Sibirskaja, Moskovskaja, Tunguskaja – Ruskaja. Dunđerskaja – Negotinskaja. Kao votka.
A nije.
Ali zato jeste opet 9. novembar. Duplo značajan za Nemačku, Evropu i ceo Svet.

Kristallnacht, Pogromnacht, Kristalna noć – 9. novembra 1938. godine. Pisalo o tome na blogu prošle godine, a objavila i niška Differentia u 5. broju svog časopisa „Zapad“.
Pad Berlinskog zida – 9. novembra 1989. godine.

Pre dvadeset godina je srušen (tj. razgrnut za potrebe CNN-a; zapravo, veći deo je ostavljen zarad budućeg dojčturizma), Berlinmauer, simbol kretenizma koji je spolja razdvajao jedan narod, a iznutra služio da sakrije svu trulost propalih ideja generala i maršala, nespornih pobednika nad nacizmom ali i sopstvenim narodom. A i pokojim tuđim, isto bratskim.
Rušenje (ne i uklanjanje) Zida mnogo je više od puke fizikalije, pikamera, hilti-bušilica, maljeva, pajsera i štemovanja. Paradoksalno ili ne, ali ovo rušenje jeste istovremeno predstavljalo i polaganje kamena-temeljca nove, ujedinjene Evrope, i ko to danas ne želi da vidi, prizna i razume, zaista treba da poseti izabranog lekara, u paketu sa Ministarskim Gripom. A ima ih i takvih …
Simbolični pad Berlinskog zida, u sred Mitteleurope, predstavljao je novi početak širenja Zapada na Istok.
Imao sam priliku da posetim Frankfurt u maju 1990. godine, i mogu vam reći – nije bilo nikakve vidljive razlike, šest meseci kasnije. Nije ni trebalo da bude. Ali, trebalo je posetiti bivši Istočni Berlin, Lajpcig, Jenu, Drezden. Zapravo, to je srce one stare Nemačke, Prusija. Kakav bre Bayern, prostaci i pivopije! Brodarski Hamburg ili SFRJ-Frankfurt.
Ujedinjeni Berlin je danas prestonica kulture Ujedinjene Evrope, to je nemoguće osporiti. Naravno, kao i Pariz, Rim, Barselona, Oslo, St. Petersburg, Prag.
U približno isto vreme, bosanski Nadrealisti podigli su Sarajevski zid i najavili ono što je sledilo. Prokleto.
A mi, ovdašnji, nismo se naučili pameti.
Danas, dvadeset godina kasnije, Negotin umesto redovne vlasti ima Privremeni Organ koji se ljuti uvek kada ga neko tako nazove, ali zato obožava da ga svuda tako potpišu.
Danas, Organ i njegove stranke (DS i SPS) podižu novi zid. Baš kada nam Evropa “preti” ukidanjem viza i olakšicama, pa čak i početkom procesa pridruživanja, u ovom gradu niče jedan sasvim novi zid, umesto zelenila negdašnjeg po kome se Negotin prepoznavao.

Malo li je bilo onih silnih horizontalnih dunđeraja po centru Negotina, i nastave u prvoj i drugoj godini Srednje građevinske škole, koja inače ovde ne postoji, ali – radi pa cepa. Oni ondašnji su pokrili pola grada štampanim betonom, malo da pokriju biografije nekih svojih ali malo i da refleksijom zaslepe oponente, pa i birače.
I šta to sada zidaju ovi “novi”? Opet dunđeraj, ali ovoga puta vertikalni.
Negotinski zid.
Čas ga vidiš – čas ne, ali tu je sve vreme i raste. Već mesec dana Negotinci osećaju da u centru grada nešto nije u redu. Jeste da je tu još uvek onaj Trg Štampanog betona, ali nekako je taj prostor sve više skučen, sve je zagušljivije, vidik ograničen. Kao da se navlači neko sivilo u sred bela dana. Sve mi to više liči na onaj čuveni demokratski mrak iz Crnog bombardera. A i miriše tako.
Organ je naredio uklanjanje arhiva vesti za 2006, 2007 i 2008 godinu sa sajta Opštine Negotin. I sve vesti u kojima se spominje prethodna garnitura, zaključno sa 1. oktobrom 2009. kada su uvedene privremene mere. Uklonjena je čak i vest o Svečanoj sednici SO Negotin povodom Dana Opštine (12. maj), održanoj u Domu kulture “Stevan Mokranjac”. Zato je, sa druge strane, taj isti sajt zatrpan neverovatnom količinom vesti o susretima i aktivnostima Organa. Plus video za to. I sve je isto kao na RTV “Krajina”, privatizovanoj (za ukupno hiljadu i nešto jače evra), komercijalizovanoj, a da joj se pravi gazda baš i ne zna. Ono, jeste da u državnim knjigama piše da je kupac Konzorcijum “Dejan Grujić”, koga je zastupao direktor Dejan Grujić, ali nekako Negotinci baš i ne veruju sasvim u to.
Kako god bilo u vezi RTK, bitno je da je napumpana cena zakupljenih termina na 24 (ili više) hiljada dinara, da se konferencije za novinare nepodobnih stranaka ili političara kasape, pakuju i emituju shodno dnevnim organskim potrebama, pisana saopštenja se ignorišu i ne objavljuju jednima dok druge ne možete odlepiti sa ekrana. Novinari i ostali u sve većem broju prvo tuže a potom i napuštaju tu televiziju. Plus, interna zabrana puštanja u etar bilo čega što ima prizvuk na “Građanski” i “Krug”, te poznate bitange-kritičare DOS, koji vide samo ono što ne valja a ćute o dobrim stvarima koje radi.
Kojim? To ni sami ne znaju, ali eto – tek da kažu.
Neverovatno, ali u proteklih mesec dana podigli su oko sebe takvu medijsku i informativnu maglu da se više ne može razaznati šta jeste a šta nije u ovom gradu. I uspeli da postignu nešto što ni sto opozicionih konferencija za novinare ne bi mogle – da okrenu javnost protiv sebe. Onu istu javnost koja ih je mesecima iščekivala da konačno upotrebe zakone i rasture vlast koja je svojim lošim potezima uzrokovala sopstveni pad.
A oni sada jure puževe po zapuštenom bioskopu “Krajina”.
Garantujem da nisu u životu odslušali ceo album Pink Floyda “The Wall”, a gde bi još da čitaju ili razumeju tekstove pesama. Ne zbog engleskog.

