćete se zvati grad, palanka ili selo.

I šta sad da kažem? Ja sam sigurna da ste vi zdravorazumski ljudi al’ kako vidim pretendenti na vlast su sigurni da vi razum uopšte nemate. Atakuju vam samo na telo, mislim ono biračko.

Posle silnih vesti šta je bilo a šta neće biti više nikad dok je svijeta i veka, šta će tek da se desi što je isprobano u ostatku Srbije pa nije uspelo ali će u Boru uspeti, pročitah najgluplju vest koju je neko mogao da pusti. I nekako mi vas je žao.

Dakle, ministar za dijasporu izjavio je da nema ranvomernog razvoja Srbije bez regionalnog razvoja, ’oće reći i Bor mora da se razvija a ne samo Beograd, a razvijaće se tako što će u Boru, kad njegova stranka pobedi, biti otvorena lokalna kancelarija Ministarstva za dijasporu kojoj će biti zadatak da privuče investicije naših ljudi iz rasejanja a koji su iz istočne Srbije, valjda iz Bora i okoline, što znači vaših ljudi. Ljudi iz rasejanja su vam ianče oni koji su isto tako kao vi, nekad, tokom nekih ranijih predizbornih udvaranja verovali pa videli da od toga nema ništa, spakovali se i otišli. Zamenili životarenje za život. E, oni će sad ono što krvavo zaradjuju da pošalju vama pošto nemaju kome.

Šta ćete, smutno predizborno vreme donosi sa sobom i lov na glasače a lovi kako ko ume, uglavnom na kvarno kao što se to u lovu inače radi. Mislim, tako je radio i drug Stari, neki su mu nateravali plen na nišan, njegovo je bilo samo da opali i da se posle slika sa nogom na glavi medveda. Ili u pletenoj fotelji okružen saborcima lovcima. Posle bude krkanluk. Svaki lov vam je isti.

E, pa od trenutnog lova zavisi ko će sutra da krka. Vi sigurno nećete. Prvo zbog toga što se ništa neće promeniti preko noći a drugo zato što su alavi najaktivniji u obećavanju toga da će baš dan after u Bor da ušeta bolji život i to na belom konju. A pošto se izbori dešavaju u Srbiji svako malo i pošto je svuda isto a bolji život još nije prihajao, neće ni u Bor. Mislim neće preko noći pa zbog toga nemojte da mislite kratkoročno.

Kako čujem, na slobodnom srpskom tržištu glas trenutno vredi najmanje 5 000 dinara ako se ne izlicitira više. Za tih pet hiljada ne možete upisati dete u školu, kupiti nov auto, okrečiti stan a ni spremiti zimnicu pa prema tome, ako je nekome palo na pamet da proda svoj glas, setite se da on ipak nema cenu i da prodajom tog glasa prodajete sebe i to ispod cene.

Šta god da vam nude od onih ponižavajućih stvari, od ulja do brašna, ne mogu vam to dati za ceo život. Gledajte vi da izaberete nekoga ko će vam omogućiti da sami kupiite ono što vam treba.

O lekarskim pregledima stvarno ne znam šta da kažem. Meni su, tokom poslednjih izbora za lokalnu vlast na Voždovcu, nudili kompletan sistematski pregled, od očiju, preko reproduktivnih organa pa sve do srca, što me prilično uznemiravalo, na šta li im ličim kad im otvorim vrata a ponude mi ginekološki ili kardiološki pregled. Šta god da vam ponude i ko god da vas pregleda, ne zanosite se da je njima bitno da vi budete zdravi, bitno im je samo da dobiju vaš glas. Posle možete i da crknete il’ kampujete kao inače u hodnicima dok svi ostali ulaze preko reda. I svakome ko vam ponudi bilo kakav lekarski pregled toplo preporučite da upadne na vaše mesto i pregleda se od glave do pete sa naglaskom na glavu.

