E – stav

Dobro je poznavao kralja, bar onog koji je nedavno umro; sadašnji zaista i ne vredi mnogo. „Ali to nije nikakvo rasuđivanje, Fabricio“, odgovarao bi Malvika, „Poneki vladar može i ne biti na visini, ali monarhistička ideja i dalje opstaje“. „To je tačno, ali kraljevi koji su ovaploćenje određene ideje ne bi smeli da se generacijama spuštaju ispod određenog nivoa, inače će, dragi rođače, stradati ideja“.
Đ. T. di Lampeduza, Gepard, Beograd 1998, 22.

Ovaj fiktivni dijalog vodi se 1860. godine između dvojice plemića. Nema tu jasnog antimonarhizma, ali izvesna sumnja je već tu. Sama ličnost vladara, ne samo njegova funkcija, odavno je postala važna i svest o tome da se ne bi smelo spuštati „ispod određenog nivoa“ odavno je prevladala nad mističnom snagom osveštanog monarhističkog načela, kako ga u dijalogu sagledava Malvika.

Danas je sasvim opravdano drugačije rezonovati, sa drugog kraja takoreći: samo još retke ličnosti, istinski predstavnici nekih opšteprihvaćenih društvenih vrlina i vrednosti, u stanju su da održavaju u životu jednu antikvarnu ideju protiv koje govore temeljni politički, socijalni i društveni principi. Primera radi, jedan od tih temeljnih principa je – ravnopravnost svih građana. Sama činjenica da monarhija predstavlja najočigledniji vid institucionalizovane neravnopravnosti i rođenjem stečenih političkih i socijalnih privilegija morala bi da bude dovoljna da se sruši ovaj bizarni ostatak prošlosti, uvredljiv za elementarne pojmove ljudskog dostojanstva. Ipak, kao danak tradiciji, čak i u nekim nesumnjivo modernim društvima institucija monarhije opstaje kao svojevrsni istorijski i civilizacijski paradoks, kao tolerisana anomalija. Na sreću, ne i neiskorenjiva.

pročitaj kompletan tekst >>