Da pređemo na stvari iz naslova. Pre svega – algoritam. Protekle zime se u Americi usijala debata o klimatskim promenama imajući u vidu da su mnogi delovi severnoameričkog kontinenta bili zatrpani snegom otprilike koliko i istočna Srbija. Skeptici su, naravno, to jedva dočekali da nastave paljbu po pobornicima globalnog zagrevanja započetu još za Climategate afere (a i ranije). Naučnici su se branili od takvih napada na dva načina, od kojih mislim da je jedan legitiman, a drugi nije. Legitimna odbrana se sastojala u konstataciji da jedan tako kratak vremenski interval ne mora ništa da znači u utvrđivanju statističkih pravilnosti. Taj argument su koristili i skeptici imajući u vidu tendenciju da se o naučnom problemu tolikih razmera zaključuje na osnovu merenja koja obuhvataju period od samo nekoliko godina ili decenija.

Drugi, nelegitiman argument, je onaj koji je tvrdio da se hladni talas potpuno uklapa u predviđanja pobornika globalnog zagrevanja. Naime, teorija antropogenog globalnog zagrevanja upravo predviđa pojavu takvih ekstremnih vremenskih obrazaca u sve većem broju. Zovite me poperovcem, ali takva argumentacija je jedna obična glupost. To ne samo da je nemušto proročanstvo na nivou sastavljača horoskopa, već je i isprazna tautologija koju “poznaje” svako živo biće na ovoj našoj planeti. Činjenica da se vreme menja je usađena u genetski kod svake zeljaste biljke, kišne gliste ili daždevnjaka. Dokazati da je za određene atmosferske “ekstreme” zaslužan čovek je jednako dokazati da takvi ekstremi nisu postojali pre čovekovog silaska sa drveta ili odakle već kreacionisti misle da je čovek sišao… Čini mi se da je teorija da je Bog lezbejka u ovom slučaju ipak plauzabilnija…

Međutim, tu dolazimo do spoja klimatskog alarmizma i masovnih medija. Modus koji se upotrebljava u medijima prilikom izveštavanja o naučnim istraživanjima klime ima oblik envajromentalističkog algoritma. On je karakterističan po tome što upoređuje određeni parametar (temperatura, gasovi staklene bašte u atmosferi) iz sadašnjeg doba sa istim tim parametrom iz tzv. preduindustrijskog doba (šta je kog đavola to predindustrijsko doba kada Zemlja postoji već par milijardi godina?) i na osnovu toga iznosi zaključke. U sledećem primeru envajromentalističkog algoritma uzećemo temperaturu kao parametar (T je temperatura iz nekog ranijeg doba, a T1 sadašnja temperatura). Algoritam izgleda ovako:

IF T < T1
OR T > T1
THEN “najebali smo”
ELSE “unesi nove parametre”

Po ovakvom algoritmu možemo da zaključimo nekoliko stvari. Prvo, klimatske promene postoje uvek i svuda, termin “promena” je tu redundantan imajući u vidu da je već obuhvaćen terminom “klima”. Drugo, ako ste skloni alarmizmu, verovatnoća da ne najebete od klimatskih promena je manja od verovatnoće da će vas u glavu udariti meteorit dok odrađujete svoju šihtu u podzemnom kopu u Resavskim rudnicima. Treće, sto mu gromova, moramo nešto da učinimo povodom toga.

Tu dolazimo do društvenog delanja kao metoda za rešavanje percipiranih problema i ispunjavanje interesa. I tu na scenu stupa politički silogizam koji glasi:

Moramo da učinimo nešto.
Ovo je nešto.
Dakle, moramo da učinimo ovo.

Ranije sam takođe pisao kako je u političkom delanju daleko probitačnije raditi nešto nego ne raditi ništa, iako nam ama baš ništa ne garantuje da to “nešto” daje bilo kakve rezultate. Sa stanovišta javnog mnjenja je skandalozno da se po nekom pitanju ne radi ništa, čak i ako je raditi nešto mnogo gore od nedelanja. Da ne govorimo sada o formalnoj neispravnosti gornjeg silogizma imajući u vidu da “nešto” iz prve premise uopšte nije identično sa “nešto” iz druge. Ako ovakav politički silogizam primenimo na situaciju protiv koje se bore envajromentalisti, možemo reći da je za sprečavanje klimatskih promena bolje da se svi kolektivno uhvatimo za uši i igramo nego da jednostavno ne radimo ništa.