Mora da su vam rekli da ćete dan posle izbora moći da birate radno mesto, tol’ko će ih biti da ćete to, najverovatnije, morati da odradite na ’’eci – peci – pec’’, kako god da ispadne promašiti nećete.

Dobili ste još jednu veliku istorijsku šansu. Posle svih istorijskih šansi koje smo imali zadnjih godina red je da bar vi ovu iskoristite. Ako ne umete bolje da je niste ni imali.

Pamet u glavu.

Zapamtite, izbori su način kojim birači slobodnom voljom biraju vlast. Unazad godinama mislilmo, mislimo, pa, nekim čudom, svaki put izaberemo one koji su sigurni da ne umemo da mislimo, sve što posle znaju da kažu u vezi svojih tragičnih brljotina je da je to narodna volja.

Ako ste slučajno ovih dana ubedjeni da Bor nije u Srbiji što vam ne bih zamerila, ispada da nije, da vas podsetim – Bor jeste u Srbiji a Srbija je zemlja za koju kažu da najzad ima jasnu alternativu. Jadna joj majka!

Zemlja gde ne možeš časno da radiš svoj posao. Gde ne možeš da budeš dobar novinar ako pišeš onako kako jeste. Zbog tog ’’jeste’’ ne dobiješ platu. Dobiješ bombu.

Zemlj do čije granice se proširila Šengenska zona. I oko koje će izgleda kilometrima biti brisan prostor jer…

Ovo je zemlja propale ekonomije čiji je ministar za ekonomiju pre neku godinu dobio priznanje kao najuspešniji ekonomista. Možda jeste uspešan. Samo nam nisu rekli kojoj zemlji. Taj čovek koji vas je bezuspešno prodavao danas priča da Beogradu nije stalo do Bora. I svim srcem vam obećava neko ‘’ojačanje’’ ako ne svih vas a ono svoj partijskog kolege kao regionalnog lidera.

Ovo je zemlja koja ima dnevnih novina još malo pa koliko i stanovnika. I sve one na udarnim stranama objavljuju koja je pevačica ugradila silikone, koji pevač je kupio nov džip a koji ima novu švalerku. Ostale vesti provuku negde između tek da ne bude da nisu u toku a neke ne provuku nikad, daleko je Bor od Beograda, a što ne vidite to i ne postoji.

Prodato je sve što je neko hteo. Ono što nije prodato nije sačuvano nego ga niko neće. Čeka se pad cene pa da dobije na važnosti.

Otkriveni su mito, korupcija, mafije, mafije, mafije…

Dinar malo malo pa obori ruku euru za 0,005 odsto. Da se zna! Inače je svakog dana na istorijskom minimumu.

Ali, biće bolje. Javiće čim bude.

Kako će biti rekli su vam. Da li to tako može nisu vam rekli.

Sve što vam obećavaju je da samo još jednom provere koliko ste blesavi.

I šta htedoh… Ne dozvolite da budete lak plen i da tako lako uletite u zamku. Ne treba da birate one koji vam obećavaju nešto što na osnovu postojećeg stanja ne može biti. Treba da birate samo onoga ko tačno zna kako je sada. Ako to zna znače i kako da ‘’reši’’ stvar.

Pre nego što podjete da poklonite svoj glas koji ne treba da poklonite isto kao što ne treba da ga prodate stavite na papir šta je obećavano i šta je od toga ispunjeno.

Meni ostaje samo da vam držim palčeve i čekam 21. jun da vidim šta vam se zapatilo.

A živa nisam!

