Gradovi najčešće nastaju na rekama. Bor je nastao na rudniku. Reku nema, ali ima jezero, koje je za potrebe rudnika stvoreno pre pedeset godina.
U isto vreme kada se u borskom rudniku vodila svakodnevna borba sa viškom podzemnih voda koje su usled rudarenja izbijale u jamskim hodnicima, tražilo se rešenje za problem manjka vode potrebne za rad industrijskih postrojenja.
Programom prve faze izgradnje i rekonstrukcije rudnika 1957. godine planirana je izgradnja brane za veštačko jezero koje bi snabdevalo preduzeće dovoljnom količinom industrijske vode.
Na udaljenosti od 16 km od Bora i 4 km od Brestovačke banje, na obroncima homoljskih i kučajskih planina, na terenu koji obiluje vodenim tokovima i rečnim dolinama, odabrano je mesto gde bi nastalo jezero. Brana je izgrađena 1959. godine na Brestovačkoj reci, levoj pritoci Crnog Timoka, na mestu gde su se spajale Marecova reka i rečica Valja žoni. Sa akumulacijom njihovih voda i dela sliva Zlotske reke stvoreno je jezero čiji nivo zavisi od količina padavina i otopljenog snega sa okolnih brda.
Sa izgradnjom brane, slika blago ustalasanog predela ispresecanog rečicama i jarugama, obojena od livadske sočno-zelene u dolini, do zagasito-maslinaste i mrke na terasastom zemljištu, koje se uzdiže ka paleovulkanskoj kupi Tilva njagra (770 m) i Crnom vrhu (1043 m), menja se u nove slike i nove vidike. Na Savači, mestu gde je napravljeno odmaralište za decu, podignuta je brana od kamena i betona, dužine 170 m i visine 50 m.
Brana je početak nove slike u kojoj se voda, zaustavljena betonskim zidom, širi okolinom, potapa livade i delom puta Bor–Žagubica proteže u nepravilnom, zakrivljenom obliku, nadima u bokovima, razuđene obale u dužini do 5 km, a u vreme najvišeg, prolećnog vodostaja, dostiže dubinu veću od 45 m, a površinu od 30 hektara.
Od 1961. godine uvodi se stalna autobuska linija Bor–Jezero, a sledeće godine otvara se i prvi restoran. Ubrzano se stvaraju i drugi uslovi za što prijatniji boravak na jezeru, a Rudarsko-topioničarski basen ulaže znatna materijalna sredstva za odmor i rekreaciju svojih radnika.
Prvi motel na jezeru izgrađen je 1965. godine i dobio je ime po borskom radniku – prizvođaču – „Metalurg“. Motel je gradilo borsko građevinsko preduzeće „Timogradnja“.
Bila je to skromna građevina koja se nije odlikovala izuzetnim arhitektonskim osobinama, ali se odlično uklapala u bujni pejzaž i šumovito okruženje. Smeštena na veoma pogodnom mestu, sa prostranim terasama otvorenim ka jezeru sa dve strane, kapaciteta do 30 ležajeva, od samog početka privlačila je mnogobrojne goste.
Iste godine su završene i četiri vile za porodični smeštaj, sa 20 ležajeva. Za prihvat gostiju 1965. godine je na jezeru obezbeđeno ukupno 130 ležajeva.
Sa izgradnjom motela „Metalurg”, mogao je da se prati broj noćenja na jezeru, koji raste iz godine u godinu. Zabeleženo je da je 1970. godine u hotelu prenoćilo 2.480 gostiju, a dve godine kasnije čak 12.633 gosta. Iskorišćenost smeštajnih kapaciteta tokom cele godine najbolja je bila u motelu, dok su vile i kamp-kućice bile zauzete samo u letnjim mesecima. Poslovni ljudi i školske ekskurzije dolazili bi u kraće posete da se odmore ili prenoće nakon obilaska Bora koji je, kao jedan od najvećih rudnika bakra u Evropi, bio atraktivan za grupne posete. Po posećenosti, Borsko jezero je u to vreme prednjačilo u odnosu na ostala jezera u Srbiji.
Javljaju se i prvi stručni tekstovi o Borskom jezeru. U Zborniku radova Geografskog instituta Beograd, objavljen je 1967. godine tekst prof. Stevana Stankovića „Turizam na Borskom jezeru“. U tekstu su navedene najvažnije odlike jezera koje je, iako nastalo za potrebe industrije, izuzetno lepo i pogodno za boravak turista. Na nadmorskoj visini od 438 m, sa umereno-kontinentalnom klimom, sa visokim letnjim i niskim zimskim temperaturama vazduha, relativno malom količinom padavina, sa toplom vodom leti od preko 24°C, hemijski i bakteriološki čistom vodom, čija providnost pri sunčanom vremenu u zalivima iznosi i do 5 m, a nad betonskim plažama 2–3 m. U tekstu je navedeno da do zamućivanja jezerske vode ne dolazi ni usled jačih kiša jer je najveći deo jezerskog sliva izgrađen od čvrstog, vododrživog andezita, a priobalje je preko 75% pošumljeno.
Sigurno da su ovakvi, afirmativni tekstovi o jezeru i mišljenje stručnih ljudi uticali da se jezeru pokloni više pažnje, ali uloži i više novca. A novca je bilo. Radnički savet Rudnika bakra Bor 1967. godine donosi odluku da se borskom preduzeću „Turist“ dodele sredstva za izgradnju sportskih terena na jezeru, za odbojku, košarku i rukomet. Skupština opštine iste godine odobrava za sve građane regresiranje prevoza ka jezeru do 50%.
Iako nije ostvareno sve što je planirano, planski razvoj jezera u prvih deset godina, od 1960. do 1970. premašio je očekivanja. Izgrađene su betonske plaže sa tuševima i kabinama za presvlačenje, prilazni putevi, parking prostor, motel i hotel, prošireno je kamp-naselje i u kućice uvedena električna struja, postavljena javna rasveta, proširena je vodovodna mreža, uređen je prostor za decu na travnatom delu, sa spravama za igru, pošumljena je okolina jezera, postavljene šumske klupe i stolovi, nabavljene sandoline i čamci…
Za borske rudare i topioničare, i ostale građane, jezero i Brestovačka banja postaju omiljeno mesto za odmor i rekreaciju. Tokom leta svake subote i nedelje i do tri hiljade ljudi nalazi mir na obalama jezera ili u hladovini Brestovačke banje.
Jedan od najvažnijih događaja i najvećih investicija bila je izgradnja novog hotela na jezeru. Sa njegovom izgradnjom 1977. godine otvaraju se nove mogućnosti borskog turizma. Projektna organizacija u okviru koje je rađen projekat hotela bio je Institut za bakar Bor, a radove na izgradnji izvodila je beogradska firma „Rad”. Gradnja je investirana udruženim sredstvima privrede regiona.
Hotel je zadržao projektantski radni naziv „Jezero”.
Sa ovim hotelom Borsko jezero je dobilo moderan i luksuzan objekat, visoke kategorije, projektovan po svetskim standardima, sa smeštajnim kapacitetom od 275 soba, restoranom sa 275 stolice, kafé sa 200 i terasu sa 300 stolica. Hotel ima sedam sala različite namene, hol recepcije sa barom, bazen, 4 saune sa garderobama, trim kabinet, kuglanu sa tri automatske staze, kao i terene za tenis, fudbal i košarku, dva odbojkaška terena, mini golf i otvorene plaže. Bilo je zamišljeno da se u budućnosti od hotela do planinarskog doma na Crnom vrhu izvede žičara, tako da bi hotel mogao raditi i zimi.
Osim društvenog značaja, novi hotel je za jezero, svojim raskošnim komforom. impresivnim izgledom, prostranim terasama nad vodom i zanimljivom konstrukcijom krova, imao i oblikovno-prostornu vrednost.
Hotel „Jezero” je zvanično otvoren povodom Dana rudara, 6. avgusta 1978. godine.
Od osamdesetih u hotelu su boravili najtalentovaniji sportisti Srbije, radi sportskih priprema, učesnici državnog prvenstva u podvodnoj orijentaciji, učesnici „Bakarijade” koja je okupljala proizvođače i prerađivače bakra iz svih krajeva nekadašnje Jugoslavije, jugoslovenski i strani stručnjaci iz oblasti rudarstva i metalurgije, kulturni poslenici…
Nekadašnji veći značaj Borskog jezera kao turističkog i sportsko-rekreativnog centra okoline Bora od devedesetih godina naglo opada. Prostor oko jezera od uređenog postaje zapušten. O jezeru se prestaje govoriti kao o privlačnom mestu za odmor i rekreaciju.
Kada bi se grafički prikazivao razvojni put turizma na Borskom jezeru, od devedesetih bi se iscrtala oštra silazna linija. Siv, zapušten put nizbrdo. U stvari, bio je to samo deo velikog puta na kome smo se našli usled raspada zajedničke države, rata, ekonomske krize i sankcija, vrtoglave inflacije, pada životnog standarada, moralnog i duhovnog posrnuća…
Iako već zapostavljeno, jezero nije prestalo da bude lepo i privlačno, naročito za one kojima je bilo zavičajno podneblje i koji su rasli s njim, koji su na jezerskom području poznavali svaki kutić i zavijutak, uzvišenje, prevoj i zaravnjenje, svaku stazu i drvo, a leti, u jezerskoj vodi otežalost pretvarali u lakoću, a brigu u živost i vedrinu.
U petu deceniju Borsko jezero je ušlo kao bolesnik, čije izlečenje i opstanak zavisi od ljudi. Obale jezera obrasle travom i šibljem. Motel „Metalurg“ odavno zatvoren, opljačkan i urušen. Hotel „Jezero“ opusteo, zamračen i zaključan. Kamp-kućice razgrađene.