Zašto ljudi uopšte gase svetlo na sat vremena? Ima više mogućih odgovora, poput osećaja da se doprinosi rešenju nekog velikog problema, učvršćivanja svog stava moralne superiornosti, pripadanja grupi koja čini ispravnu stvar, pomodarstva, kratkotrajne zabave, “davanja poruke”, ali ćemo sva ta objašnjenja sada zaobići i okrenuti se primarnom razlogu. Ljudi se uključuju u ovu akciju pre svega zato što imaju struju u svojim kućama. Zato što su jednostavno na samo korak od prekidača kojim će sve ponovo vratiti u normalu ako im ta normala bude hitno potrebna. Sat vremena u mraku godišnje kao kupovanje nekakvog oblika ekološke savesti je lak, brz i bezbolan posao koji pritom ima ogroman medijski odjek. A da bi se osećali kao deo grupe koja je na pravoj strani, potrebno je samo da imate uvedenu električnu energiju i volju da je sat vremena ne upotrebljavate. Siguran indikator da Srbija jeste na “pravom putu” je i proslava sata za našu planetu u našim gradovima. Zamislite da se neko setio da obeležava ovu stvar pre samo 10-11 godina kada smo rešili da obaramo Miloševića jer nam je, između ostalog, bilo prekipilo i od silnih restrikcija struje. Vrlo je verovatno da bi od tog pametnjakovića u to doba ostale samo cipele koje bi pronašli u kavezu sa belim medvedima beogradskog zoološkog vrta.

Sat za našu planetu je siguran znak da su se i u našu zemlju uselile popularne pomodnosti sa zapada, poput onih koje ja volim da zovem “sindromom punog stomaka”. Earth Hour je jedan od oblika tog sindroma, stvar koja može da padne na pamet samo ljudima koji ne znaju šta će više od udobnosti koje poseduju pa su rešili da se malo igraju indijanaca. Siromašnim ljudima trećeg sveta (ako su uopšte čuli za to) tako nešto mora da izgleda kao kompletna ludost. Ne pomaže ni to što ih mnogi odavde gledaju kao ideal zelene utopije, oni bi u svakom trenutku prihvatili negativne eksternalije klimatskih promena za udobnost celodnevnog posedovanja električne energije. Dalje, Earth Hour je takođe pogodan zbog njegove potpune izvesnoti. Ne samo da su oni koji ga upražnjavaju potpuno sigurni da svakog trenutka mogu da upale svetlo ukoliko postoji neka hitna potreba, nego je u kalendarskom smislu njegovo održavanje potpuno izvesno (zadnja subota marta). Zamislimo situaciju kada smo usred nekog važnog posla za kompjuterom, ili čujemo kako je dete počelo da urla u krevetu usred noći, ili kako pokušavamo da skuvamo mleko na električnom šporetu ili smo u metrou sto metara ispod površine zemlje. I baš tada nestane struje. Naša reakcija sigurno nije – uh, baš super, nestalo struje, bilo je vreme da se već jednom doprinese borbi protiv globalnog zagrevanja. Naša reakcija je bes jer posao koji nas čeka sada moramo da obavimo na teži način ili nikako, jer svi u suštini znamo da struju ne koristimo zato što smo varvarske ubice sopstvene planete, već zato što nam ona neizmerno olakšava život. Međutim, svake zadnje subote marta, neki od nas pronalaze prekidač infantilnosti u svom mozgu kako bi se malko igrali pravednika koji spašavaju svet…

Sat za našu planetu je zato, po mom mišljenju, globalni festival licemerja. Ljudi koji upražnjavaju ovu akciju su zato, po mom mišljenju, licemeri kojima bih verovao samo ako lepo odjave svoje električno brojilo i naviknu se da žive bez struje svaki dan. Smatrao bih ih onda doslednim ludacima, doduše, ali sigurno ne licemerima. Rukovodioci gradova koji danas daju naloge da se ulična rasveta isključi na sat vremena su, po mom mišljenju, politički populisti koji padaju na pritiske jedne infantilne interesne grupe. Zašto ne razmontiraju tu uličnu rasvetu i ostave svoje gradove u mraku tokom cele godine?

e - maš novine al` ne - maš platane

Da vidimo sad šta je to šire o čemu su gospoda pisala, a da platane ostavimo pored puta (horizontalno ili vertikalno, svejedno je). Jer, za sudbinu platana me odavde nešto i baš briga, kao što je i nekog žitelja Bulevara briga da li neko tamo u Srbiji ima tekuću vodu ili prohodan drum. Interesantnije je osvrnuti se na kompleksne socio-ekonomske analize i seciranje današnjeg političkog i društvenog zeitgeista i weltanschauunga, a povodom grupe testerama naoružanih i oficijelnim štambiljom ovlašćenih drvoseča.