Moja operacija – moja stvar! – izjavio je ministar zdravlja na novinarsko pitanje – što si se, bre, operisao U Nemačkoj kad i mi imamo vrhunski opremljene bolnice, vrhunske stručnjake i sve ostalo vrhunsko što umeš da nam nabiješ na nos kad se pobunimo. Da ne zamerite čoveku, stvarno njegova diskus hernija je njegova stvar ali operacija nije. Bila bi da u dosluhu sa gos’n Konom nije vrištao na sva usta da ima svi da obolimo od onog svinjskog gripa i ko se zarazio i ko nije jerbo je takav politički trenutak a i morale vakcine da se isplate. E, ako sam ja bila njegov statističi podatak koji se otrg’o kontroli pa tvrdoglavo nije hteo da se razboli što je ugrozilo Miškovićevu imperiju i njegova operacija je moja stvar jer o težini svoje bolesti može da priča onom malom Djokici koga stalno pominje bivši kapitalni ministar, koji je valjda nepismen, ne bivši ministar nego Djokica, i koga mogu da ubede da su problemi sa diskus hernijom genska i nelizlečiva stvar a naročito posledica amortizacije i da sa tim može da se živi iako malo boli.

Otkočio se - Tomica večiti

Kad pogledate ko sve u ovoj zemlji obavlja ministarsku funkciju možete samo da puknete od muke, da je živ Nušić grohotom bi se smejao, današnjica je prevazišla njegovo vreme. Nobles njegove ministarke nije ništa u odnosu na nobles ovih naših ministara. I u moru ministarstva i ministara ima i onih koji se slabo oglašavaju ali ima i onih koji kad se oglase to bude, onako, efektno, odjekne na sva zvona, pa je eto, ministar zdravlja rekao da njegovo zdravlje nema cenu, da se ‘’diskurs hernija ne dobija preko noći i mnogi ljudi žive sa ovim oboljenjem, ali za očekivati je da se bar ministar zdravlja na vreme obrati kolegama za pomoć i da spreči komplikacije”. Vidite vi šta vam je ministrovanje – on ne mora da živi sa ovim oboljenjem, ostali moraju i mogu. Doduše, i oni bi se obratili ministrovim kolegama za pomoć da ovi hoće da ih saslušaju. Nego problem je što neće, ako baš i budu raspoloženi reći će da je diskus hernija nešto sa čime običan čovek može da živi.

I dok ministar priča kako je normalno da se obrati kolegama i kaže – slušaj, nešto me seca ovuda kad god me prozovu i naglo se okrenem, da je u Nemačku išao ne zato što se operacija kojoj je tamo podvrgnut ne radi ovde nego što se radi na manje invanzivan način, što da se postoperativno muči ako ne mora i da su tamo popadali od sreće kad su čuli koga će operisati pa su mu operaciju naplatili ‘’dva, tri puta manje’’, njegov stranački kolega, veliki hirurg srpske privrede, Mladjan Dinkić, istovremeno izjavljuje da ministar zdravlja umal’ nije ostao paralizovan do kraja života i da mu se ‘’stvar’’ iskomplikovala jer se nije na vreme obratio lekarima. Mi, valjda, treba da budemo srećni što je Tomicim hod po mukama, malo nakrivljen, prošao kako treba, što nije ostao paralizovan, izbog čega neće ni pod razno da da ostavku već će sa voljom i na vreme u nove ministarske pobede čim se oporavi. Mene, iskreno, zabole uvo taman onoliko koliko i njega i Dinkića boli uvo za sve nas a vi verujte kome hoćete, Tomici koji kaže da je sprečio komplikacije ili Mladji koji kaže da nije sprečio. Svako sranje ima opravdanje pa vi odlučite koje vam je prihvatljivije.