(Odlomak iz teksta Dragice Radetić, „Doživeti stotu“, koji je
u celosti objavljen u dvobroju 20–21 „Beležnice, časopisa za
bibliotekarstvo, književnost i kulturu“, 11, 2009, str. 90–97,
donedavno bio dostupan i na sajtu NB Bor,
ali iz meni nepoznatih razloga više nije).

Pola veka postojanja Borskog jezera prošla je, blago rečeno – nezapaženo. U mnoštvu velikih problema koji su snašli naš mali grad, počev od nezapamćene nemaštine, moralnog i duhovnog iskliznuća, pa do smenjivanja na vlasti brojnih frankenštajn-koalicija koje su samo pravile štetu i unosile dodatni nemir, nespokojstvo i beznađe, izgleda da niko nema ni vremena ni volje da brine o ovom retkom blagu koje malo ko u Srbiji ima. Neko je godinama ulagao i gradio, a danas je sve prepušteno propadanju koje izaziva ne samo vreme koje neumitno prolazi i ostavlja svoj nemilosrdni trag, već i bahati pojedinci kojima je sve dozvoljeno i za koje zakoni ne važe.
A mnogo je onih koji bi mogli da povedu malo više računa o Borskom jezeru, počev od brojnih inspekcija, pa do – Turističke organizacije Bor, pretpostavljam da bi Borsko jezero trebalo da bude jedan od stubova njenog delovanja.
Čitav svoj život provela sam na Borskom jezeru koje je nepunu deceniju starije od mene. Tamo sam naučila da plivam, tamo sam se prvi put zaljubila, tamo sam provela nezaboravne i divne trenutke svog detinjstva i mladosti sa roditeljima, prijateljima i mnogim dragim ljudima. I danas više nego išta na svetu volim da odem na jezero, čitave zime pratim „situaciju“ sa snežnim padavinama, brinem da li će biti dovoljno snega koji će u proleće napuniti jezero, volim, svakako, da odem i na more, ali – verujte – uvek se sa još većom radošću i punim srcem vraćam svom i našem jezeru.
Međutim, ispada da od prirodnih nepogoda (suša), moje i (nadam se) vaše omiljeno mesto neuporedivo više pogađa jedna druga pošast, popularno nazvana – ljudski faktor: bahatost, nevaspitanje, bezakonje, odsustvo svakog morala i osećaja da nismo sami na svetu i da sve što imamo treba da čuvamo ne samo zbog sebe, već i zbog onih koji dolaze posle nas i koji će nas prezirati zbog svinjarija koje smo za kratko vreme napravili i oduzeli im ono što i njima sa pravom pripada.
Mutno je moje sećanje na prve decenije jezera: sećam se kabina za presvlačenje jarkih boja (preko čijih gvozdenih obruča smo se još dugo saplitali na Glavnoj plaži nakon što su uništene), tuševa, belih kućica, rampe koja nije dopuštala da se motornim vozilima dolazi na plažu, a nevaspitane kabadahije upućivala na nekoliko obližnjih parkinga; kafane i samoposluge na vrhu plaže, starog bračnog para koji je godinama iznad staze prodavao mekice i svima sigurno zvučim ludo kada kažem da oduvek osećam i čeznem za mirisom jezerske vode, mulja i tek pokošene trave.
Na jezero već godinama idem unapred rešena da ništa ne vidim i ništa ne čujem, da ništa ne sme da me iznervira, samo sa tom namerom da odmorim mozak, oči i dušu.

