Kao što je Tadić svojom politikom kohabitacije rehabilitovao Koštunicu za ono što je radio tri godine i za ono što je uradio Zoranu Đinđiću i za to što je zaustavio reforme u Srbiji, evo, on to sada radi sa Dačićem. Tako da ispada da je jedna od glavnih funkcija Demokratske stranke da rehabilituje stranke koje to ni ne traže, u stilu – mir, mir, niko nije kriv. Onda, naravno, ne čudi ni izjava da je smrt Miloševića tuga pregolema za socijaliste, kao što je to za demokrate smrt Đinđića.

Paradoksalno, na kraju će Zoran Đinđić biti veći problem za demokrate nego za ove koji su ga ubili, jer ovi ga bar istinski mrze i o njemu misle najgore, a ovi će se na kraju pomiriti sa svim i svačim. I srpska politika postaje jedna velika splačina, u kojoj je sve moguće.

Žarko Korać

Pitanje koje mi je Vesna Pešić postavila: „A šta Tadić u stvari hoće?“ je jedan nezasluženi kompliment koji mi dajemo Tadiću, kao da on zna šta hoće, kao da on stvarno ima neku strategiju i zna šta hoće, sem da se zadrži na vlasti. Ja to stvarno vidim u toj funkciji i mislim da, kao što je nekada demonizovan Milošević, sad se i tom Tadiću pripisuju neke tajne strategije i duboke zamisli koje ja garantujem da on nema. Gledajući ga, mislim da on ako ima neki cilj, to je da se kruniše, inače druge ciljeve on nema, pa šta bude trebalo u tom smislu, on će to i uraditi.

Srđa Popović

U tome i jeste problem što ni stranke ni birači nisu mnogo zainteresovani za neke kvalitativne promene. Strankama to odgovara zato što lakše prelaze cenzus a birači su stekli utisak da ni masovnim izlaskom ni bojkotom izbora neće ništa promeniti.

Lično smatram da na lošu izbornu ponudu birači treba da reaguju masovnim odzivom uz precrtavanje glasačkih listića kako bi se predlagačima kandidata ukazalo da ni oni ni njihovi kandidati nemaju nikakvu izbornu vrednost.

Ovako, izabrani kandidati uz mali odziv, u praksi doživljavaju da ih niko ne ceni niti priznaje za legalne predstavnike, a to onda opštinskim strukturama i strukturama javnih preduzeća daje šansu da njihove zahteve za sprovođenje programa mesnih zajednica tretiraju u zavisnosti od međusobnih ličnih veza ili dogovora koliko su spremni da odstupe od usvojenih opcija.

Govori se da je ta nezainteresovanost ostala iz vremena socijalizna kada je “raja” očekivala da o njenim potrebama brine neko drugi, jer je to tada bilo u samoj prirodi sistema.

U svetu sa pogoršavanjem uslova života izlaznost raste.

Tek kad se saopšte ovi podaci videće se kakav je odnos građana prema izborima, strankama i kandidatima.

Pretpostavljam da broj od 199 glasača ne predstavlja više od 20% odazvanih birača.

Pa zar se to može smatrati demokratijom ako jedna petina uređuje život svima ostalima?

P.S.
iZVINJAVAM SE STO VAS SMARAM I JEDEM G….