Ministar je živ, zdrav i prav k’o strela, sad se postavlja pitanje da li je on uvredio svoje lekare iz onih svojih bolnica, znate kako on stalno govori – moje bolnice, moji lekari, moje osoblje, ili nije. Ja bih rekla da nije. Ne zato što naši lekari nisu stručni nego zbog toga što naši lekari uglavnom nemaju čime da rade a nemaju ni optimalne uslove. A i plata im je mala, što da se akaju i sa ministrom ako ne oraju. Dakle, ministar je odabrao način na koji će biti operisan, moglo mu se, nisu lekari krivi što on kao ministar za sve ovo vreme nije uradio ništa. Ostavku neće podneti, ne pada mu na pamet pošto ova njegova operacija srpsku državu ne košta ništa. I ne treba da je podnese zbog ovoga. Treba da je podnese jer on mnogo košta srpsku državu, nesposobnost uvek košta, mnogo košta sprske pacijente, sve one koji zaista ne mogu biti operisani u zemlji a ne mogu ni u inostranstvu jer nisu ministri i to sebi ne mogu da priušte. I zbog histerije oko svinjskog gripa kojim nije uspeo od svih nas da napravi priglupe svinje.

I treba da podnese ostavku zbog izjave kojom opravdava operaciju u Nemačkoj – “Ja potičem iz tog sistema, ja sam deo tog sistema, ali ja sam na neki način i nemački đak. Pre dvadeset dve godine proveo sam dva meseca u Minhenu, učeći neke stvari koje sam doneo ovde’’. Treba stvarno da budete na nivou svinje pa da možete da sažvaćete i progutate ovu izjavu.

Inače, sinoć je odmah posle Dinkićeve izjave da zahvaljuje bogu što ministru zdravlja više ne fali ništa a ni obraz, i da je izuzetno srećan što će ovaj ostati da vodi zdravstvo ka što većem haosu išla je vest o deci oboleloj od Batenove bolesti pa ste mogli čuti da ta bolest kod nas nema šifru u dijagnostici jer se ne nalazi na listi bolesti koje priznaje Zavod za zdravstveno osiguranje. Može nam se da neku bolest nećemo da imamo jer je retka, nije to svinjski grip na kome ože da se profitira. Roditelji dece obolele od ove bolesti o istoj mogu da se informišu samo preko interneta, šta ćete kad kod nas bolest ne postoji a od lekara dobijaju uputstva da ne troše energiju za džabe kad je bolest ionako smrtonsna. Dijagnoza oboleloj deci je uglavnom utvrdjena u inostranstvu što košta oko 30 000 eura i što plaćaju sami jer, kako rekoh, ono što u ovoj zemlji ne postoji ne može ni biti plaćeno a ni refundirano. O tome kako je roditelju kome lekari saopšte da ide kući i čeka da mu umre dete da ne govorim. Etika vam je nešto čime lekari mnogo vole da se busaju u grudi kad treba da brane nekog svog kolegu koji je napravio brljotinu sa smrtnim ishodom . U ostalim slučajevima lekarska etika je vrlo diskutabilna kategorija a pošto su doktori vrlo sujetni mogu sebi da dozvole da izigravaju boga. I ne troše uzalud svoju energiju.

Nego najvažnije od svega je da ministar zdravlja neće dati ostavku jer –

a) će biti ministar onoliko koliko traje mandat koji su osvojili kao stranka koja je u koaliciji Za evropsku Srbiju osvojila poverenje građana i značajno doprinela da Boris Tadić bude predsednik Srbije
b) svoj posao doživljava kao svoju obavezu koju mora da obavlja onoliko dugo koliko mora
c) preda njim je mandat koji nije dobijen na poklon, nego je dobijen na parlamentarnim izborima, a izbori su najbolji način da se vlast menja, osim kad se u istorijskim okolnostima desi drugačije.

Ende! Kako vam bude. I šta god da mislite.

Da vas podsedim na još nešto, na sveopšti haos u zdravstvu zbog koga je ministar išao u Nemačku po second opinion. Skoro je apelovao na narod da ne plaćaju tj. ne podmićuju doktore već da prijavljuju posle čega će on njima ukor pred isključenje ako narod uspe prijavljeno i da dokaže. Ne čuh da je apelovao na svoje kolege da se urazume i da časno obavljaju svoj posao. Možda se to javno ne izgovara, možda nije lepo a i mi smo zemlja gde postoji problem davanja a ne problem uzimanja. Nevaspitan neki narod, čudo jedno.