E, juče, u nedelju, doživela sam neverovatan „atomski i sleva i zdesna“ i na mozak i na oči i na dušu. A par godina unazad beležim taj svekoliki sunovrat. Roštiljdžije u „privatnoj režiji“ na svakom koraku, svuda neka vatrica čija iskra, na najmanji povetarac može da izazove katastrofu neviđenih razmera, parkirana vozila na zelenoj površini, pa čak i do same vode – iz kojih trešti muzika, đubre gde god pogledaš, dva splava sklepana od materijala sa otpada, bez mokrog čvora i osnovnih higijenskih uslova, jedno ruglo, čir na zadnjici nasred Glavne plaže, turbo-folk koji se odatle razleže svuda, i do druge obale, piće i hrana koji se spremaju i služe u improvizanoj prikolici. Nemam ja ništa protiv privatnog preduzetništva, odmah da se ogradim, naprotiv, ali mora valjda da se zna neki red i dokle sme da se ide i dokle sme da se zađe sa tom gvožđurijom i masnim buradima, pokupljenim ko zna odakle (bolje i da ne mislim), uronjenih u vodu, koja šire oko sebe masne fleke. Ja tamo, da se razumemo, ne jedem i ne pijem ništa, to svako treba da radi na sopstvenu odgovornost i nije me briga da li vlasnik ima dozvolu sanitarne, građevinske, komunalne i tržišne inspekcije za svoj rad, da li plaća vodu koju crevom uzima sa obližnje česme, kako je regulisao plaćanje struje, ima valjda ko treba o tome da brine, ali ne mogu više da podnesem tu buku i taj seljakluk i tu bahatost, pedaline koje se tu iznajmljuju i kojima nesavesni prave slalom između kupača. Ima li ikoga u ovom gradu ko će da dođe i da kaže – DOSTA! Ima li nekoga ko će da dođe i da pokažnjava divlje kampere poređane uzduž obale, koji zagađuju, devastiraju i upropašćavaju ono malo što je ostalo? Ima li nekoga da dođe i da pita čiji su ono štapovi za pecanje uredno postavljeni na 2 metra udaljenosti jedan od drugog počev od Glavne plaže, pa sve do motela „Metalurg“ – što znači da je svima ostalima tu zabranjen pristup i da tu ne mogu da priđu jezeru? S kojim pravom? Ista slika je i na drugim mestima, gde god konfiguracija obale dozvoljava prilaz jezeru.
Da li je moguće da nijednoj opštinskoj službi, brojnim inspekcijama, pa i policiji, ne može da padne na pamet da dođu i pokažnjavaju ove neprilagođene i siledžije i uteraju malo novca u budžet? Barem neka im to bude motiv, ako ne mogu da se sete nekog drugog razloga.
Da li je moguće da ovo samo meni smeta?
Zar je ovo što sam sada opisala slika mog omiljenog mesta i „turističke atrakcije“ kojom treba da se ponosimo i koja treba da nas reklamira svuda – da pokaže ko smo i kakvi smo?
To je slika nas samih, to je oličenje svih nas i onoga što smo nekada bili, a što smo postali.
Na kraju, ostaje mi samo da zahvalim svima onima koji su imali strpljenja da do kraja pročitaju ovaj poduži tekst i da se nadam da će ovo pročitati i neko ko ima i snage i moći i volje da nešto preduzme. Ako već nije kasno.

Beskrajno RazočarANA

„Mislim da moj Fejsbuk profil poseti mnogo više ‘mislećih’ ljudi nego onlajn izdanje ovih petparačkih novina (misli se na Borski problem, primedba urednika) koje se izdržavaju anonimnim olajavanjem onih koji nešto i rade, dok mudro prećutkuju (gotovo) sve prosto neverovatne marifetluke, svinjarije i lopovluke koji su odavno svakodnevica u našem malom gradu.“

Iznad teksta je još dopisano: “radnik borske Narodne biblioteke”, čime se nameće utisak da sam nešto “izjavila” u ovom svojstvu, što je gruba neistina i neopevani bezobrazluk, najobičnije podmetanje i svinjarija.

Čitajući ovo, shvatam da je urednik ovog avangardnog glasila uvređen time što ispada, ovako izvučeno iz konteksta, da ja vređam inteligenciju čitalaca „Borskog problema“, a vređam i njegov profesionalni integritet nazivajući njegove novine „petparačkim“, a njegov dugogodišnji novinarski angažman kao „olajavanje“.

Izjava nedelje: libo me racku za sve (osim Sose). Ljubiša M - publicista, kafe kuvarica, daktilograf

Elem, da se vratim na svoj „doprinos“ poslednjem broju „Borskog problema“. Naravno da izjava od mene nije uzeta zvaničnim putem, kako to dolikuje časnoj novinarskoj profesiji i kako propisuju razni novinarski kodeksi, pa i Zakon o informisanju; naravno da mi nije isplaćen honorar, kao ni pre, dok sam po svojoj volji i veoma rado, pisala prikaze knjiga za ovaj list, verujući da radim dobru i ispravnu stvar.
Naravno, pozvala sam vlasnika, urednika, novinara… (itd:), jer mi se veoma dobro poznajemo, i iz tog prvog perioda „Borskog problema“, ali i mnogo ranije, dok sam u školi predavala njegovoj deci maternji jezik, i rekla mu da ću ga ovog puta zaista tužiti i zatvoriti mu novine. On mi je prekidao vezu nekoliko puta, nije hteo sa mnom da razgovara (obećala sam sebi da ovom prilikom neću u tekstu koristiti sredstva „jezičke ekonomije“ i okarakterisati ovakvo ponašanje određenim leksemama kojima naš narod sjajno karakteriše kukavičluk, iako bi mi ovakav, možda neprimeren, ali efikasan rečnik – skratio tekst za barem nekoliko pasusa), samo mi je odbrusio „da treba drugde da lečim svoje frustracije“.
E, moj Ljubiša! Pa, gde da ih lečim? Ja nemam svoj privatni list kao ti, pa da pišem kolumnu (anonimno naravno i pod tuđim imenom), da jadikujem nad svojom nesrećnom sudbinom propalog revolucionara i neshvaćenog borca za demokratiju, da pišem gadosti o svima koji mi se ne dopadaju (primer: poslednja „uvodna“ kolumna u potpunosti posvećena novinarki Sonji Kamenković, anonimna, prostačka i uvredljiva), a da neumereno i neopravdano veličam one koji ne da mi se samo dopadaju, nego bi mogli i da mi zatrebaju u životu. Ti si ipak u velikoj prednosti. Em sâm (pod raznim pseudonimima) napišeš pola broja, malo kraducneš tu i tamo i – PRODAJEŠ list. Iskreno se nadam da ti se sve ovo isplati.