Kada u političkoj raspravi čovek želi da jeftino i na brzinu učvrsti svoju poziciju on se laća samorazumljivih pojmova čiji su zvučni efekti jaki, ali čija je sadržina prilično nejasna. Neki od tih samorazumljivih pojmova koji ništa ne koštaju a puno daju su i “javno dobro” i “privatni interes”. Kada neko pokušava da podupre svoje argumente, onda se pozove na javno dobro i opšti interes. Kada želi da ih još više ojača od moguće kritike, onda se deklarativno izjasni protiv partikularnih interesa. Takav način postavljanja stvari kod političara npr. volimo da okarakterišemo kao populizam. Međutim, ako sličan argumentacijski niz koji isparava u svojoj samorazumljivosti upotrebi neki uvaženi intelektualac, onda je to lični stav, kolumna ili blog.

Tako smo zadnjih mesec dana imali prilike da čitamo da je seča drveća po Beogradu još jedan obred žrtvovanja javnog dobra na oltar privatnog interesa, profita ili samog nečastivog – kapitalizma. Ili kako bi to Teofil Pančić slikovito prikazao:

Rekao bih, jedno je van sumnje: građani se na sopstvenoj koži uče životu u kapitalizmu. To jest, uče da je taj život neka vrsta neprestane, danonoćne borbe za javni prostor i za javni interes, strukturalno neprestano ugrožen od parcijalnog interesa zvanog Profit; baš onako kako je život u socijalizmu uglavnom bio neprestana borba za individualne slobode, neprestano ugrožavane totalitarnom, monopolističkom interpretacijom “javnog interesa”, kako su ga već proizvoljno tumačili Ovlašćeni Žreci.

Ako ostavimo sad po strani uputstvo jednog mog prijatelja da je u pisanju jako probitačno s vremena na vreme otkrivati dijalektičku strukturu stvarnosti kako bi se ispadalo pametan pred čitalaštvom, možemo ostati na pitanju ko su ti građani i šta su to javni prostor i javni interes? Pre svega, kako se dolazi do tog javnog interesa? Da li je to neki permanentni telepatski plebiscit, rusoovska opšta volja, stav koji zastupaju profesionalni zastupnici javnog interesa ili nešto deseto? Mnogo je spekulacija oko toga šta će se desiti sa Bulevarom kada platani budu zamenjeni novim drvećem. Kao da parkiranje automobila nije javni interes? Kao da izgradnja lakog metroa nije javni interes? Kao da zaposlenje za drvoseče nije javni interes? Kao da snabdevanje bejzbol saveza Srbije velikim brojem palica od platana nije javni interes? Neko može legitimno da kaže da su platani veći javni interes od povećanja broja parking mesta na Bulevaru, ali bi i obrnuto mišljene bilo sasvim legitimno. Ispostavlja se na kraju da je javni interes samo najmasovniji i najglasniji skup privatnih mišljenja i, u krajnjem slučaju, privatnih interesa. Jer, nije za mene javni interes da se asfaltira put kroz selo zato što ja ZNAM da to zaista jeste javni interes, već zato što SMATRAM da je tako bolje za mene i one do kojih mi je stalo.

U modernim društvima se to smatranje o poželjnim opštim dobrima i opštim interesima razrešava u izbornim ciklusima. Što je veća sfera koju obuhvataju javna dobra i javni interesi to je i veća moć uticaja izabranih u upravljanju tim dobrima. Tu ne pomažu ni Platonovi filozofi-upravljači koje odnekud izvlači V. Milutinović u svom tekstu na Peščaniku, jer je i benevolentna moć upravljanja široko shvaćenim javnim dobrom neprocenjivo opasnija od malicioznog privatnog sopstvenika.