Opštinski web sajt i program RTV Krajine se više ne razlikuju, osim plaćenog termina (oni to zovu “projekat”) u kome se emituje program na maternjem jeziku za Vlahe koji su, jelte, Rumuni. Igrani filmovi i crtaći sinhronizovani na taj jezik, da budem precizniji. I neke (kao) vesti.
Izgleda da su Organele počele da shvataju da se stvar baš i ne kreće u željenom toku, pa su kao i svaka druga nesposobna vlast krenuli u kamuflažu. Radmila Gerov je pre njih prekopavala ulice i na sve strane lila tone betona, ovi se kriju iza vesti i saopštenja. Sopstvenih, naravno, tuđe ne puštaju ni za živu glavu.
Već se nazire čak i određena doza distanciranja među žuto-crvenom katalonskom braćom u Negotinu. Zapelo je i oko nekih vddirektoskih ali i poddirektorskih mesta po firmama koje oni smatraju svojim plenom. Usvajaju rebalans budžeta ali bi da ga primene ili čak opet menjaju pre zakonski važećeg roka. Smanjuju izdatke za škole, predškolsku ustanovu i komunalce, ali zato besomučnu uplaćuju pare na račun mesnih zajednica, tj. sela u kojima računaju na povoljan izborni rezultat. Da li to miriše kako su se unapred, pre raspisanih izbora, već odredili koje će biračko telo da forsiraju a koje da zapostave?
Zato im to, unapred zapostavljeno biračko telo odgovara i parira na način sasvim neočekivan i do sada neuobičajen za Negotin: putem interneta. Prvo je sve krenulo sa Negotinskim Forumom, koji je apsolutno umrtvljen dolaskom ovih novih. Nastavilo se sa par blogova, među kojima je Građanski Krug napravio prevrat u načinu informisanja građana Negotina. Kada je trend pada rejtinga opštinskog sajta, ali i gledanosti RTV Krajina postao više nego uočljiv, paralelno se desilo da je poraslo interesovanje za alternativne vidove informisanja. Novine imaju sopstveni vid uredničkog makazanja, pa se blogeraj naprosto nametnuo sam po sebi.
Eto, 9. novembra 2009. godine, desilo se i to da je svoj blog pokrenula i jedna stranka – prva u ovom kraju. Dojučerašnji nosilac vlasti, pre Organa, Pokret za Negotinsku i Timočku Krajinu (PNTK), pokreće sopstveni blog. Posle priloga koji su na TV Krajina nazvali “KZN PNTK” a koji je ispao najobičniji medijski pačvork sa predumišljajem, i posle odbijanja te iste TV stanice da, i pored pozivanja na Zakon o informisanju, puste demanti Organele koja nije po volji Organskoj većini – poučeni primerom Građanskog Kruga, nije im ostalo ništa drugo nego da kreiraju sopstveni vid komuniciranja sa biračima. Verovatno će to uraditi i još neko, do izbora.
Ovo je tek početak.
A šta Negotinci misle o Organodunđerima i podizanju ovog novog, Negotinskog zida? Još se ne zna. Možda je nečiji skroman prilog zidanju medijskog zida i ono ubacivanje betonskog bloka kroz staklena vrata na ulazu u zgradu Opštine, u nedelju na ponedeljak noću.
Policijska istraga je u toku.
***
Građanski Krug je pozvao Negotince na otpor.
STOP CENZURI!
STOP KOMERCIJALIZACIJI JAVNOG MNENJA!
STOP PODIZANJU MEDIJSKOG ZIDA OKO SVAKE VLASTI!