Ipak, prenaglila sam kada sam rekla da ću Ljubišu tužiti i iskreno se kajem za ovu ishitrenu reakciju. Neću, jer prvo, ne želim da se bacam u trošak zbog ovakvih tričarija, a drugo, kad sam malo bolje razmislila i ponovo pročitala SVOJU „Izjavu nedelje“, apsolutno ne vidim razlog za tužbu, jer ja tu ništa nisam slagala, vrlo sam otvoreno, iskreno i pod svojim imenom i prezimenom (a ne tuđim, kao neka p…a) rekla ono što mislim, a na to imam pravo i to mi niko ne može oduzeti niti me ućutkati raznoraznim niskostima. Nadam se da vlasniku i uredniku našeg jedinog (kakvog-takvog) nedeljnika nisam nanela preveliki duševni bol ovom pretnjom, a ako jesam, a znam da nisam – ipak mu se izvinjavam. Razumem ga, na kraju, znam da nije u mogućnosti da bira sredstva, a kako da ne budeš makijavelista kad je egzistencija u pitanju? Kodeksi, novinarska čast i slične gluposti – ko još o tome vodi računa?
Jedino mu zameram što to radi na takav način, podlački, što nešto nečasno uradi, a onda neće kao čovek da se javi na telefon.
Pitam se samo, kada je pre neki dan američki ataše za štampu posetio ovu redakciju, da li je imao iole pojma kako se ovde dolazi do tekstova i da se u ovom listu svake nedelje redovno i dosledno krši gotovo svaki član Zakona o informisanju? Bilo bi zanimljivo čuti njegovo mišljenje. Ovako – i on je zloupotrebljen. Slikaše ga, izlagaše ga i vratiše u Beograd.
Sreću zbog ovog svog nenadanog uspeha (VRH naslovnice, pa malo li je?) malo mi kvari fotografija koja ide uz moju „izjavu“, snimljena na nekoj konferenciji za štampu od pre nekoliko godina (i sada se neovlašćeno distribuira), a na kojoj imam 15-ak kilograma viška. Postavljanje ove stare fotografije uz moju “najnoviju izjavu” smatram za posebnu podlost i malicioznost i oštro je osuđujem.
Takođe, želim da obavestim cenjeni auditorijum i čitaoce „Borskog problema“ da je nepismeni naslov sa gramatičkom greškom iznad moje „izjave“ – delo vlasnika i urednika „Borskog problema“, a ne moje.
Samo eto – ta sitnica – dovoljno i sama za sebe govori o kakvim je novinama reč.
Srećno ti bilo, vlasniče i uredniče, teraj tako i dalje, ali nemoj posle da ti bude krivo kad tvoje novine nazovu „petparačkim“, kad niko ni za živu glavu neće ni slovce da napiše za tvoje novine (čak ni za honorar), pa sve moraš sam (onako, šizofreno, više likova, više imena, a samo jedan “pisac”); nemoj da misliš da ćeš ovakvim niskostima kakvima se služiš ućutkati one koji ne misle kao ti.
I, pobogu, odvoji neki dinar i plati nekom da ti lektoriše tekstove, jer je ono što u njima može da se pročita – stvarno sramotno. Kad već pišeš gadosti o ljudima, izvlačiš iz konteksta i radiš sve već pobrojano – onda bar gledaj da to bude pismeno. To je najmanje što možeš da učiniš. Sve ostalo je van tvojih moći i sposobnosti.

P. S.
Mogla bih, po Zakonu o informisanju da zatražim od vlasnika, urednika, novinara… (itd.) da ovaj moj tekst objavi na istom mestu gde je zloupotrebio moju fotografiju i moj profil sa Fejsbuka, ali – prvo, neće sa mnom da razgovara, a drugo – ovako je lakše: ja ovo objavim na blogu ili na Fejsbuku, on to lepo ukrade – i cilj je svakako postignut.

(photo by nenabor.com)

Nemojte, ljudi, ako Boga znate

Ako se dan po jutru poznaje, onda će se i ova predizborna kampanja pred vanredne lokalne izbore u Boru „poznavati“ prema događaju kojim je i započela – tučom pripadnika dve (danas) različite političke opcije stvorene pod šinjelom jednog čoveka.
Ipak, prolazeći gradom, vidim da se aktivisti na štandovima sasvim lepo međusobno slažu, zajedno pijuckaju u kafićima u glavnoj ulici, dok kafedžije zadovoljno trljaju ruke. Ovih dana, u gradu gde ima barem desetak hiljada nezaposlenih (računajući i evidentirane i neevidentirane, kao i one koji rade na crno – dakle, u podjednako su teškoj situaciji), gde mnogi odavno nisu u mogućnosti da obezbede najosnovnije, gde se gladuje i smrzava, gde se ne plaćaju računi, ne kupuju lekovi, gde ljudi skaču u ambis Površinskog kopa jer ne znaju šta će sa pristiglim računom za struju, čujem da stranački aktivisti prave respektabilne kafanske cehove (što u Boru i nije neka novina, samo su akteri drugi, dakle – reč je o dobrom, starom običaju). Treba nahraniti i napojiti sav taj narod doveden sa strane da nam organizuje izbore i objasne ono što sami nismo (po njihovom mišljenju) kadri da spoznamo.
Ova predizborna kampanja ostaće upamćena i po pravoj, svakodnevnoj najezdi ministara, stranačkih lidera i poslanika koji se utrkuju ko će više puta da dođe u Bor u toku dva dana i ko će biračima izgovoriti više slatkih laži od onog od juče, iz suprotnog tabora.

Svima je jasno da su ovi lokalni izbori naterali mnoge (čast svetlim izuzecima) da se sada izvuku iz dosadašnje letargije (mada ovde treba da se upotrebi mnogo grublja reč – mišja rupa?) i da sada obećavaju brda i doline, neviđeni prosperitet, nova radna mesta, ekološki raj i slično.
Prosto mi je krivo što nisam, kad su proglašeni izbori, kupila jednu ukoričenu svesku formata A4 i krenula da zapisujem sva obećanja i trućanja. Znam da ništa to ne bi pomoglo nakon izbora, kad se svi najednom razbole od amnezije, ali bi barem meni možda pomoglo da lakše prebrodim ovu trenutačnu Sodomu i Gomoru, ovo ludilo, ovo kolektivno iščašenje pred konačni potop.

Grejna sezona koja je za nama, onakva kakva je bila, za mene je otvoreni prelom duše, jedno neviđeno ponižavanje (i pljačkanje) građana, a tada nije došao nijedan ministar, nijedan poslanik, nijedan stranački lider, jednom rečju – NIKO da se pozabavi ovim problemom, kao i onima koji su preko naših leđa zarađivali na uglju i koncertima. A mnogima smo se obraćali, pisali, slali dokaze, i pisani i video materijal, molili da se nešto preduzme. Niko ništa.
Dođe mi da poverujem u one paranoične izjave i teorije zavere o tome da se republička vlast preko leđa borske sirotinje razračunava sa radikalskom vlašću. Trebalo je da se razračunaju, naravno (pogotovo sa onom demokratskom, koja je smenila radikalsku vlast, ali i nastavila njihovim stopama), trebalo je da nešto preduzmu dok je još bilo vremena za to, ali im iz nekog razloga to tada ili nije išlo u prilog ili ih je bolelo uvo i za Bor i za Borane. Koga to još u Beogradu boli što se 50.000 ljudi smrzavalo 6 meseci na -20 stepeni Celzijusa? Imali su preča posla. “Važni” zakoni, usaglašavanje sa evropskim konvencijama, učestvovanje na svetskim samitima, gradnja Avalskog tornja, problemi u beogradskom gradskom prevozu, muke sa ambrozijom, komarcima i gradskim kontejnerima, ko još treba da misli na jedan zaboravljeni i od svih napušteni provincijski crni vilajet na zabačenom istoku ove isto tako napaćene, opljačkane, obrukane i napastvovane zemlje.

Gde su bili tada? Za mene je ova predizborna kampanja, nakon svega, jedno prosto neverovatno licemerje, odvratno i ponižavajuće za sve.
Stranke osnivaju svoje opštinske odbore dve nedelje pred lokalne izbore – pa, na šta to liči?
Gde su bili svi oni kada su ljudi ovde danima povraćali u centru grada, jer su dozvoljeni parametri za otrovne gasove iz topionice premašivani nekoliko desetina puta? Ipak, na sveopšte iznenađenje, još smo živi, čak smo dovoljno orni i za izbore. Mrdamo. Sasvim dovoljno da načinimo kružni pokret olovkom.