Pre dve godine je razaslao zdravstvenim ustanovama, diljem nam rajske zemlje predlog poslovnog kodeksa za koji ne znam da li je zaživeo, to uglavnom zavisi od toga koliko direktori zdravstvenih ustanova imaju smisla za humor.

Najnebuloznija stvar u pomenutom predlogu je:

’’Nedopustivo je da zaposleni kritički ocenjuju rad zdravstvene ustanove i pretpostavljenih u bilo kojoj prilici, osim na internim službenim sastancima.’’ Prevod – nemoj da je neko zucnuo šta se radi po zdravstvenim ustanovama. Ovo ’’osim na internim službenim sastancima’’ znači nigde jer se obično ćuti da ne bi bilo proganjanja, anatemisanja i još koječega. Ili, ako dođe do fatalnih grešaka, a kao što znamo one se dešavaju, to ne sme ni pod razno da procuri u javnost. Problem sa ovakvom stvari je što se uvek nađe neko da nekome kaže u poverenju, pa ovaj nekom drugom i tako redom. Ne znam da li će posle odgovarati onaj ko je pogrešio ili nesavesno obavljao svoju dužnost, ili onaj ko o tome nije umeo da ćuti. A ako baš budu solidarni onda će na prijavu pacijenta nadležni za istragu naići na zid solidarnog ćutanja i počiniocu neće moći da se udje u trag. Odmah mogu da se pozovu na kodeks.

Ono čemu sam se grohotom smejala je uputstvo o oblačenju, propisnoj uniformi, dužini suknje, boji kose i laka za nokte, kulturnog obraćanja pacijentima i prigodnim poklonima koje bi trebalo da prihvataju.

Propisne uniforme će i dalje nositi samo muški deo, sa sve klompama. Ženski deo osoblja počevši od doktorki neće jer onda ne može da se vidi šta su novo kupile. One uglavnom nose mantile nonšalantno prebačene preko ramena, klompe ili neku drugu medicinsku obuću ne bi obule ni za živu glavu jer, oh, ne bi mogle da se pohvale novim cipelama kupljenim u ’’Bati’’ što je ’’must have’’ od kako je ova radnja otvorena. Pojedine doktorke nose tako grandovski šljašteće toalete da između ostalog što vam fali odmah ima da vas zaboli i glava kad ih ugledate.

Dužina suknje… šta reći, kratku suknju, ultra mini, ili kako bi naš narod rekao ’’dopičnjak’’, su izmislile medicinske sestre. Pojedine doktorke, one sujetne koje ne mogu da dozvole da medicinske sestre izgledaju bolje od njih kad već nisu obrazovane kao one, ih prate u stopu. Onome ko bude iskorenio mini suknju kao deo uniforme treba dodeliti medalju.

Što se preporuke o umerenoj boji kose tiče ne znam šta je umerena boja kose. Pošto postoje tri osnovne boje kose koje žene svrstavaju među crnke, brinete i plavuše, šta je mislio ministar pod tim ’’umerena boja kose’’? I da li on neku nijansu voli posebno pa bi sad ženski deo medicinskog osoblja možda trebao da bude jednoobrazno ofarban? I šta će da radi sa onim ženama koje su ofarbane u plameno crveno, totalno će mu razbiti koncepciju. Hoće li ove crvenokose da odgovaraju za kršenje radne discipline ili će ih prefarbati? Koliko god sam za produžavanje suknje toliko me ovo iritira i mislim da je ponižavajuće zajedno sa savetima o čistoj kosi i urednim noktima.