Moram da priznam da mi je u slučaju platana i Zvezdarske šume npr. najnejasnija optužba za profiterstvo. Ili kako to Feđa Dimović u Politici kaže:

Широм Србије природа се константно уништава зарад приватних интереса и профита.

Ove zime sam utrošio sigurno preko 15 kubika ogrevnog drveta iz čistog privatnog interesa – da se ne bih smrzao. Jesenas smo odsekli tri naočita bagrema kako bismo od njih napravili bandere za električnu mrežu (EPS smatra da nije od javnog interesa postavljati betonske stubove) iz čistog privatnog interesa – volim da koristim aparate koji koriste električnu energiju jer mi olakšavaju život. JP Srbijašume svake godine poseku par stotina hiljada kubnih metara drveta koja se pretvaraju u čist profit. Ali taj profit se ne stvara iz ekocidnih namera ljudi, već iz njihove želje da žive lakše i udobnije, kao što ni ostali proizvođači i trgovci ne profitiraju zbog toga što su zli i lukavi već što se nama više isplati (ne samo u ekonomskom smislu) da kupimo stvari od njih nego da ih sami pravimo ili sakupljamo.

Borba za platane na Bulevaru i Zvezdarsku šumu prema tome nije nikakva borba za javni interes po sebi, jer njega kao takvog i nema. Imamo samo ono što mi kao pojedinci i grupe smatramo da je javni interes, sve ostalo je sofisterija i politički populizam koji je, ovoga puta, uperen protiv samih političara.

Iz ličnog iskustva i komunikacije sa ljudima koji su pokazivali stavove koji se tiču političkog sistema Srbije, mogu sa sigurnošću reći da je južno od najjužnijih beogradskih opština jedna od najomraženijih reči upravo – Beograd. Razlog je jednostavan i nalazi se u jasnim naznakama ekonomske podeljenosti države na geografski bogatiji i onaj siromašniji deo, u implicitnom osećaju nejednakosti političkih prava iz razloga geografske pripadnosti, u svakodnevnom medijskom stavljanju jednakosti između glavnog grada i države itd.

Naravno, da je takav stav jasno politički artikulisan, Srbija bi odavno krenula stazama tzv. decentralizacije, odnosno pokušala da što preciznije u praksi sprovede osnovne postulate supsidijarnosti i spuštanja sfere političkog odlučivanja na što niži nivo. Tu imamo tri vrste prepreka. Prva su političke partije, odnosno njihove elite, kojima ovakva situacija odgovara i od kojih se jednostavno ne može očekivati da seku granu na kojoj sede. Zakonski omogućene privilegije se jako teško oduzimaju kada su već jednom date. Druga prepreka dolazi iz segmenta civilnog društva čiji pojedini pripadnici prihvataju kvalitete spuštanja nivoa odlučivanja i odgovornosti na što niže nivoe, ali ujedno smatraju da je to lek koji je gori po celokupni organizam od same bolesti. Rezultat tog organicističkog pristupa je totalni etatizam. Tendencija ka što jačoj pravnoj regulisanosti svih mogućih segmenata društva može dolaziti iz samo jednog centra, jer čovek sa više glava jednostavno ne postoji. Treća i najveća prepreka su sami stanovnici provincije koji, u svom stanju permanentne šizofrenije i tinejdžerskog rascepa ličnosti, znaju da im Beograd (kao metafora, ne kao konkretan grad) ne valja, ali bi ujedno da ne preuzmu odgovornost. Oni ponekad tačno percipiraju problem, ali umesto da rešenje traže u potpunijoj emancipaciji i preuzimanju odgovornosti za sopstvenu sudbinu, oni nekakvom kognitivnom omaškom još žešće padaju u tople skute Majke Države. A političkoj eliti nije ništa milije nego da vidi kako obespravljeni građani traže od nje ustupke umesto da viknu da im se sklone sa puta jer će za ustupke sami pokušati da se izbore. Tako imamo slučaj današnje Srbije u kojoj se decentralizacija i demetropolizacija sprovode odozgo, kao usluga građanima provincije, umesto da bude obratno.

U daljem tekstu ću pokušati da označim neke ustavne prepreke stvarnom omogućavanju dekoncentracije vlasti, a u budućim tekstovima na ovu temu ću, nadam se, obraditi i fenomenološke strane tog procesa čije sam naznake dao u prethodnom pasusu.