Taman sam pomislila da ćemo svi postati žrtve tajnog eksperimenta, oni mutirani kanibali iz filma “Brda imaju oči”, kad pre neki dan potpisaše ugovor za izgradnju nove topionice. BRAVO! Ali, pitam se – zašto baš sada? Nova saobraćajna signalizacija, kružni tok, nešto se uveliko gradi između nove pošte i tržnice, čitav grad je jedno veliko gradilište. Zašto baš sada? Odakle novac za sve to? Ko stoji iza svega toga? Zašto do sada nije bilo novca? Zašto ovi varvari iz Beograda nisu mrdali repom dok se ovde kralo, mešetarilo, dok su javna preduzeća grcala u dugovima koje su pravili stranački “stručnjaci” za rudarstvo i metalurgiju, koji su se u komunalne probleme jednog grada razumeli kao Marica da ne kažem u šta.
Ali su se i te kako razumeli u nabavke bez tendera, u provizije, traženje i nalaženje rupa u zakonu i arčenje tuđeg novca.
Volela bih da mi se, kao jednom ojađenom biraču, jednom za svagda, odgovori na neka pitanja.

Da li to znači da će sve to trajati dok ne prođu izbori, kao što nas je ne tako davna prošlost i naučila, da se ovakvi zamašni potezi pred izbore obavezno okončavaju već sutradan nakon izbora. Ili će sve biti po onoj poznatoj “drži bure vodu dok majstori odu”, tj. sad ćemo svaki dinar koji nam je preostao da uložimo u 50 gradilišta širom grada, a kad prođu izbori, neka se sa napuštenim gradilištima i praznim budžetom nosi nova vlast. Kada ćemo i da li ćemo ikada naučiti lekciju? Pametni ljudi uče na tuđim greškama, dozvole sebi da uče barem jednom na svojoj, a oni drugi nikada neće naučiti i nikada neće spoznati ovu malu mudrost.

Relativno pažljivo pratim kampanju različitih političkih opcija. Zaključujem da oni, pogotovo ovi sa strane, NEMAJU POJMA koliko je ovde loše. Koliko je teško. I koliko je malo nade da će uskoro biti bolje. Najgore je što ih to uopšte i ne zanima. Oni će odavde otići, a mi ćemo ovde ostati sa starim, velikim i teško rešivim problemima, gluplji i poraženiji za još jedne izbore.
Krivci za ovakvo stanje u opštini preleću iz stranke u stranku, biraju za sebe nove povlastice, a niko ne pokreće pitanje njihove odgovornosti. Mnogi se i ne pojavljuju na listama kandidata za odbornike, ali i mala deca, pa i vrapci ovde znaju ko tu kosi, a ko vodu nosi.

Priča se o trgovini glasovima, da se glasovi (ali i dostojanstvo i lični integritet) kupuju za par tričavih hiljadarki. Ne znam, ne mogu da tvrdim. Meni to niko nije ponudio, niti bilo kome ko je meni dovoljno blizak da to može da mi poveri. Doduše, ponuđene su mi knjige koje navode na razmišljanje: “Očerupana haška ćurka Kristina Dal”, “Haški denuncijant Tomislav Nikolić”, “Srpski baron Minhauzen Aleksandar Vučić”, “Narogušeno škotsko govno Jan Bonomi”, “Smežurano kengurovo mudo Kevin Parker”, “Portparol lopovske stranke Aleksandar Vučić”, i sl. Valjda me poznaju, znaju koliko sam “glupa” – pa mi novac i ne nude, nego knjige, znaju šta volim. Istina, poklonu se u zube ne gleda, ali knjiga imam mnogo, upaljači mi nisu potrebni, zakleti sam nepušač, hemijske olovke mi, doduše, uvek dobro dođu. Međutim, obično gledam da pređem na drugu stranu ulice. I tako, od posla do kuće i od kuće do posla, glavnom ulicom pravim neverovatne slalome, rizikujem da mi od plate (koju je potpuno neizvesno kada ću i da li ću je primiti) policajci naplate nepropisno prelaženje ulice. Ali, nije me strah. Ja sam odavno rešila da ne pristanem da platim novčanu kaznu za takav saobraćajni zločin, već da odležim u zatvoru koliko je potrebno da bih se iskupila i prošla neophodnu katarzu. Danas više nije sramota da budeš u zatvoru, zato što su lopovi, mafijaši i prevaranti – napolju. Danas je sramota da budeš fin, pošten, obrazovan, kulturan, da radiš i svojim radom zarađuješ za život. To istovremeno, u ovom društvu, u trenutnoj konstelaciji planeta i poimanju vrednosti i atmosferi opšteg moralnog posrnuća, znači i da si mnogo glup. Takva je neka (ne)zdrava klima zavladala. Idoli današnje omladine su Jelena Karleuša i Kristijan Golubović, vrhunac zabave i kolektivne histerije su serijali “Farma”, “Trenutak istine”, “Menjam ženu” i ostale rijaliti bljuvotine. Prosto više ne znam gde da se sklonim. U ovom slučaju nije dovoljno preći ulicu. Možda zatvor i nije tako loša ideja. Besplatan stan i hrana. Odvojenost od spoljašnjeg sveta. Neki red i poredak. Valjda. Znam da u Požarevcu (ili gde se već izdržava zatvorska kazna) imaju biblioteku, slali smo im jednom neke naše knjige na poklon, valjda bi iskoristili moje znanje iz ove oblasti, pa me ne bi poslali da negde okopavam krompir, već bi mi dali da sredim knjige po Univerzalnoj decimalnoj klasifikaciji. Šta god. Sve je bolje od ovoga ovde. Što bi rekao Kišon – “kod kuće je najgore”.

Svetsko prvenstvo u fudbalu donekle odvlači pažnju naroda od predstojećih lokalnih izbora. Mene fudbal zanima koliko i lanjski sneg, pa sam odlučila da vikend provedem na Borskom jezeru, daleko od štandova, flajera, plakata, hemijskih olovki, lutajućih snimatelja i iskačućih reportera (aman ljudi, ne trčite nesreći u susret, ne gubite vreme sa mnom, jer sigurno nećete objaviti ono što bih vam sa velikim zadovoljstvom saopštila), daleko od fudbala i Jelen piva.
Ali, ne lezi vraže.
Kako sam u nedelju izašla sva skuvana iz autobusa “jezerca”, tako me je dočekalo bučno “Sprem’te se, sprem’te četnici” i štand jedne od stranaka koja nam, uz ravnogorsku ikonografiju i diskografiju nudi prosperitet, bolje sutra, ali i besplatno pivo uz video bim u debeloj hladovini i naravno – utakmicu. Smrklo mi se momentalno, jer sam shvatila da nema ništa od mira i tišine, i za svoj boravak odabrala sam najudaljenije mesto na glavnoj plaži, nije mi smetala ni nepokošena trava, milovala sam mrave koji su me nemilosrdno ujedali, blagonaklono sam gledala vodenu zmijicu koja je pred mojim stopalima utekla u travu, uživala u milozvučnom kreketanju žaba. Sve mi je bilo lepše i draže od onoga “gore”. Prirodno, a samim tim i prihvatljivo.
Ali, ne zadugo.
Predizborna euforija, potpomognuta fudbalskom, orila se ne samo glavnom plažom, već i okolinom.
Smetnje u prenosu (kao da je neki obad neprekidno zujao ispred mikrofona komentatora utakmice), urlici razočarenja zbog propuštenih šansi naše reprezentacije, te glasni povici odobravanja i pljeskanje koji su dopirali iz jezerske vode na prve taktove “Marširala, marširala kralja Petra garda” i “Igrale se delije” u poluvremenu utakmice, naterali su mi suze na oči. Suze od smeha.
Smeh na tužnom licu.
Kakvi smo mi samo idioti.