Vrhunac je deo koji se odnosi na kulturno obraćanje, međusobno i prema pacijentima. Međusobno će se i dalje jedni drugima uvlačiti u dupe a ogovarati po kuloarima. Što se pacijenata tiče ostaće sve kako je i bilo pošto su pacijenti niža vrsta ljudi koja nema ni ime ni prezime, večito podvrgnuta doktorskoj aroganciji. Učtivo obraćanje nije svojstveno medicinskom osoblju, oni nisu čuli za ’’Vi’’, većina pacijenata su im ’’ti’’ a anamnezu uzimaju sa dve rečenice – ’’Na šta se žališ’’ i ’’Gde je problem’’. Ko zna gde mu je problem kad ode kod lekara na konju je.

I na kraju, koji su to prigodni pokloni koje doktori mogu da prime? Piće i kafa su odavno prevaziđeni. A i piće nije piće ako nije viski. Što se neprigodnih poklona tiče da li u to spadaju garderoba, mobilni telefoni, zlato i umetničke slike, i zna li ministar koliko će da isfrustrira lekarsko osobolje koje je na ovo naviklo.

Kako misli da iskoreni onu psiho igricu ’’operisaću te prekosutra’’ ili’’malo nikad’’ sve dok im se ne tutne koverta? Spada li to u kodeks ili ne spada? Šta će, crni, ministar da radi kad njegovi doktori stignu na red organizovanog ispitivanja, kad se javno, jasno i glasno, progovori o korupciji u zdravstvu?

Za pristojne ljude, koje god da su profesije, kodeks nije potreban.

Kako treba da se ponašaju medicinske sestre zna se još od Florens Najtingel. Nema mnogo razlike samo što je ona radila u mnogo gorim uslovima i sa mnogo manje medicinskih sredstava.

Kako se treba ophoditi prema pacijentima je, kao što rekoh, uputstvo nepotrebno ljudima koji su pristojni.

’’Prema invalidima i osobama sa posebnim potrebama moraju da se odnose sa posebnom pažnjom, pod uslovom da to ne ugrožava interes drugih pacijenata.’’ Ne, oni prema tim osobama treba da se odnose kao prema ljudima. Ništa više.

Evo, sada svi medicinski radnici koji su ovo pročitali mogu da razmišljaju kako ono što ja mislim o njima nije ništa u odnosu na ono što o njima misli njihov ministar.

A ako čitaju i budu želeli da mi se obrate neka vode računa da to bude po uputstvima ministra pošto im je dao smernice i za uljudnu internet komunikaciju.

I šta htedoh da vam kažem…

Kod ovakvih za koje je ministar pisao kodeks se ni ja ne bih operisala.

Da nam je živ i zdrav, kako reče – mnogo ga posla čeka.

Radost nema cenu (e-novine)

Nisam verovala da će taj toranj nići iako je nicao, hoću reći, imam iskustva sa onim da izvezu bagere na neki koridor, preseku neku tračicu i kažu kako svečano, sa radošću u srcu i ponosom u ministarskim grudima proglašavaju otvaranje radova pa radovi prestanu čim se isključe kamere. Izgradnja Srbije uglavnom liči na zidanje Smedereva samo što ni za koga ne smete da kažete da je Prokleta Jerina, kosi se sa ekspresno pečatiranim Zakonom o javnom informisanju. U ovoj zemlji se javnost informiše onako kako treba vlasti a ne kako jeste.

Kad bih sad počela da nabrajam šta je sve obećano u predizborno histeričnim vremenima i obrazlagala da ništa od toga nije uradjeno a da je i ono što je postojalo razgradjeno, rastavljeno na proste činioce, trajalo bi letnji dan do podne. Kako god, toranj je nikao i njegova balkanska grandioznost ostvarena isključivo sposobnošću ove vlasti ima da vam bude dosta. Nema ničeg važnijeg od tornja.