Empirijski podaci

Skupština Srbije predstavlja sve građane. Teoretski. Praktično se tom idealu može približiti ili se od njega udaljiti izbornim inženjeringom koji reguliše izbor poslanika. Najvažnije stavke u tom inženjeringu su vrsta izbornog sistema, karakter mandata poslanika i karakter, veličina i broj izbornih jedinica. Danas u Srbiji imamo slučaj blago korigovanog proporcionalnog izbornog sistema, faktički vezani mandat poslanika i jednu izbornu jedinicu. Takav tip izbora omogućava disproporcionalnu teritorijalnu predstavljenost, ali jako proporcionalnu partijsku predstavljenost. Jasno uočljiva tendencija od prvih višestranačkih izbora u Srbiji do danas je da se broj opština koje nisu predstavljene povećava, a time i broj nepredstavljenih građana. To se može videti iz sledeće tabele:

tabela1

Broj nepredstavljenih opština se stabilizovao iznad polovine ukupnog broja opština, a broj stanovnika na toj teritoriji je oko četvrtine ukupnog broja stanovnika Srbije. S druge strane imamo jasnu nadpredstavljenost metropolitenskih centara. Na primer, Beograd i Novi Sad sa biračkim telom koje je oko četvrtine ukupnog, drže oko 40% poslanika u parlamentu (Beograd sam nešto manje od trećine poslanika). Takođe, velika je nadpredstavljenost okružnih centara u odnosu na druge opštine u respektivnim okruzima. Na primer Niš je u osam dosadašnjih saziva skupštine imao ukupno 62 poslanika, a sve ostale opštine (njih sedam) iz tog okruga zajedno samo 20. Ili kragujevačkih 61 poslanika naspram njih 13 iz šest opština Šumadijskog okruga čiji je Kragujevac centar. Empirijski podaci govore o jasnoj tendenciji ne samo centralizacije, već i decentralizovane metropolizacije u pojedinim regionima. Rešenje za to niju u klasičnom konceptu decentralizacije koji propovedaju pojedini političari i pripadnici civilnog društva iz velikih regionalnih centara (a sve uz mahanje EU pravilnicima koji imaju regulativu za sve – uključujući i koliko stanovnika treba da ima koja regionalna jedinica), već u stvaranju što neutralnijeg i minimalnijeg ustavnog i zakonskog okvira koji omogućava konkurenciju pravnih regulativa na što nižem nivou odlučivanja.

Odnos izbornog sistema i teritorijalne predstavljenosti

Da se vratimo na odnos izbornog sistema i nejednake teritorijalne predstavljenosti građana. Pored objektivnih razloga za ovakvu distorziju u koje spadaju demografski činioci i strukturne ekonomske promene, najveći krivac za ustaljivanje ovakvih proporcija jeste karakter izbornog sistema. Problem je u nekoliko elemenata.

1. Proporcionalni izborni sistem sa jednom izbornom jedinicom. Iako proporcionalni izbori sa samo jednom izbornom jedinicom imaju prednost preciznijeg predstavljanja celokupne strukture stanovništva, u praksi to često nije slučaj. U Srbiji se uz pomoć ovog sistema precizno predstavljaju partije, a ne građani. Način kandidovanja potencijalnih poslanika je delegatskog tipa. Glasa se za liste, a ne ljude, što omogućava inženjering od strane partijske elite zavisno od broja dobijenih glasova. Partije se tu brane argumentom da ovakav tip izbora omogućava da poslanik predstavlja sve građane države. Hipotetički, čak i kada bi svih 250 poslanika bilo iz jednog grada, oni bi i dalje predstavljali celokupno biračko telo. Dva su protivargumenta ovoj tvrdnji. Prvi je praktični. Politički predstavnici jednostavno ne predstavljaju sve građane. Njima su uvek bliži interesi sredine i konteksta iz kojih oni lično potiču i u kojima svakodnevno obitavaju. Politički predstavnik nikad nije neutralan, kako po pitanju svog nacionalnog, religijskog ili ekonomskog statusa, tako i po pitanju geografskog porekla i mesta življenja. Drugi kontraargument je teorijski i, čini mi se, dosta jači. Ako politički predstavnici predstavljaju sve građane i ako je nebitno čak i ako svi poslanici žive u istom gradu, onda je formalno nevažno čak i to da li su svih 250 poslanika članovi iste partije, jer oni svejedno predstavljaju sve građane! Krajnja konsekvenca je da je demokratija moguća i bez izbora i predstavljanja samih građana.