Ko zna ko će nas dočekati idućeg vikenda na jezeru?
Bože, ko li će mi večeras iskočiti iz frižidera?
Na fiksni telefon se ne javljam. Vrata ne otvaram.
Psa držim u pripravnosti.
Zato, nemojte ljudi više, nemojte, ako Boga znate.
Ne sluđujte više ovaj nesrećni narod.
Skupite hrabrost i kažite istinu. Kažite koliko god da je gadno. Lakše ćemo podneti.
Najviše bih volela da me sada, nakon ovog teksta, svi proglase za neopevanog namćora i neviđenu seratorku, ali tek pod uslovom da se ubrzo (ako je moguće za mog života, ne bi bilo loše) obistini barem nešto od svega što su uvaženi članovi Vlade i stranački lideri ovde obećali. Makar nikada više ne kročili u ovaj grad.

Ali, da ovo ne bude jedan patetičan, tužan i tekst sa nekim katastrofičnim predznakom, sa najavom nadolazećeg armagedona, evo malog zadatka za čitaoce, da se malo i zabave.
Poređaj na drugi način zadate rečenice, ali da zvuče smisleno:
Zajedno smo jači. Jedinstveni za Bor. Bor da radi! Imamo šansu da živimo bolje – promene za Bor. Bor na 1. mestu. Može Bor! Dogovor za budućnost. Za evropski Bor. Ipak – Rankić? Pun pogodak!

Olovka piše srcem

Znam da su nam javna preduzeća jednom nogom u grobu, a drugom na kori od banane, ali nisam znala da stvari stoje baš toliko loše kad direktor JKP „Vodovod“ mora da na četiri sitno kucane strane traži pomoć od sindikata, tačnije od lidera Saveza samostalnih sindikata Opštine Bor – Dragiše Trujkića. A do pre samo par dana nazivali su ga mirođijom, margarinom (u sve se meša), vegetom, ne znam ni ja više kako. Stekao bi čovek utisak da im se njegovo uplitanje u njihov odgovoran, mučan i sistematski posao pljačkanja opštinskog budžeta i uništavanja javnog sektora – smučilo. Ali, ovaj otvoreni i iskreni nastup me je razuverio u potpunosti.
Naime, danas je očaj ovog direktora kulminirao. Na adresu opštinskog sindikata i g. Dragiše Trujkića lično, kao i svim medijima, stigao je zvaničan dopis koji je svojeručno potpisao direktor JKP „Vodovod“ g. Slaviša Ranđelović i overio ga pečatom ovog preduzeća. Dakle – ozbiljno, da ozbiljnije ne može biti.
U ovom dopisu, direktor – očajnik žali se g. Trujkiću na svoj Upravni odbor koji nije hteo (bezobraznih li i bezobzirnih ljudi) da usvoji Plan i program poslovanja JKP „Vodovod“ za 2010. godinu. Ne bih sada da cepidlačim oko toga otkud to da se duboko zagazilo u novu godinu, a da ovaj važan akt preduzeća još nije usvojen, jer su me prilično potresli navodi koji slede.
Nakon dirljivog priznanja da nije sposoban da napravi novi plan i program koji bi bio bolji od ovog propalog, kao i iskrenog divljenja „genijalnoj ličnosti“ dotičnog Trujkića, direktor „Vodovoda“ MOLI predsednika sindikalnog veća da umesto njega i njegovih sposobnih i stručnih, ali neshvaćenih saradnika, napravi Plan i program poslovanja koji je neophodan za nesmetano funkcionisanje preduzeća. Taj bi plan, naravno, morao da sadrži idejno rešenje kako otplatiti ogromna dugovanja prema EPS-u i drugim dobavljačima, a da se istovremeno funkcioniše pozitivno, bez gubitaka, redovno isplaćuje plata i povremeno zaposli neki nezaposleni rođak, kum, kafanski ili stranački drugar.
Nakon ovih prvih lepih i ljubaznih reči, a verovatno u nastupu najcrnjeg očajanja zbog skore propasti preduzeća na čijem je čelu, direktor se „gubi“, zaboravlja šta je u stvari hteo, pa je pomenuo i (citat) „genija Veličkovića“ (direktor Javnog stambenog), iznervirao se – i smeo sa uma da mu nije pametno srditi onoga koga treba moliti.
Razumem da onaj nered na papiru i elementarna nepismenost verovatno potiču od nereda u glavi pisca – molitelja, ali mi je najviše zasmetala poprilična neinventivnost. Dragišu Trujkića, kao i dežurne krivce za sve ono loše što se poslednjih meseci dogodilo u Boru (crna trojka Marković, Veličković, i naravno – Balašević), g. Ranđelović je optužio samo za nerad, rasturanje opštine i još neke sitnije prekršaje, dok je komotno, samo da se setio, mogao da ih optuži i za zemljotres na Haitiju, širenje ozonske rupe, napad na Velju Ilića, gubitak Kosova i mešetarenje prilikom dodele nagrade „Oskar popularnosti“. O, još kako su oni krivi za sve to. I za mnogo više, ali „direktor“ u pravednoj ljutnji nije video dalje od nosa, pa je zaboravio ono najvažnije – da su Srđan, Vesna i Dušan, veterani “Survivera” žarko želeli lični imunitet, ali su se ovi naši ovde opet neprincipijelno umešali i ogrlica za imunitet pripala je – kome bi drugom nego – Njegošu. Sramota!
Dokle više oni? Šta pravednici iz Pokreta za Krajinu još treba da urade? Odrekoše se ujaka, kumova i majki će, ako zatreba, ali ovi se zlotvori uvek ispreče kada treba nešto korisno da se uradi za grad i Borane. Eto, postoji mogućnost da ostanemo bez vode za piće, a oni se tamo zajebavaju i teraju sojke. NAMERNO smetaju.
Dalje, nesrećni direktor ponosno nabraja šta je sve on uradio za ovo naše javno preduzeće, sve ono što mu je inače u opisu radnog mesta, ali niko ne zna u kakvim je on to teškim uslovima radio, opstruiran sa svih strana, naročito od čelnika sindikata i “crne trojke”.
I, kao što ono nešto (koliko beše?) devojci fali za sreću, tako su njemu za uspeh svih nastojanja nedostajale samo dve ključne stvari: ekonomska cena vode (sprečio da se ostvari lično D. Trujkić) i politička garancija “Opštine da ĆU izmiriti obaveze iz reprograma” (ovo sam morala da citiram, jer je dakle, trebalo postići političku saglasnost da je direktor “Vodovoda”, lično on kako stoji u dopisu, kadar da izmiri obaveze iz reprograma). Ovo stvano nema smisla što mu nisu učinili. Pa, toliko je političkih odluka bilo doneto da je prava sramota što nisu i ovu. Pogledajte šta napraviše od čoveka.
Ne bih dalje analizirala ovo somnambulno trućanje, ali ovo smatram da je vredno istaknuti. G. Ranđelović je u svom očaju uspeo da prepozna i dijagnostikuje uzroke štetnog ponašanja Dragiše Trujkića. Naime, pomenuti Trujkić još uvek nije shvatio, kako kaže g. Ranđelović, da je Tito umro (odavno) i da ne postoji više Socijalističko samoupravljanje (novi pravopis, koji je uveo S. R.), već Kapitalizam – u kome se razlikuje rad od nerada, red od nereda, disciplina od anarhije. A to su neki vrhunski postulati kojima g. Ranđelović, kao i stranka kojoj pripada, od samog početka bespogovorno teži. Udarnički, moglo bi se slobodno reći.
Njegovo razočarenje je upravo zbog toga još veće.
Ono ide dotle da svoju funkciju i fotelju nudi g. Trujkiću u zamenu za njegovo znanje i genijalnost koje će posrnulu firmu “Vodovod” postaviti na zdrave noge.
Bavio se još g. Ranđelović i likom i delom svog glavnog sindikalca, nekog Džonija (indijansko ime “Jastreb”), na kojeg je neizmerno ponosan.
Potom sledi neizbežni osvrt na lik i delo Dragana Veličkovića, ekonomskog genijalca, kojem u Pokretu tepaju “Don Dragan”.
Ne volim kad se ljudi svađaju. Baš me je obradovalo kada je u nedavnoj talk-show emisiji zabavnog karaktera u kojoj su učestvovali Ranđelović i Veličković pao predlog da se pomire i izglade sve nesporazume u obližnjoj kafani. Izgleda da do toga nije došlo. Mora biti da je mnogo teških reči tada palo, prešlo se preko one linije preko koje se prelazi samo jednom i u jednom pravcu.
Međutim, niko od ovih direktora javnih preduzeća nije tamo na pikniku. Oni su tamo da rade i da sarađuju. Pošto ne mogu jedni bez drugih, ali ne mogu ni zajedno, u ime svojih sugrađana, a i svoje, molim članove Privremenog organa upravljanja da čim preuzmu vlast – smene ove svađalice, raspišu konkurse i dovedu stručnjake koji će krv propljuvati da barem pokušaju da isprave ovo što su ovi neznamkakodaihnazovem (i)zasrali.

