E – stav

Na listi najvećih neprijatelja profesionalnih Srba prethodnih nedelja bilo je ozbiljnih turbulencija, kojima se kraj ne može naslutiti. Na prvo mesto izbili su pripadnici LGBT populacije, u narodu poznati kao pederi, buljaši i furundžije. Za samo nekoliko nedelja oni su deplasirali sve ostale i sve ostalo što valja mrzeti. Čak i Albance, Hrvate, EU i truli Zapad uopšte, hladan beton, promaju i matematiku. Bile su to naporne nedelje. Trebalo je zviždati, preskakati kanal i zašiljenu ogradu na stadionu, nositi baklje, upucavati Engleze, prebijati Francuze, porodično šetati po zoo vrtu, a uz sve to trebalo je pripremati se za konačni obračun sa državom i onima koji bi da kvare srBsku omladinu. Bilo je naporno, ali pobeda je slatka.
Za prosečnog profesionalnog Srbina, gejevi su kao kosmos. Ne znaš mu veličinu, kako i zašto nastaje, ne bi voleo da se u njemu nađeš i znaš da je opasan. Razlika je samo u tome što znaju da je borba protiv kosmosa osuđena na neuspeh, a pederi su tu, na dohvat noža.
Za prosečnog profesionalnog Srbina, gejevi su kao Jevreji. Mrziš ih od rođenja, znaš zasigurno da su mnogo moćni i okupljeni u razne lobije, ali ne možeš lako da ih prepoznaš oko sebe. Osim ako se sami ne sakupe na jedno mesto ili ne preuzmeš kontrolu nad državom i sakupiš ih u logore.
Ekstremističke grupe nalik avganitanskim Talibanima, jesu na korak do preuzimanja kontrole nad državom koja je pred njima prvi put zvanično kapitulirala. Ne znam kako bi se drugačije mogla nazvati nesposobnost države da garantuje bezbednost sopstvenim građanima. Poređenje sa Talibanima naravno jeste preterivanje jer svakako neće doći do bilo kakve „pravoslavne revolucije“ koja bi bila uporediva sa islamskom revolucijom. Ovakva kapitulacija države samo je logični nastavak jačanja nacionalizma koje je počelo još krajem osamdesetih. Za vladavine Vojislava Koštunice nacionalizam je institucionalizovan kroz razne fašističke organizacije podržane od države i klera. Tako danas imamo situaciju da mediji o koječemu, pa i o ljudskim pravima, za mišljenje pitaju one koji bi po Ustavu i zakonima ove zemlje morali da budu iza rešetaka. Otkazivanje Povorke ponosa značajno je jer je pokazalo slabost države pred grupicama huligana stasalih tokom ratova koji su konačno uspeli da svoj izopačeni sistem vrednosti etabliraju kao dominantan.
Ljudi koji su porazili državu svoje stavove temelje na neznanju i pomanjkanju inteligencije. Kako drugačije objasniti npr. stav da je LGBT populacija kriva za nizak natalitet, da se davanjem prava ovoj populaciji loše utiče na srBsku omladinu, da je isto biti gej i biti pedofil? To su stavovi koji nisu mnogo odmakli od vremena Prvog srpskog ustanka, tj. od doba kada je bilo malo pismenih. U Srbiji i danas živi više od milion ljudi bez diplome osnovne škole, što znači da je potencijalnih ratnika za pravoslavnu džamahiriju mnogo više od onih desetak hiljada koliko ih je navodno bilo spremnih da u ime srBstva ubijaju Srbe koji ne dele njihove stavove glede seksualnosti. Njihovi ratovi su izgubljeni, njihova udruženja nazvana su po davno izgubljenim bitkama, njihove su plate male, bojleri cure još od kako je Tito umro, majke su ih tukle, a žena im je ružnija od komšijine. Oni slušaju Cecu, ljube ruku Filaretu koji tek što je sišao s tenka, lože se na zgodne, mišićave fudbalere… Pa šta drugo da rade nego da se bore protiv onoga čega se plaše. Protiv tuđe seksualnosti, jer uz sve probleme za svoju nemaju vremena i nisu u nju baš sasvim sigurni.
Groteskno je i mešanje crkve u priču o pravima LGBT populacije. One iste crkve u kojoj je Pahomije vladika, one iste crkve u kojoj je Ilarion nedodirljiv. Malo je poznat i slučaj čoveka koji je desna ruka mitropolita Amfilohija, a za kojeg i sam Amfilohije zna da orgija sa sopstvenim učenicima u cetinjskoj bogosloviji i kao nagradu ga šalje u London na usavršavanje. Oni koji vole osobe istog pola smetaju i Velimiru Iliću, poznatom po tome što voli maloletnice sa Ibarske magistrale. Smetaju čak i nekima koji su i sami tako opredeljeni, ali se boje da to priznaju kako ne bi bili manje Srbi.
Paranoičnim predlaganjem da se Parada ponosa održi u šumarku na Ušću država je pokazala da ne može baš uvek da ima kontrolu na celoj svojoj teritoriji, i tu ne mislim na Kosovo već na centralni trg prestonice. Predlaganjem da se Parada ponosa održi na Ušću, država je prihvatila stav fašista da LGBT populaciju treba izolovati. Na Trgu Republike u Beogradu ima mesta za šačicu umobolnih koji već godinu dana svakodnevno kliču Ratku Mladiću, majci Rusiji, Pahomiju ili kome god, ali nema mesta za one koji bi da se izbore samo za svoju ravnopravnost. Za one koji traže samo malo dostojanstva, a one koji su oduvek bez presude bili osuđivani i diskriminisani na najbestijalnije načine, samo zato što su rođeni drugačiji.
Zabrana svih skupova u centru sopstvene prestonice, uistinu jeste očajnički potez države koja pokušava da dokaže da su svi građani ravnopravni. Zabrana važi jednako i za fašiste, ali i za udruženja paraplegičara, pletilja ili homoseksualaca. Ako hoćete da ubijete stranca, homoseksualca ili bilo kog nesrbina, idite na Kalemegdan ili na Ušće. Ako mislite da su vam prava ugrožena, opet na Ušće. Tamo je i počelo sa Miloševićem, zašto se ne bi tamo i završilo. Kosovo je Srbija!

Tags: Amfilohije, Srbija, Srbin