2. Način kandidovanja potencijalnih predstavnika. Gore sam naveo da su najveći problem zatvorene liste sa kojih partijski lideri biraju konkretna imena koja će biti predstavnici. Tu su poslanički kandidati primorani da se bore za naklonost svojih partijskih bosova, a ne za naklonost birača. Posao komunikacije sa biračima kao celinom imaju samo čelnici stranke i to na najopštijem i najapstraktnijem političkom nivou. Međutim, ni posve radikalno rešenje uvođenja većinskog sistema izbora ne znači nužno i jednaku zastupljenost. Zastupljenost u teritorijalnom smislu se tu izjednačava ukoliko se postavi uslov da kandidati moraju prebivati na datoj izbornoj jedinici (1990. to nije bio slučaj, te su manje opštine za svoje kandidate stavljale svoje poznate i priznate „zemljake“ iz velikih gradova). Ali, u tom slučaju, smanjuje se jednakost predstavljanja samih građana ukoliko imamo slučaj da ogromne opštine poput Novog Beograda budu nasilno izjednačene sa po nekoliko desetina puta manjim opštinama u provinciji. Rešenje je naravno u transformaciji broja i oblika najnižih modela lokalne samouprave i korigovanju nekih segmenata proporcionalnog izbornog sistema elementima iz većinskog.

3. Karakter mandata poslanika. Član 102. stav 2. aktuelnog Ustava Republike Srbije je definitivno jedan od najspornijih redova tog pravnog dokumenta. U njemu se, naime, kaže: „Narodni poslanik je slobodan da, pod uslovima određenim zakonom, neopozivo stavi svoj mandat na raspolaganje političkoj stranci na čiji je predlog izabran za narodnog poslanika.“ Time se de facto uvodi vezani mandat i na velika vrata vraća delegatski sistem biranja predstavnika. Tu izbori više nisu neposredni, već građanin bira onoga (partijskog vođu) koji će da mu podari sastav poslaničke grupe. Zato se i smatra da je izborni sistem u Srbiji perfektno naštelovan za predstavljanje partija, a ne građana. Opravdanje za ovakvo ustavno rešenje je navodna mogućnost da neko kupi poslanika čiji je mandat slobodan i time naruši izbornu volju. Smatram da je to samo licemerni paternalizam političke elite koja misli da bi bez njih građani u parlament uvodili sve same potkupljive i korumpirane propalice. Da ne govorim kako je po ovakvom pravnom rešenju mnogo lakše potkupiti samo partijsku vrhušku i ne mučiti se sa više desetina razmaženih poslanika koji imaju različite „cenovnike“ i preferirane kontrausluge.

Zaključak

Stavljanjem u moto ovog teksta rečenice italijanskog političkog teoretičara Sartorija, hteo sam da pokažem da perfektan izborni sistem danas ni u jednoj zemlji nije moguć. Problem je više u inherentnim paradoksima demokratije kao vladavine većine nad manjinom nego što je to pitanje nesposobnosti političkih praktičara. U Srbiji, na žalost imamo i jedno i drugo. I želju da se sve uradi i uredi uz pomoć države, odozgo, a ujedno i nesposobnost političara da spreče negativne posledice te državne omnipotencije. O lokalnim političarima tu ni ne vredi trošiti reči. Malim privilegijama ili ucenama odozgo je njih moguće držati u šaci taman toliko da na kongresima i glavnim odborima ćute i dižu karton na kome piše ZA.

Promene u izbornom sistemu bi bile korak u pravom smeru, ali to ne može da reši krucijalne probleme u državi. Rešenje je u tome da se država izloguje iz što je više mogućih oblasti kojima se sada bavi i da se one prepuste privatnoj inicijativi ili da se za njih brine na nižim teritorijalnim nivoima, po mogućstvu što bliže građanima – pojedincima.

Antrfile:
Podaci o broju poslanika u osam saziva Skupštine Srbije za Borski i Zaječarski okrug:

tabela2

Podaci o broju poslanika u osam saziva Skupštine Srbije iz velikih regionalnih centrala:

tabela3