(U prilogu – integralna verzija pisma direktora “Vodovoda” predsedniku sindikata.)

Štrajkači u holu opštine (photo: mc.kcbor.net)

Ispričali su kako su proveli ledenu noć u opštinskoj zgradi, kako gladuju ne samo zbog štrajka, nego i kući, jer plate nisu primali ni pre gašenja, a nekima od njih je isključena i struja. Mnogi nemaju ni grejanje. A napolju je, što svi vidimo – prava zima.
Među štrajkačima je mnogo žena, a čujem da neki već i poboljevaju.
Na molbu članova Veća SSSO, štrajkači su pristali da u zgradi opštine ne ostaju preko noći, već da proteste nastave u radno vreme, ne samo zato što nema svrhe tamo sedeti u vreme kad nema nikoga, nema svrhe tamo sedeti ni u radno vreme, jer svi ulaze na neke sporedne ulaze, ne prolaze pored štrajkača, ne gledaju ih u oči.

Osim jedne spodobe koja je danas, sa kačketom navučenim preko očiju, ušla u zgradu opštine na glavni ulaz.
Dogodila se jedna gotovo bizarna situacija. Jedan čovek, koji me je neodoljivo podsetio na gospodina Barnsa, vlasnika fabrike u crtanom filmu o Simpsonovima, samo nešto mlađi, povijenih ramena, tiho je prošao pokraj štrajkača. Kada je već bio na stepeništu Predsedništva, nekoliko muškaraca povikalo je za njim sočno ga opsovavši. Svi su pogledali u njegovom pravcu, a on je potrčao uz stepenice smejuljeći se onako ispod oka baš poput gospodina Barnsa.

Nikada ovog čoveka u životu nisam videla. Kada sam pitala ko je on, rekli su mi da je to novi direktor Sportskog centra, Saša Jonović, koji je iz Gamzigradske Banje, tako da nije nimalo čudno što ga ja ne poznajem, ali me je začudilo to što ga ni većina radnika kojima je dao otkaz – nije prepoznala (očigledno je da ga i oni vide prvi put u životu). Usput sam čula da je u Sportskom centru zaposlio i svoju kumu – takođe iz Gamzigradske Banje. To je isti onaj Saša Jonović koji je odbio da pokaže sindikatu novu sistematizaciju, koji je odbio da primi na razgovor bivše radnike i koji je izjavio da on NI O ČEMU nije odlučivao. Pa, ko je onda, majku mu? Imaju li, bre, ti ljudi obraza, stide li se ičega, boje li se ikoga? Zar je tako lako, bez ikakvih potrebnih kvalifikacija, doći u drugi grad, postati direktor, oterati ljude na ulicu, zaposliti svoje rođake, kumove, partijske i kafanske pulene?

Radoznala po prirodi, rešila sam da sačekam da se vrati, da vidim šta će se dogoditi. Međutim, nije se vratio. Sigurno je izašao koristeći neka druga vrata, a ne ona koja svakodnevno koristi normalan svet. Častan i pošten svet koji može svakome da pogleda u oči, bez stida, a kamoli straha.

Ana među klipovima

Izostali su jedino katran i perje.

Gosti Balašević–Marković su izjavili da se u potpunosti slažu sa protestom građana i ne smatraju da je protest ispolitizovan. Jasno im je da se teško živi, da su građani u pravu što su nezadovoljni i da za nastalu situaciju nisu krivi građani, nije kriv sindikat – već političari (ovde su već svi prisutni prestali da trepću). Jedino ne znaju šta će biti sa opštinom, gradom, građanima (i sindikatom) ako oni podnesu ostavke (a to bi rado učinili – to se čulo između redova – samo da mogu sve to da ostave u nečijim sigurnim rukama).
Ja ni do dana današnjeg nisam saznala u kom su svojstvu oni bili tamo i to sve govorili: kao obični građani, kao pripadnici svojih stranaka, kao predstavnici koalicije na vlasti. Ako je ovo prvo – onda ih i razumem – ni oni nemaju grejanje, i oni se pribojavaju restrikcija vode, gašenja javne rasvete. Ako je ovo drugo u pitanju – onda bih njihov nastup mogla da shvatim tako kao da su oni došli da eventualno postignu neki „dil“ (što bi ova omladina rekla) sa sindikatom, i eventualno svoje istupanje iz koalicije na vlasti iskoriste za sebe (ko ne bi?). Ako je ovo treće, s obzirom na to da su rekli da neće da podnesu ostavke – onda stvarno ništa ne kapiram.
Rekli su oni još i to da se prestalo sa „arčenjem“ budžetskog novca za koncerte (pa i kako bi ga „arčili“, kada su ugasili ključne ustanove, specijalizovane za „arčenje“ budžetskih para), da se maksimalno štedi (niko ne pomenu „zimska ljetovanja“ u Dobroti kod Kotora), ali zato su rekli da najavljena sistematizacija novog Sportskog centra od 74 ljudi „nikada neće proći“ i priznali su da ne znaju da je Milutin Simić već koliko juče u Toplani zaposlio još sedmoro radnika, iako njegov mentor i duhovni vođa, predsednik opštine, ne propušta priliku da naglasi da u Toplani (ne)radi (pre)veliki broj (ne)radnika koji primaju velike i redovne zarade.

