Pevac na krovu | Aktuelno

Pevac na krovu | okt20

Juče ujutru Beograd siv, taman k’o London, ko voli da se pravi blesav može da se pravi da je u Londonu. Ja u gradskom prevozu, zabavljam se posmatrajući ko šta čita, gledam jednog čudi se sam sa sobom, mršti se, lepo vidim pokušava nešto sam sebi da objasni al’ ne ume. Diže čovek glavu i onako gledajući u siv Beograd kaže

- Ovaj Tadić k’o pevac na krovu… Gleda na sve četiri strane sveta.

Ja se istraumirah, aman čoveče, ćuti, možda i trolejbus ima uši, gde za predsednika da je pevac, ne ide. Posle kad razmislih, vala jeste ko pevac, kukuriče, budi nas u nevreme, ne mož’ čovek od njega dušom da da’ne. I, brate, stoji na vr’ Srbije, kako dune vetar on tako počne da rotira oko sebe, ne zna ’de mu dupe a gde glava, i stisnuo bi i prdnuo a oba ne može pa zbog toga ponekad ima onaj izraz lica koji još ne mogu da definišem, ono kad ga slikaju a on grize donju usnu, ma isto k’ o kad si na sahrani pa ti smešno a nije red da se smeješ. Tako nešto.

I sad mi to što voli čovek da se slika lepo bode oči. Dobro, lep si & zgodan, rodila te majka, aj’ ’leba ti pusti nas, bre, malo da gledamo i u nešto drugo.

Pa ni Tito se ovoliko nije slikao. On je imao četiri oficijelne slike, jednu kad nam radosno maše iz aviona, il’ kad podje il’ kad dodje, jednu kad guli neko parče gvoždja da nam svima udahne nadu šta od nas može da postane samo ako se zainatimo, jednu iz Karadjordjeva, kad god su mu naterali neku životinjku na nišan i jednu s tompusom, koju kad su trebali da nas podsete kakav je gospon čovjek.

Vesti bile kratke i efektne – Poštovani drugovi i drugarice, poštovani pioniri,vojnici, seljaci i poštena inteligencijo, drug Tito se jutros vratio iz prijateljske posete Bangladešu gde je sa drugaricom Jovankom proveo… i radio na širenju nesvrstanosti u korist celog sveta a i šire. Onda puste ”Druže Tito mi ti se kunemo, da sa tvoga puta ne skrenemo…” – i mi svi srećni. Obećamo si sebi da nećemo da skrećemo sa njegovog puta, omirišemo ono cveće što je niklo kud god je kročio i odemo na svoje radne zadatke.

Bilo, bre, prosto.

Petao (photo by rts)

Za ovog danas ne možeš da ukapiraš ni da l’ je poš’o ni da l’ je doš’o, gde je bio, s kim se sastao, šta je kome rekao, od koga je šta čuo, ko mu je šta obećao a šta je on kome obećao, kome smo most a kome prepreka, lepo me mozak boli od njega i ima tendenciju da nepovratno iscuri. Priča o nekim odnosima, te bilateralnim, te trilateralnim, te sami sa sobom, saginjati se nećemo, nit’ znaš s kim se odnosiš ni ko će da ti zavuče. Znaš samo da treba da se namestiš. U korist cele zajednice. Srpskog naroda valjda.

I taman ja juče pomislim kako se skrasio k milom mu domu da se preslišava šta danas da kaže Medvedevu kad se budu našli u četiri oka, dve glave i pet ‘iljada policajaca kad sinoć –vest!

Otiš’o čovek da češlja babu. Dok selo gori. Dobro, ne gori baš al’ tinja.

Gde da se očešlja baba a da on nije učestvovao u tom istorijskom trenutku!

Tresnuo klapom – Gos’n Tadić, kadar prvi, stohiljaditi put, nasmešio se, obavestiše ga da ne treba da se ljuti i otiš’o. Da l’ je počešljo babu na razdeljak ne prikazaše al’ biće da jeste, isto kao što češlja medjunarodne odnose – ‘vamo ti je ulazak u EU -‘vamo ti je nas i Rusa trista miliona. Vi vidite šta vam se više isplati a ja ću da češljam kako ‘oću.

Pomislih jednog trenutka da je predsednik Srbije dobio malu ali značajnu epizodu u najgledanijoj srpskoj seriji još od ‘’Otpisanih’’, da kriči sebi put da jednog dana i on snimi kao glumac veteran reklamu za neku kafu dok neki pandur pored viče – A to, ste vi, druže Radašine – a u njega gleda s nerazumevanjem otkud on u tom kadru, kad nije.

Predsednik je bio na snimanju da bi promovisao srpsko selo, Šumadiju & Pomoravlje sa osvrtnom na celu Srbiju.

I reče. Za anale – Tako je govorio Boris.

Da je ova serija vrsta etnografskog muzeja! Ma isto kao kad Tijanić izjavi da je ‘’48 sati svadba’’ dokumentarni program! Samo čekam kad će jednu od epizoda prijaviti na neki festival kratkometražnog dokumentarnog filma. Nagrada da se namlatimo.

Po cenu da budem posuta katranom i perjem – ‘’Selo gori a baba se češlja’’ je najgora serija od kad je televizije koja na najgori mogući način karikira život na selu i srpskog seljaka, predstavljajući ga kao malo pritupo biće, do te mere loša da ni onoliko veterana srpskog glumišta nije uspelo da joj udahne malo umetničkog i koja dobro radi na tome da većina i dalje ima onaj superiorni odnos prema seljaku. Serija koja srpskom seljaku oduzima ono malo dostojanstva koje mu je ostalo.

E, takvo selo i takve ljude je otišao da promoviše predsednik da nam pokaže kako je ipak najslađe smejati se samom sebi jer je zdravlje eliksir mladosti i sreće.

Okolo samo duhovni jad, beda i čemer.

Za etnografski muzej koji će da otvori predsednik. Jednog dana. I da se hvali – Ovo sam ja napravio od Srbije.

Ja ću da kupim pravog pevca. Kad kukurikne da znam šta hoće da kaže.

A vi ako se pitate šta je Boris hteo da kaže ovom istorijskom posetom Petlovcu – pa samo to da ne može da bude i u Petlovcu i da uz sto truba viče ‘’Srbija i Rusija, ne treba nam unija!’’

Ogradio se čovek.