Fabrike su i dalje zatvorene, plate su i dalje premija, putevi puni rupčaga, oni putevi kojima treba da domilite do Avale da biste sagledali soptvene probleme, autobusi prokišnjavaju, kriminalci na slobodi, u foteljama moj do mojega, mostovi pucaju, reke plave, ljude prebijaju po ulicama, državni službenici se medjusobno ubijaju, korumpirani su svi, od čistačice do direktora, kamate su najviše u okruženju, putarina takodje, benzin najskuplji, struja će poskupeti zbog onih koji je ne plaćaju, neko mora pa ajd’ ovi što već plaćaju, nacionalna blaga poput Telekoma će biti prodata… ovi iz vlasti bi nešto i uradili, nije da ne bi, no ih sprečavaju neizglasani zakoni a oni, daleko bilo, ništa ne rade mimo zakona.

Ja, meke duše, šta ću nego da pomislim da predsednik i ministri ovo ne mogu to da vide, glavu ne dižu od posla, nije im zameriti. Al’ baksuz u meni očekivao da će predsednik, kad se popne na toranj da baci jedan od svojih zavodničkih pogleda po Srbiji, da se lupi po čelu i ukapira kakvi problemi more Srbiju. Računala sam da će Djilas da ga povuče za rukav i kaže mu – Je li, bre, si ti došo ovde da vidiš probleme il’ da se slikaš, batali to, ima vremena za slikanje.

Mućak! Predsednik se popeo al’ prosvetljenje nije doživeo. Siš’o sa tornja još zamlaćeniji nego što je bio. Da l’ ga gore udario svež vazduh u glavu, da l’ ga slava udarila u glavu, šta mu se desilo ne znam, ali od kako je sišao deluje ponovo predizborno histerično, jerbo od kako je sišao sa tornja nije sišao sa malih ekrana.

Dakle, toranj je svečano otvoren što je siguran znak da je Srbija na dobrom putu ka Evropskoj uniji i njemu nije jasno šta se se sad tu komeša u Srbiji, on zna da je narodu teško al’ zar baš mora da se zvoni o tome na sva usta, te je iz istog razloga rekao da on apsolutno, ni u ludilu, dok ga ova pamet služi, neće dozvoliti da novinari, sram ih bilo, stvaraju atmosferu beznadja u zemlji gde je sve mrtvo al‘ nada ima da diše na škrge. Kad može on da se nada možemo i mi. Ako njemu nije teško što bi bilo nama, mi samo sedimo i čekamo a on ne zna na koju će stranu i sa kim da razvija već razvijene bilateralne odnose sa osvrtom na viševekovno neraskidivo prijateljstvo. Ne može čovek da se načudi kako svi mediji nisu kao b92 na kojoj kompletna opozicija za mesec dana ne dobije prostora koliko on u jednim vestima. Doduše, rekao je – možete vi da kritikujete vladu al’ samo ako ima razloga, kol’ko sam ja video razloga nema, ako baš neki i pronadjete ja preuzimam svu odgovornost, što je zvučalo kao: Ja apsolutno neću da dozvolim… ja sam apsolutno svestan… ja apsolutno preuzimam svu odgovornost, ja apsolutno preuzimam sav rizik… i finiširao sa – apsolutno nije tačno da su u vlasti svi isti od devedesetih do danas. Gledaš ga i pošto nemaš sposobnost da uletiš u televizor a i da uletiš on bi se pitao ko si, samo misliš kako je apsolutno u pravu – nije isti kao oni devedesetih, gori je od njih. Gori je jer mu je dužnost bila da bude bolji. Gori je jer smo devedesetih još imali nadu a danas je nemamo iako on kaže da moramo da je imamo. Ostalo mu je samo još da donese dekret pa da moramo da verujemo.