U isto vreme, preti se zaposlenima u Opštinskoj upravi (a ovi lančano prete ustanovama kulture) da će zbog novog Zakona o maksimalnom broju zaposlenih u lokalnoj administraciji – svi morati da smanje broj radnika za trećinu! Direktori su dužni da naprave nove sistematizacije do kraja ove godine, a ako se neko drzne da to ne uradi – možemo se oprostiti od republičkog transfera (stvarno da ti se zatresu gaće od straha, ozbiljna sam). I, dok se u Opštinskoj upravi primao na posao i Kurta i Murta, izmišljala se radna mesta, sistematizacijama javnih preduzeća i ustanova oblagali kuhinjski elementi u „kancelariji“ kafe-kuvarice da čašice, „flašice“, čaše i šolje ne stoje na golim daskama, Narodna biblioteka Bor i Muzej rudarstva i metalurgije po ovome treba da budu taoci jedne nakaradne kadrovske politike u kojoj se nemilosrdno i apsolutno bez ikakvog straha kršio zakon, pa sada ispada isto to što u Opštinskoj upravi ima oko 200 radnika (sa zaposlenima na određeno vreme), a u biblioteci 26 (matična biblioteka za ceo okrug sa 5 svojih ogranaka), a u muzeju 24. Dakle, jedni će, ni krivi ni dužni ostati bez posla (jer su, iako nisu višak, gle apsurda, svrstani u „lokalnu administraciju“), a drugi će samo pokazati partijsku knjižicu i otići u preduzeće gde su najveće i najredovnije plate.

Međutim, kako se na sastanku čulo, i to je postalo krajnje relativizovano. Toplana nije na vreme primila poslednju zaradu, jer je naplata od građana u Javnom preduzeću za stambene usluge drastično opala (baš me čudi), blokirani su računi svih javnih preduzeća, osim tog istog Javnog stambenog, a što se kaže, i ono „šeta po krovu“. Milutin Simić je vizionarski i lucidno procenio da ako se ne radi, ako grejanje nije zadovoljavajuće, ako nema dobre naplate – onda nema ni zarada. Eto, sad mi je i to što je izjavio nešto zasmetalo, kao da mi tu nekako ima nekih malecnih elemenata demagogije. Narodu se stvarno ne može ugoditi.

Balašević–Marković su porekli optužbe da se radnicima 9. novembra zabranjivalo da izađu na protest, već je samo postojala „preporuka“ da se ne izlazi sa posla pre kraja radnog vremena, tj. pre 15 sati. Samo tog dana. Ostali dani, šetnje po buvljaku, odlasci „malo ranije“ da se spremi deci i mužu ručak, da se“skokne“ do frizera – se ne računaju.
U međuvremenu sam se raspitala i to – kako će Opštinska uprava obezbediti otpremnine za tehnološki višak zaposlenih, s obzirom na to da se budžet puni brzinom kojom se puni bure od 100 litara u koje kaplje kišnica iz oluka (glupa metafora, ali mi ništa drugo ne pada na pamet). Na pomolu je sjajna strategija – tako što oni koji ostanu da rade neće primiti jednu ili dve zarade, dakle od transfera (to su valjda namenska sredstva i nisam znala da se od toga može krpiti svaka rupa u bušnom budžetu).

Ovo je, valjda, najgori tekst koji sam napisala bilo za OpstinaBor.com, bilo za E-stav. Ne možeš da pišeš o onome o čemu nemaš pojma. Ja u stvari i ne znam šta da napišem, jer ništa nisam razumela.
Uopšte ne razumem ove političare. Potogovo kad su ljubazni, puni razumevanja i – što je protivprirodno i protiv svih običaja – priznaju da su krivi. Navikla sam na ono bahato ponašanje na sednicama Skupštine, na one svađe i istresanje prljavih gaća, tako da me je ovo stvano načisto zbunilo, pa čak i onespokojilo. Nešto mi tu, brate, ne štima. Imala sam utisak da pripremaju neku odstupnicu, ili su ovaj sastanak sa sindikatom – predstavnikom nezadovoljnih građana – smatrali nekom vrstom „moralnog čina“. Ko bi ga znao?
Zbunjena sam jer ne vidim nikakve konkretne rezultate i zaključke sa ovog sastanka. Možda ja i ne treba da ih vidim (da ne bih trtljala na internetu).
Osim jednog sindikalca iz RTB-a koji im je rekao da nisu nikakvi političari i da pojma ni o čemu nemaju (ovo je moja, veoma skraćena verzija onoga što je on govorio – ovde su svi opet počeli da trepću) i ja sam se usudila da malo prekinem idilu i zamolim ih da prokomentarišu najavljene viškove radnika i istovremeno zapošljavanje novih, kao i da g. Balašević objasni kako je moguće da on čini „sve što je u njegovoj moći s obzirom na to koliko njegova politička opcija ima pristalica“ (tj. odbornika, prim. autora), a evidentno je da je to više nego nezadovoljavajuće, dok njegov koalicioni partner, sa ništa većom „podrškom“, žari i pali ovim gradom.
Ostala sam bez odgovora.
Ujela sam se i za jezik, jer sam možda zagrebla i po politici, a to je zabranjeno.

Eto, tako sam vam, kao neki osnovac u svom pisanom zadatku, ispričala kako sam ja „statirala u kukuruzu“, dok su se drugi zabavljali i uživali u tome koliko su pametni i načitani i koliko sve razumeju i koliko samo fali njihov jedan mig (odnosi se na obe strane), pa da čitavo ovo zamešateljstvo nestane kao da ga nikada nije ni bilo. Nije da sam ja sada bezobrazna i nezahvalna i da ne cenim pomiriteljski pokušaj.
Međutim, ja čarobni štapić nisam videla. Vilinske zvončiće i praporce nisam čula.
Pa, kako će onda?
Nema druge, ja predlažem da ostatak statista iz kukuruza izađe 17. novembra (ovog puta posle radnog vremena) u 15 sati na ulicu i ispred zgrade Opštine Bor pokažu da ne veruju u pričice za laku noć i neka to i potpišu.
Kad malo bolje razmislim, ni deca u te pričice više ne veruju. Oni sad gledaju Big Brother-a, Trenutak istine i Survivor. Ah, da – i nindža ratnike. Znaju oni bolje od nas da život nije zajebancija, već težak kuluk, i da statisti obično nikada ne dočekaju svoj dan slave.
Neki i dočekaju.
Ali, to je za neku drugu priču.