I taman kad počnete sažaljivo da ga posmatrate kao davljenika koji se hvata za slamku, šta će mučenik, on izadje sa novom izjavom i vi onda vidite da on ne da ne živi u skladu sa svojoim narodom nego ni sa svojom svitom. Svako igra svoju igru a predsednikova je sledeća –
Dva dana pošto je iskazao apsolutnu ljutnju i kad ga je popustila ošamućenost od čistog avalskog vazduha koja ga je držala očigledno duže nego onaj šampanjac koji je pio al’ ga nije pio, a priznaćete da je lakše nekome oprostiti ošamućenost od alkohola nego od vazduha, predsednik je izjavio da ‘’imamo potpuno jasan plan za izlazak iz krize. To je plan do 2020. godine koji će biti završen u narednim mesecima. Mi ćemo pred građane izaći s tim planom i tražićemo podršku za njegovu realizaciju” .
Prevod – imaju plan koji još nije gotov, biće tokom leta, kad u’vate put kud koji, plan je da do 2020. izadjemo iz krize iz koje smo kako tvrdi Dinkić, već izašli, a poenta plana je da on nema nameru da bude išta drugo do predsednik Srbije bar do 2020. To vam je još deset godina apsolutnog sranja.
Za sve to će tražiti podršku gradjana. Posle svega, pošto je prokockao svako poverenje koje mu je dato da pohapsi, otpusti, filtrira, pokrene, očisti, povede, izgradi, ispita, odgovara, objasni, sredi i uredi.
Stvarno treba da budeš dovoljno drzak da kažeš ovako nešto i dovoljno ošamućen, svejedno od čega, pa da se nadaš da će isto proći još neki put.
On ima decenijski plan, nešto slično poratnim petogodišnjim planovima koji su trajali od deset do petnaest godina a računa da ima i blesav narod pa je danas rekao da on, kao da smo svi ušli u njegov šljivar i kao da nas niko ništa ne pita, neće dozvoliti izbore. Ne vidi im svrhu jerbo može da se desi da izgubi. Ima da bude na vlasti sve do 2012. a i posle toga, sve do poslednjeg čoveka!
I normalno, danas se oglasio Krkobabić, glasom starca Foče od stotinu ljeta, da budućnost imamo samo sa njim. Svi mi čak iako nismo penzioneri i čak iako nema nikakav plan sem neki za penzionere oko koga se stalno tera sa MMF-om.
Za njim je arlauknuo Palma, srpski domaćin, da on obećava da izbora neće biti i da uvek održava obećanje, da u Belgiji vlada pada svakih osamnaest meseci pa da on ne vidi da im je nešto bolje i da nije lud da dozvoli izbore u ovom trenutku kad je Srbija najpopularnija od Nemanjića do danas.
Za to vreme, gos’n predsednik je u poseti poplavljenim područjima gde kako videh, duboko zamišljen gleda u neku baru i preti da će odgovorni za poplave biti kažnjeni i procesuirani kako nije niko u ovoj zemlji zbog onog nezavisnog sudstva.
Šta čovek sad da misli i čemu da se nada sem da će kol’ko sutra doneti dekret kojim je zabranjeno beznadje i kojim naredjuje rekama da promene tok.
Ovde nikada ničija odgovornost nije utvrdjena, sve je viša sila, elementarna nepogoda, greška komisija za utvrdjivanje odgovornosti, što bi poplave bile izuzetak. Ima da promeni tok rekama ne zvao se on Boris Tadić. Apsolutno ima da bude tako.
Al’ kad sve to može, kad je tako sposoban i uspešan, nije mi jasno što je ovoliko neurozan. Koliko god pričao da nema razloga da se raspišu vanredni izbori, kad progovori pokazuje da ih ima koliko hoćete.
Sad… što se to njemu ne svidja… šta ću mu ja…
Vi sad možete apsolutno da mu verujete, apsolutno da mu ne verujete, da vam apsolutno bude svejedno što će on Srbiju kol’ko sutra da proglasi kraljivinom i sebe kraljem svih Srba i da vam kraljevski kaže da jedete kolače ako nemate ‘leba, vidi da ‘leba nema, nije ćorav, samo ne da na sebe.
Vid’o s tornja ono što ja vidim iz sopstvene sobe.
Al’ ptičija i žablja perspektiva su se uvek razlikovale.